Студент

pro et contra

sa studentskih galerija

Тврд орах „Чекајући Лефтија“ у извођењу Академскогпозоришта Већ на први поглед могу се влдети разлсгзи који су рани комад Клифорда Одетса ставили на репортоар Академског позоришта. Изгледа да су најглавнија два. Ова драма, прво, врло смело (с обзиром на време и место) казује извесне истине о Сједињеним америчким др жавама после велике кризе као и о једном друштвеном поретку уошпте. Човеку који је тако храбро и исправно говорио с америчке позор нице тридесетих година треба и данас скинути капу. Уметнику, нажалост. не- Двадесетак година које нас деле од постанка „Чекајући Лефтија" биле су довољне да се нарочито код нас где атрибути храбрости и новости отпадају сагледа површност и неоплемен>еност Одетсове уметничке сировине. Овај текст, уколико није гола, вербална тврдња и запомагање, најчешће је најпримитивнија уметничка обрада публицистичког материјала- И онда смо, што је да насјош'теже поднети, у присуству америчке варијанте сен тиментално-социјалне литера туре; жена хита љубавнику (кога је за сваки случај имала у виду) јер муж не може да издржава породицу то су, наравно, само речи), продуцент више воли своје болесно куче од глумца који скапава од глади итд. То су fcse тачни подаци. па чак и прихватљиве фабуле за уметничко уобличавање, али не онакво као Одетсово у коме су остали само ти драстични тренуци окићени с нешто брбљивог, новинарског дијалога. Неколико слика овога комада, које треба да илуструју разлоге једнога штрај ка, да донесу на.јкарактеристичније исечке из радничке Америке тога доба, сада нам изгледају као мала антолоnija непродубљеног социологизирања у драмској књижев ности. Mogo се признати да је својевремена премијера, када су објашњења и оптужбе драме налазили пут до срца гледалаца у истом положају. их својом истином а не умстничком сна гом, није тако деловала. На другом месту. комад који има много равноправних улога био јо погодан за ово позориште. Мећутим. сцене у којима се глумци појављују и треба да дају све од се-

бе толико су кратке да је за уметника мањег искуства немогуће ни да се „загреје“ акамоли Да почне да живи у улози. Тако изгледа да су аргументи за „Чекајући Лефтија“ имали незгодно наличје које је извођаче довело у тежак положај. Није онда ни чудо што је слика у канцеларији позоришног продуцента где се говори и ради још нешто сем онога хпто служи непосредној сврси комада, била и најбоље изведена- Дарко Татић, глумац чудних реакција, дао је пригушено и узбудљиво несрећног уметника у потери за послом. Бојана Адамовић била је врло жива, упечатљива. помало локално обојена дактилографкиња, а Радмилу Ћурчићу била је ro најбоља од његове три улоге у комаду које је све играо сигурно, али дикциски, нарочито Фета, доста нечисто. Остали су имали врло незавидан посао. Не налазећи потпору у уметничкој топлини текста. а изгледа ни у редитељу, већина је често пропадала кроз ваздушне рупе аматерске глуме (у лошем смислу речи) која је иначе постала изузетак у претставвама Академског позоришта. Утолико је више за дивљење подвиг Ташка Начића који је, играјући папирну улогу доброг, старог доктора Барнса, успео да зрачи фином племенитошћу и да веже публику. Растко Татић имао је, нарочито код првог иступа, потресних акцената постигнутих необичним, растројеним начином. Кроз говор Ду шка Тадића обиље неумесних очигледности није толико сакрило човека. Сава Јовановић је имао живахне снаге и неспутаности. О режиском послу Миленка Мисаиловића тешко је говорити: претстава, упуштена на много места, оставља утисак недорађености. Чини ми се да због избора непогодног дела последња премијера Академског позоришта није претстављала уметнички доживљај- Предан рад и пожртвовањс били су узалудни и, што је још жалосније. изгледа да су.унапред били осуђени на то.

В. ДИМИТРИЈЕВИЋ

Сцена из првог чина (Снимио Зоран Милер)

