Студент

(Nastavak sa strane 1) »Srpski ustanak« od Nastasijevića. Folklor će svoj dosadašnji program dopundti i usavrsiti. Pozorišna sekcija sprema »Hladan tuš« od Majakovškog. VISE PODRSKE U izveštaiu pretsednika Društva, a i u diskusiji je pokrenuto pitanje odnosa naše štampe prema uspesima KUD-a »Branko Krsmanović«. Prvi govornik u diskusiji je izmedu ostalog rekao: Citavo naše gostovanje u Parizu je propraćeno minimalnom beleškom u pitanjima da H je moguće da jugoslovenski folklor može da reprezentuje jedna amaterska studentska grupa. Međulim, naše gostovanje u Parizu je dostojno reprezentovalo našu na rodnu umetnost i pretstavljalo je značajan kulturni doprinos na polju kulturne saradnje i naših studenata.« Posle diskusije je izabrana nova uprava i odbor koji će da rukovodi proslavom. Na kraju su podeljene pohvale i nagrade.

Andra JEFTIC

pro et contra

sa studentskih galerija

ВИШЕ НЕГО ШКОЛСКИ РАД

„МИЗАНТРОП“ У ИЗВОЋЕЊУ СТУДЕНАТА Ш ГОДИ НЕ АКАДЕМИЈЕ ЗА ПОЗОРИШНУ УМЕТНОСТ

Испитна претстава класе професора Виктора Старчића била је за Београђане и ретка прилика да виде добру претставу овога дуго неизвођеног Молијеровог дела.

Очекивања, као што је аплауз показао, нису била изпео-ерена, не због солидио? извођења, ввћ и због новог односа према познатој Молијеровој личности и caepeленог третирања целе коме-

дије. Док преставе које имају у жижи Алсеста као нарочит „карактер”, особењака, дају непријатан утисак нехуманог исмевања исправности која је заиста често у незанимљивијем положају од лицемерне гипкости, „Мизантроп” у извођењу београдских студената глуме постаје драмска студија средине искварене do те мере да поштено иступање постаје незграпно и опасно. И поред тога, Алсестевом карактеру за чије богато сликање има у комедији тако много грађе. није посвећена мања пажња. Он је био сада смештен у друштвене оквире. супротстављен и окружен потпуно развијеним личностима. Тиме је Молијеров комад постао значајна слика једног доба и оштра критика сталних друштвених појава тиме је добио ceoje npaeo значење и праву вредност. Изгледа зато да понегде препаглашено карикирање није у складу са овако озбиљном замисли, нарочито због тога што се на истн начин карикиране личности таквим поступком пзједначују. Иако се. говорећи о извпђачима, није упутно уплитати у надлеусност оних који о томе треба да дају суд. тегико је не истаћи (имајући у виду прву претставу). mгурпост коју је показао Бора Стојановић тумачећи Алсеста снажно, достојанствено и људски. природност и вештину у конверзацијн Олге Савић (Селимена) и еластичност и осећајност стила код Урошо Гловапког који је играо Филента.

В. ДИМИТРИЈЕВИЋ

ОЛГА САВИЋ КАО СЕЛИМЕНА

Б. СТОЈАНОВИЋ (АЛСЕСТ) И ОЛТА ПОПОВИЋ-ПОЗНАТОВ (АЛСИНЕЈА)

contra

a bc

ЛА K ПОСАО

Четврти број иЈКи.ижевностл* објавио је приваз Мкодрага Иротића ка г Проклету авлију“ Иве Андрића. Објаснивши у три реда да ли је Андрић ииао претензију да прави роман или хронику. Протић излаже своја размишљан.а о Андрићевој ком позицији. То запрема око тридесетак редова. На крају констатација да је ова кн«ига „сведочанство о немирном темпераменту великог ствараоца“, или тако нешто. Овим не желимо да утврдимо да се уредништво „Књижевпости“ неодговорно одиоси према домаћој литератури. Јер, у том случају, демантовао би нас податак да је роман И. Ивањија доживео три рецензије. Дакле очекујемо да се аљкаво обављен посао оправда наредним приказима „Проклете авлије“.

