Студент

КULTUR А i UМЕТN 0 S Т

Нови књижевни часописи

' Друга свеска бсоградског „Савременша” до«оси бројне прило ге без изразито водсћих и особи то занимљивих. Одломак из рома на Михајла Лалића, топло писан и у разроветном реаЈшстичком ви ду, свакако је још јсдан узлет писца ,„Злог пролсћа”. Приповст ха Бранка Ћопића „Сјенка и бик” иде уским фељтонским колосеком и покааује површност која је неложељна у оваквим часописима. Много песама из двеју генерација не нагоне на поновно читање. Густав Крклец прилаже песме о ружама које су оведочанство једне лирске прецветалости. Стихови Панића-Сурепа, Вссне Парун, и Слободана Марковића нису никаква новост, а повишену бриту за свој лирски развитак показују Светислав Мандић и Лаза Лазић. Од чланака се истиче убедљиво и са историско-књижевном сумом писан преглед дела Ива Андрића из пера Милана Богдановића. Књи жевни преглед је широк и разноврстан, али без полемичког пого на. Драгоцени прилог часопису дао је Рашхо Димитријевић преводећи диван ессј „Тај некажњени порок, читање‘‘ од Валери Лар боа. ♦ ♦ * Колико је Летопис Матице српске познат по свом уредном изла жењу, толико је београдска „Књи жевност'’ већ пословична по свом закашњењу. Међутим, дванаеста овеска из прошле године има низ занимљивих прилога. Широко и топло, о сликарству и личности Петра Лубардс, пише Миодраг Б. Протић истичући „колористичку агреснју” и неколико фаза у раз витку богатог сликаревог дела. За нимљиву лирску повест *У праско зорје” од В. Масуке превладзва утисцшма реторички бујно писана песма „Антенора” уз наглашено класнчно образовање младог песника Борислава Радовића. Стани слав Винавер пише о Растку Петровићу, динамичној и занимљивој личности међурагтне српске ли тературе. Прнповетке доносе Јара Рибиикар и Норман Мајлер (превод). Сажето али експресивно де лују позоришни прикази Јована Христића и Петра Џаџића. Фељтон је разноврстан и добро би би ло када се његов обим у наредним свескама не би смањивао. 1955 година биће десета година како овај часопис излази и помаже савремену нашу књиж°вност. М. М.

PESNICE, ZASTOPRIČAŠ? Miroslav Antić „Roždestvo tvoje“, Novi Sad, 1955

Miroslav Antlč је Jeđno od najvećih obećanja 1 najćudljivijlh. evoluclja posleratne srpske lirike. Veoma rano, još u đačkim danlma, objavio je dolsta prolećnu i gorovitu zbirčicu »Isprlčano za proleće« da bi posle dugog nesnalaženja đoneo srebrnozelene stlhove iz vellkog grada i seljafike ravnlce u knjizl »Plavo nebo«. Ovih đana, u nameri da što šiге otvori svoj zavlčajnl međaljon, Академски хор КУД „Бранко Крсмановић” припрема концерт на коме ће се изводити композиције Бетовена, Моцарта, Вилијамса, Мо крањца и др. На овом концерту хор ће певати на девет разних језика; свако дело ће се изводити на језику којим је писано.

Miroslav Antlć pojavlo se sa novoromantičnom poemom »Roždestvo tveje« Čijl je pažljivi izdavač »Bratstvojeđinstvo« iz JJovog Sada. Pevajući »tropar čoveku i bogu«. Antić peva plahovito ali se brzo prebacuje na racionalnl splav gde sipa i presipa, šlje 1 рага, bere l ostavlja. Vojvodina, zemlja pšeničnih talasa, viđena je ovde u provincijalnom kalu i izražena mitom l stvarnošću puste arapije prošlostl. Između ovih stihova oseća se i ona sociološka jednačina člsto postavljena Јоб za početnih dana agrarnog terora trlđesetih godina našeg veka. Vojvodina je to bojadlsana oveštalim bojama: tu su Cađavi blrcuzi, salaši, vašarl, žuljevl, tu Je 1 Jesenjlhskl polovnl naklt: bosa snaša, pogrbljenl mesec i đvoboj pijanlce sa ikonom. Tu Je posle đugog kazivanja i Clsto antlćevska uspavanka, toplo rečena, gordo zaljuljana, ona pesma petnaesta, pesma zelene mladenačke nade. U njoj i u drugoj polovini osme pesme, Antić Je uvrebao vlastiti prizor i užario vlastiti izraz. Naplće se jedne zore žedna višnja mlazom kiše i rasplešće gustu punđu, mokru, belu rascvetalu... U osnovi dinamlčan liričar, iz zemlje strasne iznikao, sav okrenut mukotrpnoj prošlosti i antejski veran vojvođanskoj ravnl, Miroslav Antić donosi poemu »Roždestvo tvoje« u gordostl zavičajnog sna. Međutim, lirski kollčnik poeme umanjivan Je suvlšnlm pripovedanjem pa ona Cesto deluje kao zakasnela vežba. Doduše, poema ima Jeđnu ritmičku агhitekturu, jeđan tok, čas vodopađan 1 žustar, čas prlpoveđan 1 valovit, jeđno zvučno uzletanje uz bogatstvo sociološkog inventara (koji još ne znači 1 bogatstvo Jezika). Miroslavu Antiću pretl opasnost da se zazlda uzanom tematskom građom 1 đa svoju zalsta darovltu llčnost navikne na mozaičko ređanje spoljašnjih podataka. Otuda Je poema »Roždestvo tvoje« ispođ vrednosti zbirke »Plavo nebo« 1 neuspeli višak početniCke sveske »Isprlčano za proleće«. Poema Je ukusno opremljena, ali su izvesne ilustracije grubo realistič ke. Predgovor Jovana Putnika nepotrebno Je opširan i blizak đačkoj egzibiciji.

