Студент

pro et contra

sa studentskih galerija

ЈОШ НЕМА ДОМАЋЕ КОМЕДИЈЕ

„Наследстао" Миодрага Ћурђеви- ћа у Београдској комедији

У општој јаловости кашег савременог писања за позориште, најупадљивије м најболније се осећа недостатак праве, савремене, наше комедије. Хумористичко сликање савремених картктера, који пружају веома мжого материјала за уметничко уобличавање овакве врсте, своĆU се још увек на површне г немарне фрагменте аутора који су случајно или „по инстинкту“ дошли до неког типа. Тај тип касније бива од недаровитијих хумориста, онако непродубљен, упорно и досадно коришћен тако да за широку публику, која је за ове ствари веома пријемчива, постоје већ две врсте комичних личности ггли личности које треба смехом напасти у нашем друштву: поред оних правих, животних, али досада уметнички недефинисани, ту је и она галерија накупаца, директора, чиновница итд. из наше савремене хумористичке литературе. И Миодраг Ђурђсвић, у чију се стваралачку озбиљност не може сумњати t ипак се више инспирисао типовима нашег текућег усменог и писменог хумора. То се јасно види већ из програма. Међутим, испоставља се касније да је он, eodehu можда рачуна о успеху код публике, дајући у свако време свакој личности најзгоднију реплику у уста, напустио те тиnoee, али не у корист вредности дела. Какве-такве ма и овештале фигуре, распадају се сада ни у шта и настаје хумористична дискусија која с правом комедијом нема никакве везе. Најочигледнији пример је наследник Миша. Док су се редитељи Мирослав Митровић и интерпретатор Љ у 6 и ш а Б а ч и ћ својски трудили да од њега начине помало сметеног поштењаковића, писац им је често пакосно одмагао терајући Мишу да понекад буде заједљиво брзорек, супротно својој природи. „Наследство а жели да комедиографски ослика нашу средину. Али, оно мало комедије што у oeoj комедији има, комедије односа људи и њиховог развијања и мењања , претставља врло стар и коришћен мотив утицаја новца на брачне модернизован површно и прими-

тивно. Остатак комада, који као докуменат о средини можда тренутно више вреди, није нимало психолошки разрађен, нити је јако повезан са основном темом. Људе из новинарског и уметничког с вета које најбоље познаје, Ћурђевић није донео потпуно, већ је глумце који их играју пуштао да с времена на време (ваљда када имају паузу на веселој вечери) наврате на сцену u изведу своју тачку. У оцртавању тако изведених ликова, важнију улогу има сликар костима и оп ју је, у овом случају, с укусом обавио. У мору већ познатих вицева о модернистима и -„филмаџијама“, извесну вредност имају неке оштре алУзије на неке nojaee у нашем културном животу. Овако неуобличену сировину прихватио је редитељ дебитант Мирослав Митровић с великом вољом, осетивши тачно све недостатке и све могућности које постоје. Уз помоћ других сарадника, он је ликове же.гео да очврсне да их доследно спроведе до' краја. С друге етране, инсистирао је на томе да местимично троми пишчев текст ожиeu другим средствима. Док му је у призору с филмским радницима (Младић с хармоником) м неким другим случајевима то лепо погило за руком, он је, спасавајући личндвт директора, заједно са Симо м Јани ћ иј е-вић е м можда и претерао. Понекад је било непријатно гледати како се овај даровити глумац мучи с јогунасто незахва.гним текстом. Од осталих глумаца, Горд ан а Ко e аче ви ћ показала је велику спретност и лакоћу у гдвору, dok је Душ а н Ћор ђевић-Крцун као личност која је комбииација Нушићевих Пере Калинића и d-p Нинковића врло добро пласирао оно што у његовој улози није понављање и хумор на силу. Разне гругге које упадају у стан наследника дате су динамично. Штета што дани ц а Аћи мац није no спољашности добро изабрана и што је Мил а н УК ива н ови ћ задихано парадирао с неким чудноватим изговором којим се код нас нико не служи. В. Д.

