Студент

KULTURA i UMETNOST

ЈUВIL ЕЈ „ЈЕŽ А“ DVE DECENIJE SATIRE i borbe za progres

Počnimo dobronamemim savetima sekretara »Ježa« Žike Jovanovića koji mi je, kad sam ga hvatao za revere kaputa svesrdno pređlagao: »Ma zar ne vidiš u kakvoj smo jubilamoj tarapani i gužvi, ko sada može i da misli o specifičnostima saradnje studenata u »Ježu« itđ nego evo tebi brate »Vjesnik ti srijedu« i »Večemje Novosti«, pa ti prepiši. I oni su od mene prepisali davao sam Ijudima šablon i kvit posla. Sta ko zna!?« DCPMILAT CENZOROVOG I бТАГЈГВПЛА U DEJSTVU Dakle nisam ga poslušao i pošto sam Cekao tri četvrti sata u .pretsoblju uredničke sobe, primio me je poznati naš humorista (stvoritelj malog Đokice i drugih) i uređnik »Ježa« dr. Mile Stanković. Izabrali ste strašan momenat робео je dr. Stanković. Znam đočekao sam ga Kod va s j e jubilama gužva. Nije imao kuda: »Evo vam nekoliko podataka, vi znate da je pre rata cenzura nemilosrdno precrtavala i plenila svaki iole kritičkiji napis u »Ježu«. Ali u administraciji lista radila je jedna kompaktna grupa naprednih liudi. koja je imala Široku organizacionu mrežu. Oni su preko jednog »Ježu« naklonieno-> izradili duplikat cenzorovog štambilja, pa ga udarali na 1 crteže i još oovrh toga falsifikoVali parafe. i onda tako obrađeni špigl lista slali u štampariju, a onaj koji je bio kod cenzora uništavali su. Zaplenjeni primerci su krijumčareni Sa mašinistima je bilo uđešeI no da rotacija u štampariji ne | stoji. za vreme đok se otisnuti ■ primerci šalju državnom tužiocu na odobrenje. Na taj način list je štampan i dalje. pa je ponekada izbacivan i čitav tiraž. I ako tužilac izda naređenje o zapleni broja plenjeno je samo dve-tri hiljade komada, a osta-

lo je krađom rasturano većinom ргеко »Politikine« ekspedicije, U veliki paket. stavlja se od gore i dole po desetak primeraka »Politika« a u sredini »Jež«. I onda su prodavci novina davali samo svojim poverljivim mušterijama. jutarnju »Politiku« filovanu iznutra zabranjenim »Ježom«. Tako je od tridesetak zaplenjenih brojeva. veliki deo stigao i čitao se širom cele zemlje. »OSISANI JEŽ« JE RASKRINKAVAO KORUPCIONASE Clanovi i eksponenti predratnih nenarodnih vlada, zazirali su od »Ježevih« bodlji i nastojali su na sve moguće načine da ih potšišaju. Međutim bodlje su i onako skresane znale terneljito da ogrebu. Staviše, češće pominjanje nekog političara u »Ježu« obično je sasvim sigurno značilo da se za-

pleo u neku »afericu« i da pretstoji кајсау ska.ndaL' Zato je jedati takav krupniji politički faktor рге rata skretao pažnju jednom ježevcu: Nezgođno je, znaš, da pominjete ugledne Ijude po imenu, nanrimer Peru Živkovića i naročito momentano ministra Drag. Kojića. on čavek ima šećernu bolest pa može da mu pozli i da pomisli kako mu je begzna šta napakovano. Übrzo se ta »šećerna bolest« ili lipicanerska afera u koobelodanila kao јој je između ostalog neka bečka eksport firma poslala tom

»obolelom« ministru dva рага paradnih vranaca kao bakšiš za dobijanje neke dozvole za seču i izvoz drva. nezvaniCna »ježeva akaDEMIJA KARIKATURE« Glavnog i odgovomog urednika Ljubišu Manoiloviča zamoli ćemo da nam kaže nešto o saradnji studenata u »Ježu«. Pa više od polovine spoljnih saradnika sn stuđenti i što rekao naš ugledni karikaturista Milorad Cirić naša redakcija sebe smatra u neku ruku »Ježevom« nezvaničnom akademijom karikature« 1 pošto takve katedre na našim jugoslovenskim umetničkim akađemijama nema, utoliko je korisnije biti makar i njen dopisni član. Sto se tiče rubrike za »Ježeve studente, ona ima pik najviše na apsolvente, mađa vam mogu reći u poverenju spu-

stio je glas glavni urednik »Ježa« da su mnogi od saradnika te rubrike baš tzv. »matori« apsolventi koji imaju iskustvo u svome zanatu. Inače, usuđuiem se đa primetim kako ie sudbina naše štam pe nekađa a i danas bila, da je znatan broj naših novinara celog života držao po fijokama inđekse sa svim overenim semeštrima. a malo položenih ispita. Nadam se da ovo neče biti kakav negativan potstrek za današnju generaoiju završio je Ljubiša Manojlovič. Marinko MRĐANOV