M. MIRKOVIC

Перо Бодража: кровови

ПРИЧА СТУДЕНТА /ПРИЧА СТУДЕНТА / ПРИЧА СТУДЕНТА

Била је л»ута. Милош је чекао да дође да му то каже. Чекао је дуго, дуго, када су већ сви шатори поспали. И није дошла. Због тога је синоћ решио да оде Зуби су бридели, лице је горело од хладне изворске воде, када је тихо, да не пробуди Драгана паковао свој ранац. За последњих десетак дана обншао је читав планински венац. Знао је да Мирјана логорује ту и бануо је изненада као радост. "Изненада ћу и отићи. Шт а 'ме још овде задржава? а мислио је неодлучно стојећи ту, крај шатора, спреман. ”Биће јој криво“. Више је то желео него веровао. „Не сигурно ће устати да ми каже о:»о што сам видео у њеним очима. Мора устати. Не смем се преварити. Чула је синоћ када сам се спраштао са друговима. „Кренућура но“, рекао је намерно гласно да га она чује у шатору који је био ту, до његовог. Сада је требало поћи четрдесет километара пешице. Није мислио на то. Више је мислио на маглу која је промицала кроз јеловину, на све што је њено, на њену близину коју је интензивно ocehao. Ту је у шатору, сањива, топла, као оног јутра у студентском јуну када ју Је пред испит пробудио са букетом белих карамфила. Чупава и мила. Мађарска песма о белом Јорговану ниЈе га ни Јутрос напуштала. Оргона вираг... тако је почињала песма коЈа Је и као магла била присутна ту, сваког момента. као и она и шума Јелова. Кренуо Је осећаЈући само то, удал>авао сс дугим спорим корацима газећи по меком тепиху борових иглица изашао ie већ из логорског шумаока, преко пропланка, а io»ii ни»е ла збил>д одлази, све Је то шапа,. игра, она ће слл »*з i»»vmp, магле, позоатч отегнутим гласом да се врати и да прекину ту

игру већ Је време за доручак. Корачао Је савлађујући неки отпор, као кроз тесто, сада већ журно, све Јаче, неподношљиво свестан да се нечим што Је заповедало у њему удаљава од ње, од нечег блиског и драгог, најдражег што га је имала његова свест у његових четврт века, од снова оствароних и оних који су тек требали да се остваре. Па ипак Је ишао све брже, из неког страха од свог поноса. Повратка нема. Никада се ништа не враћа, знао Је. А оста Јао Је, уствари, свим осталим: срцем, жељом, сећањем... ...Сећањем на оне шетње пролетње по Београду, калдрми опраним плахим пролетњим кишама ,асфалту светлом окупаних булевара, травнатих стала, клупа горњега града, парка краЈ Марков?Т|ркве и свих других места, лепих, коЈе човск воли због сунца, радости и туге. Због тога, због људи и ствари коЈе су сретали, због неба у процепу улице, месечине и свих драгих месечевих сенки, због лутања, бескрајних дискусиЈа и ћутања и шетњи удвоЈе... Очекивао је глас; „Мишо!“ Био Је сам, знао Је то. Али никада тако сам. ту, на друму, где неко свира песму о белом Јорговану д а одлази од ње, да Је магла, да одлази без драгог здраво, довиђења, збогом, да саад стоји и чека на вису и гледа у маглу, а ниЈе знао, тек после ла су му образи две светле пруге од очи!у до уста и даље, влажни, слани ида горе... И тако је ишао даље и даље осећајући већ тада да Је нешто у њему сломљено, иешто велчко и важно. нешто несвакидатње лепо, и да ie касно, да то ни задово*.ен понос не мож« да замени, али је ишао. Ичтао io и сећа« се т*з 1,» о»»о воче. дупећи се. mtisv }пl Ја riAt'Tif,; ~3ччцт. MltnlilHS, Ја ти морам рећи...“

