Студент

PRO et CONTRA

БЕЛЕШКА О ОПЕРСКОЈ РЕЖИЈИ И ПОЖРТВОВАЊУ

ПОРГИ И БЕС

Ово музикално извођење и раније познате музичке дра ме без много сјајних гласова и певачких постигнућа. било је за већину гледалаца као један од најпријатнијих одлазака у позориште и првенствено, велики визуелносценски догађај. Зато одређе ио схватање оперске режије заслужује пажњу. Када напусти шаблон хва тање за срце, оперски редитељ је у мучном положају. Хор, група певача која нас, гледајући предано у диригента, толико пута збуњује и тишти. једно је од најтежих искушења. Нарочито у музичко-сценском делу о је дној градској четврти, о скло пу кућа који јужњачки, на улици, проводи и лепо и ру жно свога живота и смрти. Редитељ Ричард Брин сакупио је врло добре глумце, бо ље рећи играче. Он је, у пра

вом смислу речи, баратао пе лом позорницом, скоро увек упућивао гледаоца да стално има целу сцену пред очима, стварајући тако анало рију Гершвиновој музици у царству боја и сенки. Зато му, чак ни међу солистима. носиоцима главних улога. ни су били потребни глумци јаке личне изражајности, већ гип ка, жива тела која ће битм састдвни делови композициЈе. Порги Је на својим колицима занимљивиЈе покрет љив од већине здравих али кадч на сиени и у оркеетру влада сетг?иментална олузети просЈак ie без п,их. iom коетнмш и патетичнши. Цон Мак Капи сво,lим ним липем велике бебе ника да не би ол Коаунове смоти створио иоле упечатљиву слику. Редитељ га гони ~а се. с нож°м v mvr T nvia. cvMa нуто окпеће око себо витлајући богаљем ПоогиЈем. коlи му виси око воата v nvnoi значеља с тттl пи оритаитког vмирања. Уместо поверења v певачев узгоелни глумачки пар. редитељ има све v ovкама: оба. извођача с.луже му као прте за његов узбулљив симбол-аоабестпг Али. Брин те еклектик- ом

узима све ефектно што му његова богата машта стави на располагање. Он није извео до краја ниједно схватање није увек сценским покретима пратио и у очи претакао музику а није се ни трудио да подвуче и при ближи главне линије либрета. Он је радио и једно и друго. Кад на позорници има много симудтаних збивања, када је чињеница да се ради о животу читавог насе ља, сценски преведена у бројне анегдоте, у свим кутићима бине равноправно (а да то не буде никаква значајна скутша слика), гледалац не зна шта треба да иза бере, музичка драма губи снагу и претвара се у шаро лику бесадржајну ревију ко ја је, ипак, као нешто петко вићено код нас, и сама по себи занимљива. Но, нешто без чега би све било вешто али вештачко,

нешто што је овим претставама додавало још по чин неснобовског пљескања, налазило се у рукама самих извођача. у рукама сваког од седамдесетак људи који су три пуна сата живели на сцени. Иако није било потребно неко нарочито глумачко ни гласовно напрезање, тражило се огромно трошење енергије. интелигенци ia и дисциплина, Увежбаност и велики 6poi досадањих претстава допринели су ла масовне сцене иду кас под конац, али нису нимало нарушили свежину и живост непрекидног кретања нимало „оперски" маркирзног разговора и метежа коти не значи узбуну крда ст? тиста и хориста већ сукоб многих појединаца који има ју свој циљ, Овако се не игра када if играње само Iедан од начина прибављања материјалних средстава. ова игра садг жи оно мало, драгоцено неисказиво и неодредивс што у свим областима љулске делатности и људскиу опноса. разлику.lе праву љубав ол сваке разумске привржености. Такав човек пrßaia. таквом уметнику се аплаудира. В. Л

