Студент

pro et contra

sa studentskih galerija

СУКОБ ЖИВОТА И ПОЗОРИШТА

„ШEСТ ЛИЦА ТРАЖЕ ПИСЦА“У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ДРАМСКОМ ПОЗОРИШТУ

Илко Је У Југословеиском драмском позорииггу било претстава комада који су написани много пре овога, цела атмосфера охо извођења Пиранделовог двла. учинила је да на н.ега гле дамо као на музејски предмет, Ово је заиста реч којом треба почети објашњење тешкоћа оних хоји данас изводе дела дрнохуморног италијанског драматичара. Пнрамдело је бурно одитрао своју улогу рушиоца освештаних позоришних начела, заразио свет својим схваташем ове уметности (а преко тога и неким својим мисаоним преокупацијама) и убрзо као ислужеи првоборац, стављен у мирнмји кјт где га посматрају с нешто дивљења и чуђења. Дивљењс није за шегово дело, веђ за последице које је био у сташу да изазове. Пирандело се није одржао Пиранделови епигони, као и сви епигони великих негатора, не могу опстати јер немају оправдаша. Не може се никако ређи да су Пиранделови комади, нарочито „Шест лица траже писца", дијалогизиране расправе о позоришту- Позориште je ту изванредао живо, оно је једна сила која се болно сукобљава сг жнвотом. Не говори се о позоришту већ оно има главну улогу, трагичну улогу, улогу немоћног Сизпфа коме је традици| Зом иаложено да одражава жи | вот. Пирандело се трудио да дс l каже колико су позориште v I живот несамерљиви, колико су I они различито грађени. Ипак, он не успева да се окоми на позориште као такво, већ на натуралистички театар „голе“ ствар ности свога времена. Утисак правог живота који нам таква дела доносе успављив је и опасан: лица комада (које је Пираидело пустио у живот са своjifM посебним осећашима и судбшчама) изложеиа су неправди не зна се шта их је кретало не зна се шта су хтела, а шта су учинила. не зна се шта су мислила да им други чине. Када се, као што је то у „Шест лица“ учишбно, упореди живоп и шегово позоришно тумачеше V увиђа се да то није „оно“ да jc позориште један бескрајан извор лажних обавештења о животу чијим се тобожњим подражавашем бави. Међууим, закључак о Пиранделовом песимизму у односу нг позориште уопште, био би, чак л да га је сам писац отворенс исказао, оповргнут самим шего вим настојашем. Али, неки извлаче погрешан противзакључак (који излази на исто) сматрајући да он, доказавши одвојенос: позоришта, заступа шегово засеб«о развијаше, независно од живота, онакво као у н->еговик драмама. Такве намере често се приписују савременим писцима који не желе најобичнији привид стварности трагајуђи за шеноу истинитијом суштином. Заиста, стерилни кој: често чине већину „модерних" уметника (узетих у еонафсхом смислу) не стиде се своје иемоћи и, желећи да духовитим обртима и дрСкостима забаве i интелигемтне, а смуте машс интелигентне, пишу много ггро грама (јер је то најлакше) j којима идеалом проглашују забавицу свог уског круга Честч се, нажалост, сматра да су овакве изјавс учишене и У имс правих умвтника, који тешком мухом изналазе кајбоље начинс

ци, дирљиво искрена Нада Ризнић и чврст, умерен Стојаи Дечермић) он је успео да изгради од делова које пружа писац слику једног дубоког похпуног живота. Третман целог глумачког ансамбла доприноси уверешу да само због своје неспособиости ти глумци не могу дг претставе живот. Пишчева негација коивенцноналног позоришта губи се на тај начнн. Она ко како, па пример, на npooi Иво Јахшмћ цгра оца. играо 6i га Једаи шмирант, а не доба]. глумаи који не може да occn личност коју тумачи, јер је исувише везаиа за живот. Изгле да да су улоге глумаца мног< тсже и битније за Пиранделов:заммсао. но што сс то редитс љу и неким извођачима учм нило. Војин ДИМИТРИЈЕВИЂ

за објашшеше живота увиђају; ћи да обично подражаваше-нијс један од ших. Оваква спољна сличност учинила је своје и код Пирандела Човека, кога је отровно пекао недостатак средстава да се човек и живот иекажу, па га је чак дОвео до шегове филозофије неразумеваша и изопачаваша, проглашавајући самозадовољним несташком. Поред тога што овим својим комадом даје доказа да је успео да на једаи други, мозаичан, разбијен начин ухвати неке одблеске жчвота које дотадаше пристојно, равпо позоришно огледало нијс успело да рефлектује. Ако нпшта друго, он је, намерно изабравши мелодраматичну пронашао поступак да покаже једно већс богатство живота У односу на шегову сценску верзнју. Тако ова драма, исцрпљена бор бом с позоришним манирима који више нису актуелни, пуна неоправданих крајностн којс иосе новина и жар дискусије, губи данас функцију коју је имала 1921 године. Утолико је теже наћн неку непосредну вредност коју она сада има за гледаоца који се не пушта у разматраша о историји драме. Према Мати Милошевићу, то су била исгинита саопштеша о многоструким видовима живота које Прандело даје преко својих шест лица. Одабравши за главна лица занстг одличну глумачку екипу (веомг италијански, а још више општељудски Виктор Старчић, снажна, темпера.ментна Босиљка Во-