PRO et CONTRA

levi rakurs

„Судбина једне љубави“ ИПАК ДРУШТВЕНА ДРАМА

Треба захвалити екипи изврсних мајстора да од сентименталне теме није направљен сладушав филм. Овај енглески филм о односима Француза и Американаца после рата који је радио редитељ Француз по сценарију Американца, успео је да се на врло несигурном терену ипак у највећој мери држи људских тема и да без великих компромиса не изазове „међународне спорове". Могло би се рећи да је успео највише због тога што је остао искључиво на личном терену. Десила се трагедија, али нема никакве генералне оптужбе друштва. нема кривице до нечега што у њему не би ваљало. Сасвим је на месту да, с једне стране, Фрацузи бране своје девојке од касртљивих америчких војника. пошто очевидно сви нису тако поштени и племенити као што је то војник Роберт Телер. С друге стране. нема никакве објективне препреке браку овог војника и поштене француске девојке Лизе. Препрека је искључиво лична и случајна капетан Хендерсон, који брине за будућност свог младог сународника. У овом чисто америчком делу, филм ипак није лишен на један посредан Ирвиншоовски начин извесне друштвене оштрице. Отуда и толико наглашен пролог и епилог, који добија изузетну драматску снагу. мада је потпуно ван радње. Он нема свог места у радњи, али опецијално наглашен положај у наравоученију друштвено компононети филма. Капетан Хендерсон је добро васпитан амерички грађанин са реалистичким смислом. Са гледишта Телерове мајке, па у извесном смислу и самог Телера он чини добро дело, са гледишта америчког друштва он поступа исправно. када заљубљеном младићу показује како изгледа реалан свет. * Капетаново понашање је грађанско пословна страна ствари, Телерово људска. Епилог је теза. Нису сви Американци пословни грађани ни раскалашни војници. много су способни за дубоко људске доживљаје. Закључак у који нико није могао да сумња. испричан је онима који су заборавили шш били у прилици да забораве (кафеџијин син у филму) на један ретко убедљив начин, Ако би требало говорити о самом филму. онда 6и у првом реду требало истаћи посао мајстора атмосфере .Анатола Литвака., Не сећамо се филма у коме је послератна или изафронтовска атмосфера испричана на лепши и реалистичнији начин. Наш део посла је овде изведен врло неславно. Да ли је превод рађен на брзину, тек он је скандалозан. пун не само преводних грешака, већ и граматичких и техничких (мешање ћирилице и латинице). Исто тако и ословљавање које се без икаквог основа стално колеба између „ти“ и „ви“ доводи вероватно у забуну п> т блику. д. с.

У О. У. Н.

упркос привремене премоћи супротних чинилаца пре или после нужно he довести до универзалности УН. Најзад, у области организационе структуре УН, чланство се преплиће са сложеним и спорним особинама главних органа УН. Установа чланства додирује и неке друге установе УН, као например земље под старатељством. Опажамо да је чланство. тј. његова основна тенденција универзалности, заиста универзалан проблем. Политичка основица пријема у чланство УН је супростављање блокова како изван УН. тако и у њима, што изазива и поделу кандидата за пријем на две катвгорије. Припадници једног. односно другог блока кад је у питању њихов кандидат сагласни су да изврше пријем без компликација. Међутим, када је у питању кандидат супротне етране, онда се додају нови услови који немају везе с духом Повеље. То се комбинује са методом употребе приговора за коју код сваког кандидата има извесних основа. Али они нису такве тежине да би омели пријем, када би се Повеља целисходно примењивала. Тако ctolh ствар уопште посматрана. Али када гледаме на однос воћства блокова и њихових припадника видећемо да је стање донекле друганије. СССР с једне и САД с друге стране стално ометају пријем кандидата супарничког блока. Међутим. припадници западног блока не следују у потпуности воћство.