Глорија Дејви иЛе Верм Хачерсон дали су као Бес и Порги два блиска, људска лика

KULTURA i UMETNOST

150 година од смрти ИМАНУЕЛА КАНТА

Ове године се кавршио век и по од смрти оснивача немачке класичне филозофије Имануела Канта. Тим поводом савремени немачки филозоф Карл Јасперс пише: „Ко се испентрао на овај врх (Кантову филозофију пр. С. С.) томе не само да леже остали у дал»ем хоризонту пред очима, него су му лакши за пен»ан»е“. Иако се са многим претераним похвалама и по грешним оценама Кантове филозофије од стране Јасперса не можемо сложити малочас цитирану мисао не можемо, а да не усвојимо. Зашто? Кант је учинио Један од највећих синтетичких покушаја У историји филозофије. Он је чвор у коме се преплићу различити филозофски правци и оријентациЈе и који се ра сплиће у многе нити. Да поменемо само две од задњих. Директан Је н>етов утицаЈ на развоЈ иемачке класичне филозофије, на Фихтеа, Шелинга и Хегела и у том утицаЈу од нарочите вредности су зачеци диЈалектике, која he код Хегела доживети своЈ идеалистички врхунац. А да и не говоримо о читавом филозофском покрету новокантовства, од шесдесетих година прошлог, до отприлике првих деценија овоц века, под паролом: „Назад Канту“. Бројан Је Кантов филозофски опус, као што му је и интерес био разноврстан. Па ипак од чисто филозофских дела одваЈају се три по знате критике: чистог ума, практичног ума и моћи суђења. По свом историском и не само историском значају, кајважниЈе су прве две; једна третира гносеолошку, а ДРУга моралиу проблематику. Зато ћемо cć укратко задржати углавном на решењима ових проблема. Кантова гносеологиЈа По Кантовом мишљењу ван нас, независно од наше свести постоје ствари коЈе он назива ствари по себи. Оне драже наша чула и изазиваЈу чулне утиске. Дотле је Кант материјалист и слаже се са емпиристима. Међутим сад на сцену ступа специфична врста рационали зма. Кантово априорно учење. Изазивајући у нама сирови матери Тал чулних утисака, ствари по себи у исто време приморавају нашу сазнајну функцију да преискуственим. априорним формама обликуЈе неуређене чулне утиске и тако их претвара у предмете нашег сазнања. Дакле, простор, време, каузалитет, нужност итд., нису никакве одредбе ствари по себи, већ само наше сазнајене форме. Ту Је потпу но видан његов субјективни идеализам. Кант сматра да врши „коперниканску револуцију“ у филозофији, преокрећући до њега уобичајену одредбу односа објекта и субјекта сазнања, према којоЈ објекат одређује субјект. По Кантовом мишљењу субјект уствари одређује објекат својим априорним формама, на равно не као ствар по себи, већ као поЈаву. ствар за нас. На тај .начин сазнању Је у ствари доступан само наш начин опажања ствари по себи, а никако саме ове последње. Људско сазнање Је осуђено да вечито остане у сфери искуства, поЈава, у сфери наших стања свести. То Је Кантов одговор на питање: „Шта могу да знам?“ Значи, „коперниканска револуциЈа ниЈе му помогла да премости провалиЈу скептицизма-агностицизма; он У њу неминовно упада Услед свог феномализма и априоризма. И доживљава хјумовску судбину, коЈу Је баш оваквим решењем односа субЈекта и обЈекта покушавао да избегне. Међутим, треба додати, да Је У том решењу имплицитно садржан и моменат истине. Насупрот наивном и контеплативном материјализму, Кант својим априоризмом наглашава активан однос субЈекта према објекту, креативност наших сазнаЈних функ ција. Друга је ствар што активност

субјекта у његовој интеракцији са објектом схваћања на идеалистички начим завршава, уместо у превласти човвка над обЈекток сазнања, чему Је читаво просветитељство тежило, у фактичкоЈ његовој немоћи. Суочена са Кантовим неуспехом, Марксова револуциЈа У гносеологоЈи, изражена кајлешие у чувеноЈ ПрвоЈ тези о ФоЈербаху, показуЈе сву своЈу делотворност. Као неподесан резултат гносеолошке анализе, Канту се наметнуо закључак да Је метафизика као на ука немогућа. Она Је покушавала да докаже постојање бога и бесмрт ност душе; Кант утврђуЈе да ови докази немају никакву теориску и научну вредност, Јер се односе на нешто што нам ниЈе дато у искуству. И то Је Једна од трајних вред ности Кантовог филозофирања. Али се варамо ако сад очекуЈемо његов прелаз на позиције атеизма. Прогнани из теориске области, бог и бесмртност душе добијаЈу по Канту своЈ смисао, вредност и значај у Моралу, УЧЕЊЕ О МОРАћУ Ту му Је полазна тачка разликоваше човека као чулног и интелигибилног бића. Човек Је као чулно биће подвргнут природноЈ нужно сти, својим страстима и нагонима и зато у том делу његовом ке можемо тражити извор морала. Само у њему као разумском бићу мисли Кант лежи могуКност слободе, а тиме и морала. Као што се види Кант Је далеко од тога да увиди да се морал може фундирати само на друштвеном бићу човековом; он идеалистички тражи моралност у надчулном човеку. Само као морална особа, човек Је слободан, пошто слобода за Канта значи одређеше из самога себе, а не нечим изван човека. А моралзакон одређујемо ми себи самима као интелигебилна надчулна бића. Он Је дат у форми категоричког императива: „Ради само према оноЈ максими за коју уједно можеш хтети да постане општим законом." Тако Кант одговара на питање „Шта треба да чиним?"