БОСИЉКА БОЦ т '

KULTURA i UMETNOST

НАУЧНА ЕСТЕТИКА И УМЕТНИЧКО СТВАРАЛАШТВО

Друг Борис Зихерл одржао је предавање активу Савеза комуниста Београдског универзитета. У овом броју дсжомежо одговоре на питања из филозофске и естетске npoблематике, а у следећем броју ћемо донети одговоре на питања из литерарне проблематике. ПИТАЊЕ: Шта мислите о совјетској филозофији после Стаљина? Постоје ли индикације о извесној преоријентацији? ОДГОВОР: Као на свим подручјима друштвеног жнвота у Совјетском Савезу, тако несумшиво постоје индикације да се и на филозофском фронту ствари полагано окрећу на боље. О томе сведоче шихови филозофски часопнси, у којима се данас налази nd' кбји чланак поводом којег човек сматра потребним да прмбележн по коју мисао. Раније то није био случај. Обично се дешавало да човек узме „Вопроси филозофи“. погЛеда садржпну и отприлике зна који ће цитати бити наведени у ово мили оном чланку и како he се тај чланак одвијати и како ће се завршити. Укратко, читање тих ствари било је неинтересантно. Могу рећи да сада наилазим на чланке који одишу самосталнијим мишљешем. Друге појаве које опрапдавају наде да ће сс ствари окренути на бол,е јесу, рецимо, издавање новог филозофског речника, где су одбачени разЦи крути стаљинистички ставови. Нароч»lто ме је у последље време изненадило када сам у њиховом теоретском ор гану „Комуиисту" читао чланак који оповргава једну од битних Стаљинових теза у последше време о реакционарном карактеру немачке класичне филозофије. Уствари се ради о рехабилитацији Хегела. Хегел је, као што знате, нарочито за време рата на прагматистички, прак тицистички начин био проглашен за идеолога аристократије, мада чишенице из његовог живота и многих његових дела. нарочито „Филозофије историје", говоре да он ни издалека није био репрезентант аристократске реакцијс. Тек у старијим годинама, као краљепски професор ■Универзитета у Верлину, он је учинио прилично концесија постојећем пруском режиму. Ми смо код нас такав став према Немачкој класичиој филозофији увек одбацивали. Ми смо и на филозофским факултетима и на бившем Институту за друштвене науке настојали да класичну немачку филозофију и н»си значај за развитак Марксовог учеша прикажемо у правом светлу. То су ствари које се могу констатовати као лињенпце и на основу тих чињеиица могу се извести закључцм Како he ствари поћи, то не знам. Све те ствари треба повсзивати са унутрашњим развнтком ко■јим he поћи Совјетски Савез, а који садржи у себи најразличитије реалне могућности. Нема смисла да ми ту правимо неке прогнозе у погледу исхода једне борбе која је дубоко друштвено условљена. ПИТАЊЕ: Има лн u ко.гико вредности од сидашњих западних филозофа у решавању и постављпњу савремених филозофских, етинких и естетских проблема? ОДГОВОР - За нас марксисте, мислим. да би било погрешно када бисмо мислили да у разним филозофским струјашима Запада нема ниједне ствари која би била стварно нова и доприносила би новом развијашу филозофије. И према овој прилично овешталој фмлозофтци Запада. која се никако не може упоређивати са класичном филозофи-Iом буржоазије. такав однос био би неправилан, јер. на крају крајева свака 1е фмлозофија увек некакав одраз одређених друштвених прилика. сваки правац. потипао он из било ко.lих извора. увек открива одгећеиа стзња у животу • човека и мпсли и било би погрешно rr> гтлгмп =тм Лзи треба имати увек пред очима да је за буржоаску фи-

БОРИС ЗИХЕРЈI

лозофију карактеристично то да она није кадра а данас је тб кадра ман>е него икада, да обухвати целину мисаоног свста него се задржава на појединим отсецима које може некада веома брижљиво, детаљно да изучава, али их не поСматра као отсеке једне целине и зато их по правилу увек апсолути-

