Студент

KULTURA i UMETNOST

ЈЕДНА СОЛИДНА МОНОГРАФИЈА O МАРКСУ

' Писати о Марксу после читавог низа дела и расправа (додуше не на нашем језику) значи преузети обавезу казивања и нечег новог. Враницки је т у своју об авезу према научној јавности испунио. Засад да истакнемо само две ствари. Његова монографија обухвата целовит Марксов опус, што код многих раније није био случај, јер су неки веома важни Марксови cnucu објављени тек тридесетих година. Свм то«а> многи аутори ниеу правилно одредили место и значај раних радова у Маркеовом разаитку. Зато je nueav, монографијв сасшим ucnpae но половину простора noсветио анализи овог периода. Други deo обухвата Марксово стваралаштво od револуције 1848 год. до Интернационале, а трећи дд Интернационале do краја живота. Основни методски поступак Др. Враницког заснован је на чињеници da „Цјелокупан Марксов пут има дакле једну чврсту унутарњу логику и без ње је он неразумљав“ (85) У читавом огромном интервалу о<3 докторске дисертације до животног дела „Капитала“, од додира са првим радничким организацијама до руковођења Интернационалом, Враницки, успешно комбинујући логички и хронолошки метод излагања, јасно и документовано показује cee важније тачке на Марксовој развојној линији. Па una к то није објективистичка фактографија. Писац редовно улази и у оцену места које Марксово постављање и решавање проблема има у развоју сазнања и револуционарног мењања света. Извршивши суочавање многих Марксових поставки са резултатима друштвено-историске праксе и наука и у раздобљу од његове смрти до данас, писац засновано закључује на крају књиге да је Маркс из темеља револуционишући филозофију, социолЈогију ч политичку економију, заузео чајвише место у великој плеfadu научника и мислилаца npo)илог века. Пошто је детаљно проучио кајранији период Марксове делатности Враницки са правом одбацује од Плеханоша потачло и данас често раширено мишљење о постојању чисто хегеловске и после ње потпуно фајербаховске фазе у Марксовом развитку. Брижљивија анализа cnuca показује један унутрашњи континуитет у Марксовом напредовању; зато писац инсистира на томе да Маркс никада није био ни ортодоксни хегеловац, ни ортодоксни фајербаховац. Већ у својој докторској тези Маркс даје, иако још увек у оквирима Хегелове идеалистичке историје филозофије> своју оцену супротну Хегеловој Епикурове филозофије. А да и не говоримо о отвореном изјашњавању за атеизам такође у овом спису. Мало је времена прошло, а Маркс под утицајем Фојербаховог материјализма подвргава критици Хегелову идеалистичко-дијалектичку методу филозофирања о држави. Упознајући нас са овим првим Марксовим материјалистичким делом. Враницки уједно исправља и Меринга, к оји је незнајућн за oeai Марксов cnuc тврдио да се Фојербахов утицај на Маркса видно испољава тек у „Немачко-француским годишњацима“. Читалац ће из монографије сазнати и да је Марксово усвајање Фојербахове филозофије већ од самог почетка било критичко. Маркс одмах уочава Фојербахово акцектмрање природе и запостављање noлитике, а недуго из тога дефинитивно превладава његов антропологизам и контемплативни материјализам. Уопште ее за обраду проблема Марксовог односа према Хегелу и Фојербаху може pehu да је рађена врло

ст удиозно u савесно упоредним проучавањем одговарајућих дела cee тројице. Треба истаћи још једну вредну ствар у oeoj књизи. На више мшета опширно е« tosopu о Маркеовим допричоеима у развоју логике-дијалектике и гносеологије, тих највише фелозофских дисциплина. Само онај к о познаје потцењивање ове стране Марксовог стваралаштва од многих аутора знаће од колчког је то значаја. Стварки познашалац Маркеових дшла ne можш а да ке з&к ључи da ie ои био не само велики економиета и еоциолпм ншго и велики филозоф. Шташише. катвгорички се може тврдити да је Маркса само револуционисање филозофије упутило ка генијалним социјално-економским открићима. Само опих неколико реченица чувене Марксове Прве тезе о Фојербаху, у Kojoi дефинитивно neгнра границу свеколиког дота-

(П. Враницки: „Мисаони разви так Карла Маркса", Матица Хрватска, Загреб)