Кантовом априоризму (морални закон дат Је у нама пре искуства) придружуЈе се и хладни ригоризам. Ако нехо учини добро дело например зато што Је алтруиста, н.егов поступак Је у најбољем случаЈу легалан. Морално Је оно што Је У складу са моралним законом и дулсности а не из неких других, макар наЈплеменитиЈих осећања. Иако Је истицаљв осеКан>а дужности у етиди позитиван моменат ми се ие можемо сложити са н>еговом супремациЈом и што је само последида претходног искључивањем осталих мотива из сфере моралитета. Но, треба истаћи још неке вредне моменте Кантове етике. Он Је непрестано истицао аутономиЈу, тЈ. самоодређење моралног човека и на основу тога написао пуно надахнутих редова о слободи, достоЈанству и вредности човечје личности. TpaJ на he остати његова мисао, да човек човеку треба да буде циљ, а не средсгво. Па где Је онда место за бесмртност душе и бога? Кант наравно признаје да се у стварно постоЈећим људима води борба између при родних нагона и закона моралности, Још и више, да људи врло често не поступаЈу морално. Зато је моралии човек више те)нденција ко Ја се остварује у бесконачном процесу моралног самоусавршавања. Због тога Је у моралу нужно претпоставити бесмртност душе. Кант потсеКа такође да у стварно постоЈеКем свету моралност, врлина не иде упоредо са срећом. Зато, поред бесмртности душе морамо по њему постулирати и бсга код кога Je у потпуној хармониЈи врлина и сре ha и који нам једино може обезбедити ту хармониЈу. Иако претнеупоредив корак напред у поређењу са извођењима морала из религије, Кант Је ипак половичан, Јер сматра да морал мора имати своЈе постулате: бога и бесмртност душе. А ови постулати су за њега одговори на питање: „Чему се смем надати?". Кант Је типичан филозоф компромиса. Он покушава да измири материјализам и идеал Изам, емпи(Наставак на 5 стр.)

Света Стојановић

Изложба графике и акварела

Једна интереоантна новина освежила Је просторије Друштвеног клуба Филозофског факултета. Сту денти Историје уметности Жика Антић и Душко Илић приредили су изложбу својих графичких радова и акварела. Иако ова мала изложба нема неких већих уметничких претензија, ипак остаје у границама уметничког. ОваЈ скроман деби у нашој средини деловао је приЈатно и побудио одговарајући интерес. Акценат читаве изложбе пада на серију интимне графике Жике Антића, која се и по тематици и по стилу може издвојити и назвати циклусом: „Из путне бележнице по МакедониЈи". Користећи се већ добро познатим и опробаним средстви ма графике, скоро репортерским изражавањем, Жика Антић Је илустровао читав низ предела са нахереним кућама у живописним сокацима из Охрида и Т. Велеса. дочаравајући нам онај увек занимљив фолклорни карактер маквдонске провинције. Антић поседуЈе несумшиву техничку сигурност у решавању односа светлог и тамног и са искуством користи интезитет светла којим поднебље обилуЈе Али поред визуелне допадљивости Антић не излази из оквира илустративног и због тога изазива извесан замор. Много је ближи нашем оавременом схватању графике у своЈим чисто ликовним доживллјима из 1954 г. који потсећаЈу на дрворез, и који лишени илустративног и анегдотског делују свеже и при<атн" Атмосфера „пиЈаног • троугла" стили

зациЈа „Сеоске девојке** , упрошћеност и изванредна импресивност „Фигуре са цветом"; показЈау интерес Антићев за савремену графику. Мањи броЈ акварела и сепија деловао Је хладно и безизразно. Са нешто ман>е сигурности и техничке рутине, али инвентивнији и темпераментниЈи скромно Је наступио Душко Илић. ПокушаваЈући да Један визионарски свет из домена фантазиЈе транспонуЈе језиком примешене уметности. Илић Је у вишв махова успео да дође до веома занимљивих решења, ма да његов изразито декоративни смисао ниЈв могао да дође до пуног изражаја, захваљуЈући малом формату. КомпозициЈа „Риба“ свакако Је наЈзанимљивиЈа али онаЈ наглашени, питорескни, сликарски поступак попокварио Је утисак декоративног, који свакако одговара овом младом излагачу. Поред смисла за декорацију Илић показуЈе извесну склоност за илустрацију (не илустративно). Занимљива Је „лени из Кафкиног Процеса", сва у знаку мрачне Кафкине визије, пуне очекиваног и недовршеног. Остали радови нису нарочито ласкави за Илића пре покушаЈи него решења једне мутне и неодређене визиЈе. Можемо констатовати да he овакве и сличне културно-уметничке манифестациЈе Друштвеног клуба филозофског факултета знатно про ширити интерес студената и омогућиги им разви Јање критичног у овој грани уметности.

VI Ј 1 гил. X XI« АНДРЕЈЕВИЋ-ЂУРЧИНОВ