KULTURA i UMETNOST

OBLICI I RITAM HENRI MURA

Ne poetoji nijeđna definicija, formula koja bi sasvim pourdano odvojila umetničko od neumetničkog. Zato je opreznost najčešće sredstvo pri ocenjivanju kompleksmih umetničkih manifestacija. Njom se iigleda XX vek poučen primerom Impreeioniima obilno služi. I zaista danas u vrtlogu naj raznovrsnijdh »izama* koji pre moščujući uđaljenosti demonstriraj u kultumim centrima, glas kritike je tiši nego bilo kada. Da U je to opreznost ili nešto drugo, teško je reći. No, da je njeno učešće u savremenom stvaralaštvu nužno ne kao dogmatske nauke, nego kao kritičke komponente mislim da Je sigumo. Ono što danas karakteriše umetnost, napor je za individuainim, llčnim izrazom. U toj težnjl umetnicr su krenuli najrazličitijim putevima, a često pridajućl ovoj Mi onoj komponenti preveliko značenje. Najrađikalniji potpuno odbacuju akađemska shvatanja 1 traže izraz isključivo u apstraktnim formama putem tzv. univerzalnih izraza. Manje radikalnl traže inspiracije u kulturama primitivnih civilizacija sa irvesnim razllkama manifestovanim još u pravclma dadaizma, arhaistike 1 drugim. Pikaso koga ne mali broj eksperata smatra največim revolucionarom današnjice, ponekad je sanvo vešt interpretator epoha koje drugi nisu umeli da koriste. Odrediti mesto .1 vrednost u tom mozaiku umetniku Murove reputacije opsežan je zadatak ur to opterećen subjektivnim sumnjama. Skfom nije je njegovo delo pokušati maкаг i delimično objasniti, učiniti bližim. Na beogradskoj izložbi Mur se pretstavio sa triđesetpet skulptura 1 četrdeeet crteža izrađenih u perlodu Između 1927 i 1954 gođlne. Posle nekoliko provedenih trenutaka u atmosferi ove izložbe gleđalac ne može da se otme utisku da se nalazi u velikoj eksperimentalnoj laboratorlji umetnika rafinirane mašte i očiglednog talenta. Mur nas uzbuđuje na jedan osoben način. Nelagodno se osećamo na tom stratištu prirođnih oblika gde se u jednoj uznemirujućoj dinamicl isprepliću skeletni oblici ženskih ležećlh figura i hladnih bronzandh životinjskih lobanja, kojl zajedno sa kompozicijom »Unutarnji i spoljni oblici« nekom humanom simbolikom govore o snazi i nemoči čoveka. Prihvatili mi njegov stav 111 ne, moramo prići njegovoj koncepciji da bi razumeli njegovo delo. On kaže: »Lepota, u poznijem grčkom ili renesansnom smislu nije cilj moje

skuipture. Između lapote izraza i snage izraza, postoji razlika namene. Prva ima za cilj da prija čulimja, dru ga ima spiritualnu vitalnoet koja je za mene uzbudljivija i prodire dublje od čula.« To je načelo koje manifestuju njegova dela puna najiazllčitijih apstrakcija, a u kojima ipak asocijacija nije potpuno isključena. Mur svesno apstrahuje oblike uz želju da na đe odgovarajući izraz materijalu u ko me radi. Po njegovom shvatanju; »Kamen je tvrd i koncentrisan i ne bi ga trebalo falsifikovati da izgleda kao meka put...« On žell da umrtvljenlm oblieima prirode, kamenu i drugim materijalitna udahne život ne crtežom i геIjefom, nego prostomom dinamikom masa, suprotstavljanjem tih masa i lstica.njem strukturne ekspresivnosti materijala. Pri tome često koristi elemente egipatske i агћајзке grćke skulpture i izvesne primese drugih

civilizaoija- Prema tome prirnitivlstičke komponente njegovih dela nisu rezultat' umetnikove naivnosti, ne go racionalne refleksije duha. On nije spontani stvaralac kao što je naS slikar Ivan Generalič. U-toliko deluje manje sveže 1 pobuduje asocijacije na već viđeno. Ođ izloženih radova najupečartljivije đeluju: Feetivalska fignfa. Unutarnji 1 spoljni oblici, Porodična gru pa, Glava životinje, Ležeća figura (beton), Stit. Ima 1 takvih rešenja koja su dobro poznata 1 u okviru apstraktnog shvatanja kao naprimer »Figura ša žicom«. Za ono neko Liko intimnijih trenntaka što nam ih izložba pruža treba zahvaliti isto toliko ličnom racionalizmu i radoznalosti koliko i snaad umetntka. Lišava И to umetnost neposrednije emocionalnosti? baš onog гаdi čega smo joj prlvrženl.