▼

зира. Другови који се специјално посвећују филозофиЈи, чистој филозофији, треба да изучавају та дела кроз непрестаиу конкретну критику, кроз суочаваше . не са.мо са марксистичком филобофијом, нсго м са' самом класичном буржоаском ф и л озофиј о м. ПИТЛЊЕ: Да ли има гшучне и нормативне естетике? ОДГОВОР: Научна естетика не може бити проблем за марксисту. Ми смо материјал Исти и сматрамо да творсвине уметностн које, у било коме облику дођу у руке људи. пред очи људи, да су то друштвене чишеиице п да се те друштвене чишенице могу научно испптивати да се на основу научиог испитивања

могу извући одређени закључци, да се на тој основи може створити једна научна тсорија, да према томв може да постоји и научна естетика, и треба да постоји, Колико је та научна естетика нормативна? Исторнја естетике показује да су велики бстетски системи долазили после одређеног раздобља у развитку уметности. Аристотел је завришо класично раздобље у развитку грике уметности. Хегел претставља обрачун са читавом једном епохом у развитку немачке уметности, а то исто важи и за све велике естетичаре са којима смо се сусрстали у истбрији. Наша социјалистичка уметност се тек рађа и ја се потпуно слажем са становиштем да ће се права социјалистичка уметност родитм тек тада када људи који пишу буду у дубини свог личног „ја“ постали социјалисти. Док они то нису, дотле неће ни стпарати једну социјалистнчку уметност, и ту не помажу никаква правила, и не може се стпорити некакав коначан суд о томе кахва треба по форми и стилу да буде социјалистичка уметност. Али се неки научни закључци о развитку уметности и о њеним законитостима иа основу богатог историског материјала свакако могу направити. Могу се . утврдити И одређеис специфичнс законитости уметничког ствараша, може се изграђивати једна материјалистичка, дијалектичка наука о уметности, научна естетика. Ми стојимо на становишту да естетика може да буде научна али да она може да буде нормативна само у смислу присног, уиутрашшег усвајања њених тековина од стране уметиичког ствараоца. а не нормативна у смислу административиог прописа. На крају крајева,. нико не каже да je историски материјализам нормативан у том смислу. да га треба администратпвно усадитн у главе људи, али је он један резултат науч н о г уопштавања развитка људског друштва; и ако Један комуниста усвоји то иаучно уопштапање, за њега то постаје нека иорма у смнслу методолошког упутства којим he се он руководити у свом паучном, политичком и уопште друштвеном раду. Један комуниста који се кроз десетке година васпитавао у духу историског материјализма и његових научних резултата, нм на једну појаву у друштвеном жмвоту не гледа друкчије, него као историски матсрп.Јалиста, а у сазиавању и свесном мењању стварности свакако постиже всће резултате nefo људи коЈи су робопи разних идеалистичких предрасуда. Ја себи нормативност иаучне естетикс прет Стављам у том смислу .да она уметиику којм Је при хвата. открива одређене законитости друпЈтпспу условљеност и улогу уметннчког стварања; оч стиче одређеио сазнање и унутрашње убеђехве о значаЈу свог стваралаштпа коЈи га морално обавозуЈу. Свакакв да ће човек који Је и као уметник прожет иаучним сазнањем друштва и човека друкчиЈс гледати на свој предмет и друкчте га уиетнички савладавати, нсго човек коЈи нема такво сазнање.

Милић Станковић: АКТ

„СТУДЕНТОВ“ КОНКУРС ЗА КРАТКУ ПРИЧУ

Редакцији су се лаиили још неки аутори награ!>ених прича и прима које су предвиђене за објављивашв’ тако да је списак награђених сада скоро потпун. Добитиик I награде (прича „Сам“ је ВОЈИСЛАВ СТАНОЈЧИЋ. Добитници II награде су ВЛАДИМИР ПОПОВ, (прича „Грех“) и РАСТКО ПОПОВИЋ („Кога су пре донели“). Тређе награде су добили ВЕСЕЛИНКА ГАЛОГАЖА (прича „Велики и мали кљун“), МИЛУТИН МИЉКОВИЋ (прича „Путник који Јс ушао на сигналу“) и МИЛОСАВ МИРКОВИЋ (прича „Бела тамница“). IV награду добио Је ВУКАШИН СТАНИШИЋ (прича „Записи из моЈе собе“). Писац приче ..Поштеда“ ниЈе. се још Јавио. , Аутори прича ко.Је ће се обЈавити су: МИЛАИ ПЕТРОВИЋ (прича ~Бекство“), АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ (прича ..Излазак иа пг»опланак“); ВУКАШИН КРСМАНОВИЋ (прича ..Норма“). ЉУБА ПАЛИГОРИЋ (прича „На прузи“) и СТЕВАН ЈОВАНОВИЋ (прича „Летња игра“).