KULTURA I UMETNOST

Алфа Предрага Палавестре

Опвсност је заборавити неког, још већа опасност је на-мерно не видети неког. А антологије су често, нажалост, свечане фа милије који се међусобно лупкају по раменима. Који се дочвкују по лицу прошлости, по лиИу сигурности која није увек сигурност поезије. Једна предратна антологија, Гавелина, диван је пример промашености савременика : стиснутих зуби он је начинио цвећарски излог, а песме које су значиле читаву декаду ни поменуо није. Палавестра је покушао да буде актологичар, а остао је опсенар. Покушао је да буде rrpaвичан. а остао је спокојан У Уском (избору. Антологија која се намеће скромношћу само је сиви манометар једног сиромашног духа који не уме или уме тромо да буде афирмација лирских вршшака. Зашто бисмо морали да говоримо о давнашшој заблуди о ~срећној и несрећној генерацији“. Зар, послератна поезија није младићски одважна и неповодљива под гвозден-шаке професорске. Зар није за последње три године иоетска самосталност код нас, управо способноСт песника да се разликују. постала насушна естепшка тшњеница? Додуше, пробранпх зрнаца има у овој књижици која би ипак могла да се као фарбана играчка укључи у библиотечке полице. Укус је строга реч. Реч свемоћница. Она је кула од папира в№ толико година. Човек вам у пролазу одвали пенџе па узвикне: ох, извините. А ви му одговорите: ништа, ништа, десило се. А то дешавање коме се вештачки склањамо јесу и овакви зборници, по сили ината начишени и накићени. Није давно томе када се сатављач ове Антологије извезао на паучину наше ' поезије делећи је крсташки на поезију заноса и на поезију лутања.

Нешгго о антологнји послератне срлске лирике

Али, лутање је реч која се укрцала и на Палавестрину галију. Саставл*ајући ову књигу, он је изгубио сваки „занос“ за сву благопгтићену „Поезију заноеа“, а да би се учинио строгим прескочио је све он што ђика. тако снажно од дечака који певају после рата уз идеал мисабног чојства. Утакмица, коју је судио млади антологичар. какотако завршила се нерешено. „Луталице“ су постројене, ушивене у цилемиле стилу, а песме су ломљене као погаче. Не знајући докле сеже битна композипија, Палавестра је преполовио Павловићеву „Одбрану нашег града“, која је осећајнији комплет и коме нема снаге без целога хода. Из Радовићевих сонета откинут је најблеђи, који никоме, ни састављачу самом, нсће подарити утисак гордог поетског чина. Предраг Палавестра је урадио . један књижевни посао, саставио, одабрао. написао белешке итд. Али, поезија је и даље остала туђа његовом слуху, и даље он не уме да ухвати корак једног Жака Тибоа који у својој малој свесци пише и ове речи: „Ах, само да моје срце никада не пресуши“. Иако млад писац, Палавестра је као провинциски професор делио удар це и оно’ материји коју шлје упознао. Он ћс у језеру својих противуречности кидати и недорасле лопоче, па ће у овој Антолргији бити доиста чудно да из студентског „Квартета“ буде заступљен само Божа Тимотијевић, иако. је, рецимо, Томислав Мијовић далеко сигурнија лирска личност. Али, зашто се замарати на овим уским маргинама. Поезија није у њој изведена на широко поље. Зато баш позајмимо цосле овог читања онај најстварнији стих Христићев: „О, хајдемо некуд, о хајдемо.“

Милосав Мирковић

contra

abc

ЗАР JE ТЕШКО НАВЕСТИ ИЗВОР? Чо®ека који прочита члалак „Ш кола за драмске пис ц е?“ у „Нин“-у од маја задиmiiie можда труд потписаног, владана Ђорђевића да, поред свог доброг познаваи»а амсричког система подучаваља будућих драмских писаца, сакупи мишљења многих познатих кн.ижсвника 0 том питању. Када 6и међутим, сазнао да то познавање и сви наведени одговори потичу из неколико чла нака и анкета објављених у ист о м броју часописа „Позориште у свету“ (Le theatre dans le monde) који издаје Међународни позоришни Институт, морао би да призна да, иако композиције овакве врсте могу да донесу корисиа обавештеша, нека морална питања у нашој штампи често нису сасвим рашђишђена. Много пута је веђ досада речено да узимање матсријала и слика које често врше разни „забавници” и ситнији дистиђи не наводећи им порекло, баца сенку ггримитивизма на наше новинарство. У,толико је чуднијс што рсноммраии „Нин“ има везе с једиим таквим испоштовањем права и поштеног рада људи, па били они у иностранству, тим пре што у помснутом чланку, поред самих одговора Салакруа и других, има и осталих делова који су дословно преведени.

ULIČNO SVIJETLO

Sam ја i noć и prolazu, jedno ulično svijetlo gori. Ulica, ja i usnuli grad, ja i sjenka u potiljku. Noč u prolazu, usnuo grad, jedno ulično svijetlo gori.

Milika PAVLOVIC

Академско позориште

Четрнаеста престава „Свађе у Миргороду”

У недељу, 8 маја Академско позориштс „Браико Крсмановић“ извело је још једном једну од својих наЈуспелијих претстава „Свађу у Миргороду", драматизацију свог члана Александра Обреновића. Ово је једини комад којн ово позориштс даје више од десет пута. ' Гледајуђи поново ову прстставу, о којој је „Студент" некада опширно писао, гледалац мора да опет ода признање веома успелој драматизцији, духовитоЈ режији Мирослава Беловића и одличним извођачима од којих је Ташко Начиђ још 6oгатији у изразу но на прсмијери, док је Драгана Савић поновила своју већ чувену креацију Гочкине нешто непажл.ивије ro први пут. Остали су, сем можда Бранка вуЈовића, одржали своју стару висииу, док је Са в а Мијо в и h далско вод.и од свог претходника. Д-