Ognjen VUKELIC

ŠARENE OCI DECE

Seosko đače iz Zupe slikalo je more. АИ, ponestalo je mastilb' i ono se tužno osvrtalo. Onda je skočilo, ščepalo gusti grozd prokupca iz kotarice i počelo da cedi po već umornom listu. Murgasto more ipak se smejalo. U dečjim očima smeju se sređozemlja. ч & U Ulusovoj galeriji čarna je izložba đečjih crteža đveju beogradskih škola. Izložba vršnjaka čija mašta počinje nevini požar. Dečja zajednica na čistoj hartiji Ratomira Jankovića (11 g.) polazi na ulusovsko ostrvo boje. Crae kose đečaka 1 devojčica upućene su blagoj snežnozelenoj tabll. Cvrsto išarane skamije nisu se realistički busale u prsa: mnogo tački 1 linlja koje su suvišne oku prolaznika šarene se u lirskom viđenju najmladih. Da li je Anđerson kumovao mašti Milene Naumović (10 g.) ne bi se

moglo saznati odmah. All, njen đečak koji plače sav je u šarenom toržestvu bajke. Dečakove su oči zelene a njegove ruke ispružene nejednako. Okrenuti predmeti, izdvojeni vlasnici i stvari, posebni život kotarica i seljanki koje su ih nostle, balkonl sa saksijama koje samostalno dišu, mrtve prirode gde grožđe lebdi, a trešnje lete sve to nejedinstvo ru-\ ku svedoči jedinstvo nalvne a proizvodne mašte. U jednom uža Tenom predelu gde drveće ima različite svetlosti i gde se boje elipsoidno zgušnjavaju, bogatstvo nagoveštaja ne može se izmeriti. Na Širokom listu Gordane Kostič (11 g.) sve se pretvara u likovmi igru: i sunce i zelena staza (»oh, što volim zeleno«) i čamac vitak kao kriška lubenice. Od čuđenja dečje oči postaju lepe. Dikovni izraz tih malih ruku gledaćeš dugo. Sa njima nećeš zaboravitl svoje prve boje.

Milosav MIKKOVIC

Zapis

Pcnekad ipak u suton sivi srce nii sniva mladost i sne. I cela prošlost tada oživi, ' a sve to eto samo žbog nje.

Tođe COLAK

ПРИЧА

БЕЛИ

Лекар Ивановић има науснице мишастосиве што га у сутои чини неоспорно тужним. Када он пролази ходником двоугласте болмице, шегове потпетице бију као чекићи првог шегрта који би хтео да појури у зрак, у двориште белог. Да вас припитам нешто, докторе! Немам времена, опростите. Журим у дечју собу. Чека ме читав грозд малишана. . . Ех, па кад сам чекала толико, чекаКу још, болан. Потпетице кују. У дну ходника неко затвара прозоре. Данас Ке бити топло. Разведрило се као ловачко око. Вала, киша је и ггреоолцу досадила... Ударио ме крампоном, погледај. Заорао као слепац. Па ти си будалашце. Што му ниси вратио. Песницом макар. Не иаиђе лопта, а можда бих... Ја чекам доктора. Она, знате. луже прегледа. Све вам каже потанко. Тако и тако . . . Лекар Ивановић није спавао ueле ноћи. Његов дечачиК тек шест

годиница у осмех нанизао, а задесила га бољка са чудним скелицама у грлу. kao младе орахе, лекар Ивановић стеже бочице пеиицилина. А бочице су пужевима белим окитиле. .. , ’ ■ i То је копривњача, слатка моја. Ја сам тако нештб слично имала уочи веридбе. Па каже мени Пуле не буди... Ју, кад рече веридба. Драгиња се опет разводи, срела сам је прекјуче на сгепеницама суда. Смеје се. Каже: иде коло наоколо. А што да се не смеје кад је све његове тетке опељешила. Прстен.е, брошеве, чипке. Све, све. Однела цели целцати комисиом. Часовник. што личи на загорелу погачу, одбројава десет. На вратима се подгуркују два ђачиКа. Један носи искрзаиу капу под мишком. Колена им хмељ обрастао. Маснице као рђаво обојени Мартипик. * Болничарка Ленка огледа се у прозору. Питала би ла изађе раније: спремила би ге за игранку вечерас. . • знате, далеко je, огра-

ничен број, нисам очисти.тта ципеле, имам једине, кад ћемо да добијемо пуну плату, ох знате, баш сам решила а и време се пролепшало .. . Али лекар је замишљен; лице му се разапело од немира. А трепавице му густи падобрани. .. . Тата, нацртај ми веверицу. Али знаш да има и торбицу са лешницима. Тата, тата боли евс овде, овде... тата, татице, Милошке каже да је Исланд плав. Ја сам гледао, гледао и гледао. И није истина . .. Па докле hy јз да чекам, зар цабе плаћам осигурање! шкргуhe чиповница банке и као обраha се болничарки. А болничарка ггреврће очи као празне тацнице. Ђаци се смејуље и један другом преносе ону капу на потиљак. .. А онда је он отишао на неки пословни пут. Кад се вратио ни лимун један није донео куКи. Воже мој, и то прогласилз за разлог раскида. Цврц. ! Море то још није ништа. Сутрадзн се обукла. удесила. Минђуше очистила као стахло и. •