Светозар Стојановић

дашњег материјализжа и тиме посредно руши теориску основу сваког озбиљнијег идеализма, биле би довољне da осигура себи место у историји филозофије. Штета јв што аутор монографије делимично и због ограниченог простора није дубљв и исцрпније ушао у ову проблематику. Монографи}а је пре свега значајна јер нас генетички упознаје са целокупним Марксовим стваралаштвом. А солидно упознати целовитог Маркса значи студирати га неколико година. Зато се код нас у часописижа и публикацијама нажалост још увек често може наићи на неко Марксово мишљење уствари само превладани ступањ у његовом развоју како фунгира као његов дефипитивни став. И Par opozition оваквим појавама монографија Враницког је добро дошла.

А. К. ЖЕНА КОЈА ПЛЕТЕ

pro et contra

levi rakurs

ПОЗОРИШНА ПРЕТСТAВА ЈУЛИЈА ЦЕЗАРА

Одмерена режија и мзванредно глумљење

Ослоб чђају ћи сценографију археолошког реализма, овукавши своје глумце у одела уместо костима, Џозеф Манкијевић је ие само ослободио Шеаспирово дело и.егове временске патине и воје, већ Је и учинио да и сам проблем прерасте своЈу условљеност н ускост. Показујући поново и на овом месту, иа један скоро фан тастичан начин Шекспиров осеhaj за могућа људска понашаља и односе у Једном времену коЈе се по своЈоЈ политичкоЈ и аруштвеноЈ констелациЈи сасвим разликовало од љегогог, Маикијевић Је своЈим режиским третманом прерастао Шекспирову класичну моралну дилему у политичку дилему великог квантума савременостн. Извор главних личности, Још Је далеко више ието што то текст допушта, дао овом проблему тонове савременог. УзимаЈући за Брута Џемса МаЈсона фмзички ванредно скромну фигуру у глу мачкоЈ пози нзразитог (овога пуга, класично) The man between Манкијевић Је протагонисту демократиЈе и полнтичара поштених мотива дао са већом дозои неодлучпости него што се од Шекспира да закључити, а далеко више него што Је то у класичним позоришним интерпретацијама чињено. Више од Шекспировог текста, оваквом, третману Брутове личности, а то значи и политичком закључку читаре драме даЈе основа историја по коЈој Брут као политичар вива надвладан као што би дедујући мотивима и средствима којим делуЈе страдао и по логици даиашњег времена. Ово давање сааремених нама и савремених Цезаровом добу момената у мери у којој то историја и наше искуство попупгтаЈу, Једина Је крупниЈа интер венција у оригиналном тексту ствараоца римског „ЈулиЈа Цезара“. Иначе, би се уопште било тешко сетити филмске адантациЈе коЈа Је рађена са толнком поштовањем према аутору и већом опрезношћу према оригиналном тексту. Да би што мање одвраћао пажњу тлвааоц*

од Једног плсмепитог темта, МанкиЈевић Је одбио колор, кло нио се свих упадл>нво филмских решења и, избегавао *ВВсовно спектакл сцене, чак raiao где су се оне наметале и максималну могућу пажн»у обратио глумцима. Чињеница Је да кз ових разлога филм претставлл минималну визуелну атракдиЈу, извесно Је да дело (филмско) овакве снаге и лепоте неће ући у всториЈу седме уметности као дело посебне редител.ске инвенциЈе и нових филмских решења али Је вероватно да he дуго бити памћен као израз Једне нзузетне одмерености и скровгаости према текету коЈи то заслужује у иаЈвећој мери. Могло би се чак рећи да Манкијевићев Ју лиЈе Пезар ако и није интересантаи као оригииално филмско дело, онда Је то једна интернапиенална позоришна, претстава (уз коришћење модерне позорнице филма онолико колико то ие иде на уштрб текста) виеоког уметничког вивоа са глумачким остварењима нарочите снаге. Тако у овом филму, глума избија у први план. Скоро сви носиоци главних улога су еминектни глумци енглеског језика са дугом позоришном и шекспировском традицијом. Ипак далеко испред свих ових мајстора глуме стоЈи КасиЈе Џона Гилгуда, једног од наЈвећих глумаца нашег времена и Једиог од најбољих интерпретатора Шекспира свих времена. Н»егова рецитовања текста претставл>а читаву Једну компликовану музичку композициЈу. Поред Џона Гилгуда. Деобра Кар Је најближе класичном и позоришнои тумачењу са посебним акпентом на рецитовању текста. На Цемсу МеЈсну се у наЈвећој мери oceha рука редитељеве концепције. То Је један сасвим спепијално тумачен Брут иун људских момената и људских слабости. Ништа мање епецилан ни нов није ни Цезар ЛуЈса Калхерна. Марлон Бравдо аао Је Марка Антонија са Једном елементарном снагом