KULTURA i UMETNOST

Ево, часописа

лвтопис s Ево најзад омладинског летотгсв Ево младик песника у галијама немиртгм, како се на прва врата у стари часоггис навозе. У режији Предрага Палавестре читамо нове стихове Мире Алечковић (доживела је Париз и женски поносито читала тугу Аполинера), Мирослава Антића, (Војвођански предратни видик и даље кљује уоне младог песника) затим три тужне „тужуров, ке“ Галогаже, Светислава Мандиha и Павла Угринова, који су некад и леттше личније гшсали. Ворислав Радовић се гуши у „трави квадрата., а Васко Попа пише чарне и класичне стихове о Ћеле-кули, кули родољупки. Чар откровен>а носи и „Вуђеше" Петра Пзјића, док су остали просечни именитељи просечне лирике данас. Увод у хрватску најмлађу лирику; пише Новак Симић са реалним надама и csa извеским очинским ггрекорнма, Иронични дух и лирско обиље до нових читаља издижу песме Бора Павловића „Центарфор** и Станка Јурише „Мој унук ако постане грађанин", док Мирослав Мађер изводи небројене осцилације и пени нова гтитања. Жао ми је што Ире«а Вркљан веК пева самоуверено, што полако напушта своје баладе, најлепше што их поратна Хрватска има. Даље се ређају стихови Голоба, Лалића, Шнајдера, али су н,ихова уста пуна „ментолних мра-

кова“ (како би рекао Давичо) и ми нисмо сигурни да овде увек има нововрсног ткан>а. Словенци су и ддље привндно си гурни на ролшуама традиције. Помало анегдотска, цвркутава ; са лаким лирскиМ чуђењем, са газелама где се понавл*а враголаста „деклица“, играље тренутака и цртежи сећања ето маргиналија поред пмена Дане Зајца, Кајетана Ковича, Аде Шкерл и др. Високо и чак помажући песмама да моћније зборе, Словенце је превела Дссанка Максимовић. Млади Македонци су на рачун мисаоне Јагме, сасвим лирски затајили, а босански лиричари хнтају једној замишљености над догађајима и имају успеха, особито Дра ган Кулиџан и Есад Велић. У црногорском „павиљону** сигурном лирском културбм расте песма Сретена Перовића, док Драгутин Вујановић показује све већи пад. Белешке о писцима допуњују ову спонтану и племениту антологију без строгог кажипрста и професорског дремежа. М. МИРКОВИЋ

Ликовне уметности СЛИКАРСТВО ОЛИВЕРЕ ГАЛОВИЋ

у ИЗЛОЖКЕНИМ ПРОСТОРИЈАМА ГРАДСКЕ ГАЛЕРИЈЕ ОД 11—20 МАЈА ИЗЛАЖЕ СВОЈА УЉА ОЛИВЕРА, ГАЛОВИЉ

Овом приликом, ова уметница која ггрЈЛтада млађим генерацијама београдоких сликара, пуб Лици се презентује са двадесетак експоната углавном новијег датума. Кроз скроман број изложених радова ипак се може осетити смисао н»еног стварања. Одмах се мстиче један посебан, занимљив свет који Оливера Галовић обрађује на својим платнима. Он показује њено интересовање углавном сконцентрисано иа ентериЈерско сликарство, претежно мртвих природа. Портрети, пејзажи и актови су ретки. Свега четири гтортрета и један пејзаж у неколико овај свет проширују и освежавају. Премда се у сликарству Галовићеве опажа недвосмислено инсистиран>е на колористичким односима, не може се рећи да је цртеж запостављен. Кроз све радове провејава један свесно сужен колорит интересантне лествице: црвених, плавих и црких боја, међутим, често не остаје неоплемен>ен. Са те стране изгледа, да је Оливера Галовић дошла до сазнања приближних оним до којих je својим искуством допро и Миодраг Протиђ. Композиција жених „Круница" као и колористичка поставка овог ул»а, најббље би могла

да шгуструје ово схватање. Валерски односи, чврстина у концепцији, слобода широких намаза и изнад свега комггозиција боја, указује на темпараменат ове уметкице. У портретима, међутим, орзжа се други начин слинаша. И поред, нај чешће истовет.мих колорита, осећа се неуједиаченост у њиховом техничком обликовању. Већина ових * радбва потсећају на новија платна Неких француских млађиХ сликара, док су у стварању „Портрета Ш>“ несумњиво утицала Руоова искуства.