Став САД је од 1947 године став политичког разликовања кандидата. Став СССР-а условљава пријем једног кандидата од пријема других пријем en bloc. То је фактичко увођење нових услова пријема који не одговарају циљевима УН. Политичка основица постаје утолико сложенија уколико се развија утицај држава изван блокова, као например ФНРЈ, Индије итд. Став ФНРЈ је од великог моралног утицаја на УН и светско јавно мњење. ФНРЈ сматра да би све кандидатз трзбало тгримити пз и ако понеки од њих не испуњава у потпуности све услове. На тај начин ојачала би се тенденција универзалности, а и примљени кандидати били би одговорнији према УН. Мада би појединачно примање кандидата било правилније, нема начелне сметње за пријем en bloc. Али овакав пријем није оно што подразумева СССР, већ практичан излаз из садашњег лавиринта. Иначе, ако би то постао .сталан метод, могло би се у будућности десити да се морају примити кандидати који уопште не одговарају захтевима Повеље, само да би се примили исправни кандидати. Мишљења сам да ће најновији развој ситације. развој смиривања супарничких страсти и стално јачање држава изван блокова \'чинити да се ствар повољно реши. Јер као и сва битно правна питања. ово је истовремзно политичко питање, које се само по'титичким средствима, наравно уз присуство правних може решити.

А. СТОЈАНОВИЋ

Stari i novi ditirambi

Slobodan Marković »Pijanci idu dijagonalno« 1954 g.

Raspusna, razbarušena, jesenjinska mangupska lirika koja se od Stražilova razliva preko našeg meridijana i našeg veka, učinila se odviše pozom danas. Slobodan Marković je svoje lepe lirske protokole već ispisao na metohiskoj tulumini vina, mnoge sanovite vidike otkrio u čašama, a svoj val uspavač zatalasao u peni alkohola. Jedan osobiti pesnički dar odobrovcljio se po liniji najmanjeg otpora na otužnom vinskom prahu koji je mnoge stihove zablistao ali i razjedao. Ono što savremeni pesnik hoće da po stigne u ravnoteži jave i sna, što hoće da prokopa aktivitetom svo jih treznih čula. autor vih arabeski hoće da domaši alkoholom. Periferiske krčme su svetovi gde počinju slabosti ili raskošni prizori ove knjige. Ali, bilo bi nepravično reći da se pesnik ne otima tom višeglavom zmaju ili da ponekad ne ratuje s njim; Ne osuđuje ga i ne napada dosledno, јег bi i to bila jedna didaktična poza. Služeći se povremenim bekstvom od vinskog taloga, on to čini na način pirandolovskog junaka kojj se nemoćno udaljava od ličnog zla јег je ono čvrsto uvreženo u njemu. »Pijanci« su bili jedan iskustven vidik prvog reda. Ali vidik za krea'Mhi koja bf '‘sr'uni’a i trp zvene dane i jednako trezvene

М. MIRKOVIC

ncći. Sentimentalno slovo Slobodana Markovića je pomalo i putopisne prirode i izvire iz jedne čuine prolaznosti kraj primorskih žena i gradova Ne zaustavlja se pijanac: vid ; 4 ie zaklonjen njegovom nežno dečačkom ili džeklondonskom glavom. Tu prčinje poza i fu pesnik gubi svoju pravu reč. P-sčenica Markovićeve knjige puna ie veštih ili naivnih metafora kao izlog namešten rukama stotine dečaka. Tu inaa vratolom nih položaja. ličnosti i pređmćta i mnogih velova pijanih snoviđenja. Pijanci idu dijagonalno, sablasno se vuku pored zidova na kojima ne bi vredelo ni semaforima ispisati: svako je kovač svoje sreće. Pijanci idu vučeni nevidljivim magnetom i zapadaiu u bolnice. Beli filmovi sa haotičnim sinopsisom ,to su pripovetke Slobodana Магkovića. U njima nema izabranog materijala ni uvek snažno sprovedene likotvornosti. Ima u knjizi, dosta pabirčenih isečaka, utisaka, prizora, ima odviše propalih kniiževnih izleta. Ali, vredelo je čitati ovu knjigu zbog njene »Igračice iz Kambodže«. pripovetke tako talasave i toplonosive na čijim ie prozirnim vratima banalnost uzalud kucala. 2ive j zanimljive ilustracije ovoj knjizj dao je Slava Bogojević.