Д. СИМИЋ

Недостигнут лирски тон

Треба одмах подвући демаркадиону линју између приповетке и фељтона. Приморава нас ва то књига Петра Андрића ЈЗртлог" на којој испод наслова нескромно пише приповетке. Поступак који нас после »Сенки над Веоградом“ Миодрага Ћурђевића приморава да са строгошћу коју заслужује проговоримо о заборављеНОМ РОДу кАижевностх подлисцима. У огаом случаЈу: Једна ограничена искреност пошла је да тражи ону другу, широку, и стигла у нечујни вапаЈ у банализовање доживљаЈа. Испричати неколико анег дота из рата (Један човек се вратио поеле неколико месеци из рата, а сви мисле да Је погинуо „Због очиЈу") , и то назвати припогаетком, а да се материЈа не оплемеато бар Једним опиггљивим ликом, да се остане на најповршнијем опиеивању радње и догађаја Је једна непрефињева литерарна шп«сзбваииlа.

ПЕТАР АНДРИЋ: „ВРТЛОГ“

Међутим, спорити Андрићу псзнавање и осећање литературе, нарочито стране, је непотребно. Нема код њега наивног фактографског причања, које Је доскора владало у нашоЈ ратној прози. и баш на ту своју вредност писац игра. Сентимемталним и изанђалим методом коЈим се данас служе Још само хумористи: „То се мени стварно десило, ввруЈтв ми!" писац прилази (или бољв подилази) читаоцу. и онда иаетаие конетитуисања сукова х иаеилно супротстааљања личностм. Ратио Аидрмћ има цаловиту причу пред очима. Пође тако и, ако му се учизш да he то да драматизуЈе фаСулу, импутира сво Јим личностима свако Јаке поступке. И личности, хтеле, не хтеле, иду и против својих већ испољених нагона. Самоувереност пишчева Je превелика и баш звог те некритичности послв читања не остају у сећању готово ниЈедан човек из књиге. Пишчева инвенциЈа Је превж£№ сигурна себе, и ли^ас«®*

се, ггонајвише због неоправданих псиохлошких осветљавања, повлаче у други план. Само две приповетке излазе из оваквих оквира. То су пре евега озбиљни радови и, ако би се по њима судило, од Петра Андрића можемо очекивати да ће прећи на здравије и сигурниЈе тле. Прича „Десетка” суморним Језиком говори нервозму атмосферу партизанске болнице. ВоЈник ампутираиих удова нема много топлине према другу. у сво Јој резигнацији заборавља хуманост. То нам писац интерпретира модерним формулама коЈе потсећаЈу на ХемигвеЈа или ближе, на Антонија Исаковића. „Без сведока” Је прва приповетка са савесно дограђеним личностима. У окупацискоЈ ноћи, после дозвољеног часа стекле су се у кафани три слабе, скутрвве природе. Три мала човека са различитим стрепњама. Агент се ужасава пред помишљу да треба изаћи у ноћ. Уметник се плавди када му агевт прети смрћу. А кафеџије се

прибојава исхода њехових плахих, безобзирних разговорв- V расплату драмског конфликта, писац (којн не личи на оиог о коме смо говорили) налази своје личности. Толико. Те две приповетке. Остале Су правл.ене без икакве оркестрацмЈе: само Један патетичан и жалобан глас коЈи се подигао. али није доспео до висине која ha да нас гане.

Мирко Ммлорадовнћ

Посета професора међународнoг права

Познати професор међународног права Maks Gutzwiller из Фрајбурга Швајцарска одржао је 19 и 20 алрила о. г. на Правном факултету у Београду два предаваша као гост Југословенског удружења за међзгнародно право. Прво предавање је било посвећено јвдној теми из упоредног права, односно из филозофије права, а друго, хашком пројекту кодификације купопро дајног права. Предавање је одржано за чланове Удружења, остале правнике и студенте.