A. ЛИДРБЈ

P. МИНОВИЋ: СКИДА

Pri;a nagrađena III NAGRADOM

Mali i veliki kljun

ONA jc bila žena srednjih godina sa salom koje se voljom sudbine nagomiialo samo u struku. Noge su joj bile tanke, crvene, golublje. Kroz otvor na vrhu sandale provukao Joj se palac, daleko ispred sandale. I ispred stopala. Lice joj je bilo sjajno i kao luk. Vpadljiva, pre svega, zbog majušnog nosa koji je polazio od lica nozđrvama naniže, a posle kao da se predomislio, promenio svoj pravac. U ušima alka od zavesa. To, mislim, zbog mesinga. Sve sam to videla odmab. Onog dana kada se pojavlla na vratima menze, i sela za sto prekrivcn čaršavom sa belim i sivim šahovskim poljima. Glcđam Je svaki đan. Zovem je Mali kljun, ali to nikom ne govorim. Mali kljun Jede vredno. Mali kljun uvek ostavlja parče hleba i briše tanjir. Onda se pojavio on Velikl kljun. Celav, neposedelih ostataka kose, velikog kljunastog nosa. Jeo je polako, čitao novine, opet jeo. Jedne bči iznad majušnog nosa pogledale su ga preko stola. Ja sam ga takođe gleđala. Zbog kljunastog nosa. Bio je nov u menzi. Posle ručka, Mali kljun je obrisala tanjir brižljivo parčetom hleba, Veliki kljnn je obrisao nos. Sutradan, ona Je promenila kragnu. Pogled je zadržala duže na čoveka iza novina. 1 čovek Je, spuštajući ih, otkrio svoj veliki nos i pogledao sjajno lice iznad bele kragne. Pratila sam Ih pogledom. Svakl dan. Nisam htela da ispnštam mšta, D meazi, u kojoj ee nlšta ne do-

šava, to je bilo zanimljivo. Da ne bih postala upadljiva sa tim stalnlm тигеnjem, kupila sam novine. Savila Ih na srcdini noktom napravila izrez veličine glavice čiode. sada sam mogla mimo đa gledara, pre ručka. I* zbilja, Mali klju Je ispustila viljušku kao Sto se u romanima ispuštaju maramice. Veliki kljun Je pomakao stolicu. Stblica je zaškripala u tišini restoranskog čekanja. On se obazirao. Niko ga ne vidl. Moj prorez je tačno na njegovom licu. Pođigao Je viljušku i bio crven. Jedna usta pohrliše zahvalno ka ušima. Zubl su, moram priznatl, bjli beli. I uopšte, izgledala je čisto, Ispitala sam njenu belu kragnu pomeranjem otvora, đeo po deo. Toga dana nije obrisala tanjir. Toga dana on nije čitao novine. Jednog od sleđećih, sedeli su zajeđno. Meslngane alke s« podrhtavale od smeha, mali kljun se topio na licu i bivao sve manji. Pili su zajedno pivo. Veliki kljun je platio. Dao je i napojnicu. I tako, stalno su zajedno ručali. I Ja sam stalno kupovala novine. Jednog dana nisu došli. N1 toga, ni idućih. Sama posmatram muve po zavesama. Sta je bilo s kljenovlma? Venčali se? Ona mu kuva? Ш su se preseliii u đrngu menzu. Baš mi Je žao.

feifra; BELrI »JS

PLODNA GODINA RADA »BRANKA KRSMANOVICA«