by6a ПАЛИГОРИЋ

levi rakurs

Добар Египатски филм у Музеју кинотеке

Египатска кинематографзја o Kojbj ce код нас досада једва понешто знало, приредила је филмом „Борба у долини” ("Жарко сунце“) једно изненађење доста крупних димензија. Ако су се v напетом и драматичном сценарију и крили траговн мелодраме глума. а нарочито режија су на нивоу бољнх производа великих светских кинематографиј*а. Тема је борба фелаха и паша око поља шећерне трске у коју је уплетена стара прича о љубави кћерке богатог велепоседника и образованог али сиромашног сељака, (прича која, зачудо, није сачувала много од своје баиалности. Однос фелаха и naufe приказа« је са изразитим симпатијама за фелахе, боље би било рећи са наглашеним антипатијама за велепоседнике. Обема страиама дато је равноправно учешће у радн>и, а осећаља аутора изражена су и«тимним моментнма и то више глумом и режнјом. Тиме су у доброј мери осујећене фразе и декларације латентна опасност оваквих тема. Фотографија понекад добија сликарске слементе, а режија у последњој трећкни филма (добар део је снимаи на рушевинама храма у Луксору) је пуна рсшења фине врсте. Све то чини овај египатски филм делом које у највећој мери заслужује пажњу нашег гледаоца, а врло је вероватно да ће стећи и његову наклоност, Под условом да се нађе купац овом производу.

Индиски неореализам

Из једне огромне продукциЈе У коЈоЈ чак ни најдобронамернији криткчари нису налазнли шта да истакну, ни трговци да нађу нешто што 6и ce свидело европској публици, изишао Је један филм коЈи не само да је добио огромна признаша, &eh је успео да д& слику своЈе земље на Један начин коЈи Је ваниндиска ггублика пристала да сматра за уметнички аутентичан. То Је зато што публика живи у правилном убеђешу да сваки народ ипак поседује Један своЈ дух и своЈ начин живота. Филм ским ствараоцима наравно ниЈе ништа теже него да таЈ дух филмски изразе (пример наших филмова). Поредећи овај филм са репрезентом индиског просека „ОлуЈом", није тешко видети да баш у овом момемту лежи Један од основа успеха филма „Два Јутра земље". И Један и други филм полазе од папирнате фабуле. Међутим, у детаљима .О-

ступка. Од једног одређеног фи лозофског става према духу свог друштва, према људским вредностима (поштен.е, породич ни односи) и спољним феномонима (време) и детаље гради Једино с обзиром на њихову службу тој концепциЈи. (Једино„ ако би реч била о таквоЈ уметнчкоЈ концепцији уошите, углавном, када се говори о овом филму). Још Једном сво Јом особи&ом овЈ филм се издваЈа не caico од индиских филмова, већ и од друтих филмова новиЈих кинопродукциЈа (мексикански. арген тински). Филмови нација, које се тек налазе на прагу своЈе нове националне, савремене кул турв или су га тек прешли. често су Још (као вероватно х књижевност) у стадиЈуму крупних осећања, великих страсти и жртава, коЈи Је Европа npeживела Још у зору своЈе савремене књижевности. Отуда Је претпостављиво да оаи филмо-

луја лишена поверења у своју ви буду Слижи нациопалној пу (националну) ггублику и плашљи „ ' блици него нашој. Усвајаше нео ва да не буде неаутентична, гради сваки детаљ оитно реал- Р еали с ти, *ког мето.да, у домену но и наивно-дословно, Једном страсти о сећања изразито »ситречЈу гради тривиЈалан детаљ. ничарског**, оваЈ филм се не саНа дословним најситнијим де- _ , , . м мо приближио нашој (европтаљима саграђена слика средине као и у свим овакве врсте ггублици, већ се да претрђавим производима, не даЈе поставити да Је и широким слослику Једне посебне средине, Јевима своЈе публике показао већ бледу слику сваке среди- , не Да постоЈи уметност и о животу не само ван н>ега. »Два акра земље" полазе од једног уметничхи зрелијег по-

' Д. СИМИЋ