Конкурс за кратку причу

Досада се јавило само неко- док је другу трсћу наградудолико награђепих на „СтудеЈн- био МИЛОСАВ МИРКОВИЋ, товом“ конкурсу за кратку при- студент филозофије, за причу чу. Доносимо њихова имена. „Бела тамиица . Прву награду за приповетку писци приповедака предвиђе„Сам“ добио је ВОЈИСЛАВ них за 0 5ја ВЉИВ ан>е „Норма" и СТАНОЈЧИИ етудент филозо- npyl „. су В УКАШИН КР Фнј®* И(IГП „, СМАНОВИЋ. студент филозоЈедну од ДРУгих до и љуБА ЦАЛИГОРИЋ био је, за причу „Грех ВЛА- ’ ЛИМИР ПОПОВ, студент При- гтудент ра подно-математичког факултета. Награђени који још пису поJctiiv од трећих награда, за дигли своје паграде могу то да вричх „Чопск Ko.hi је угаао na учиис у рсдакцији -Студснта" сигпалу“. лобио Је МИЛУТИН петком и суботом од 12-14 чаМИЉКОВИЋ, студент права, сова.

ПРИЧА НАГРАЂЕНА ДРУГОМ НАГРАДОМ

ГРЕX

ВЛАДИМИР попов

Лежао сам па креветцу. Баш сам се био пробудио. По соби се разливала бледо жута свелост петролејке. А могло ми је бити пет или шест година. Отац и мајка су полугласно разговарали. У грлу ме је нешто гребало, око носа ме ie сврбело и na темену ме је сврбело и свуда. Као за пакост cee се удружило против мене баш онда кад ни једним знаком нисам смео да покажем да сам будан. Ја морам да одем к роз три дана, na макар сикире падале са неба рекао је отац и нагло застао као да нешто ослугакује. А онда је пришао моме кревецу и упитао ме је: Јел спаваш? Спавам И cee c?t чуо? груди су ми обујмиле његове огромне гиаке. Све сам чуо. А шта си чуо? Чуо сам да ћеш кроз три дагш да одеш у партизане na макар сикире падале с неба. Испод раздрљене cueo зеленкасте блузе. коју ја дотада uuкад нисам видео на њему. дизале су се и спуштале његове руњаве груди. Никоме реч да ниси писнуо> iep hy те задавити ко nca, си чуо? Чуо сам... А јел и Или Јин отац има такео осуто дугме? Са

његове сиве зелечкасте блузе једно жуто лимено дугме боло ми је очи својом наметљивошћу. Огромне шаке ме пустише из језивог загрљаја, а један мишић је заиграо на његовом лиЦУ■ Кад сам се поново пробудио био је већ увелико дан. У соби је био само отац а и он се cnpeмао да некуд оде. Кућу да ми ниси оставио саму. Јел тешко теби кад се ја вратим припретио ми је npe но ' што је изашао. Уреду n омислис сам само како ћу кад морам до Илије đa му испричам све што. сам чуо. Илија ме је пажљиво слушао а гсад сам му cee ucnpuчао изненада ie потрчао према вратима што воде на сокак, да npe мене исприча деци cee што је чуо. Када сам дубоко увређен и незадовољан изиишо гш сокак Илија је нешто разговарао са једним непозгштил човеком. Још три дана непознати човек је показивао три испружена прста и отишао лукаво жмиркајући. Илија ми је намигнуо а између зуба су му се распрксавале бонбопе. Сутра дан кад смо се ја и Илија играли опет је прошао непознати човек, дао нам бонбане, показао два испру-

жена прстп (је.ден мање) и лукаво жмиркајући отишао. И тако све до нгпита а кад је остало ништа Илија је дотрчао задихан и рекао да ће нешто да ми покаже. Шта то можв бити? Мислио сал док ме је Илија за руку ‘ водио према плевари. А црни облаци crj провиривали кроз прозор мога кућерка као радознала деца. У плевари је лежпо мој отац. Црна коса пала му је на бледо чело. Из груди му је штрчала збрчкана дрвена кдрии,а месарског ножа- а о жуто лимено дугме на грудима била је окачена артија на којој је нешто пиасло. Волео би да знам гита ту пише рекао је Илија. А шта је то сад? питао сам Илију. Ништа, мртав је. Мртав ... а зашто? Па убили су га. Био сам незадовољан јер сам другачије замишљао да изгледа убијен човек. Поглед ми се дуго одмарао нл жутом лименом дугмету што је стајало на грудима мога убијеног оца. А онда сам га преместио на Илијино лице. Илија је незадовољти) гледао збрчкапу дрвену корицу месарског ножа v, учинило мп се да и њега мучи исто питање: Зар су баш ту морали да га-забоду,