Студент

КЊИЖЕВНОСТ И ПОЛИТИКА

ОДВАЈАЊЕ РАДИ ЦЕЛИСХОДНИЈЕ СИНТЕЗЕ

„Покушајмл ее одатле извући позивајуКи се на „културну политику и , на „политику духа“, које су у тобожњој супротности са „правом“, са политиком у „уском" смислу речи. Само ћемо потврдити цео карактер npoблема човечанства које никада и нигде нема неки „ужи“ смисао, већ обухвата у себи све области. Естетика, морал, политика-друштво само су једно у њему ТОМАС МАН Постоје речи према којима треба да имамо поштоваља. Разбацивати се непромишљено њима, пргрешно их утготребљ авати, озлосмишљавати их - поступак је, најблаже речено, некултуран; заправо: он је сасвим против културе! Сачувати респект према речима значи поштовати и веровати у оно што се њима казује. Немати ни трунке тога осећања. то је несавесност која речи (и мисли њима обликоване) изједначује с маглом, ветром и димовима. Овај и овакав увод неимовно је морала изазвати тема чија је суштина изражена у двема тако крупним и тако озбиљним речима као што су ЛИТЕРАТУРА и ПОЛИТИКА. Шта да се каже о тој теми? Или само рећи да је расправљање о њоЈ врћење у истом, бескокачном круту? Поред свега оног што се, умно и најумнмје, рекло и написало о политипи и литератури, уза све неизбежие непотпуности, нејасноће и непрепизности у третирању такве теме, једкно што нам преостаЈе то је да будемо искрени и отворени. Одавно још Аристотел је утврдио да Је човек политичка животиња 1 „зоон политикон“. Аналогно томе, свк човекови поступци у животу јесу његова лична, кндквидуална политика: делатност коЈа се своди на одржаззње. одбрану, Јачање' усавршавање његове „држзве“ (политика • = полис = трад, , држава) тојест њега самсг, његове егзистенциЈе. Човек. дакле, не постоЈи без политике. Његова (субЈективна) политика није ништа друго него непрекидна борба са стварношћу, стремљење

л наггор да се она савлада и гкугчмки. Кад се та акција тгренесе у област духовног жквота, закључак се битно неће изменити: литература је такођв један од начина човекове политичке афирмације. Притом, наравно, не смемо изтубити из вида нијансе смисла које речи и појмови имају у својој опецијазшо] и својој свакодневно комуникативности. Литература и политика уже посматрано ттретстављају две посебне, самосталне реалности у једаој општој и х>еалности зкивоту. > Литературе, речено је, нема без политике; али политика може сасвим нормално да опстане без ■тгитературе. Ето већ једног, макар и малог доказа њихове подвој ености! Речи ~„политика“‘ и „литература“ употребл>аlвају се ту у н>иховом етенциЗелиом, вепрактичном значењу. Тамо, међутим, где политика ваступа као официјални глас, као једиии и свемоћни регулатор људских идеја и осећања као практично средство за постизање извесног циља, макар и прогресивног, литература гуои од своје вепосредности и хтробојности, отЈчтљуј

јој ое извидничко, откриванко чу.тто, умањује и обезличује њена урођена (иманентна) борбеност и смелост. Ако уметност, литература, није у стању та или добровољно тхреузета водређена. утилитаристичка сврха неће дати трајни људски смисао и активистичко обележје. Дистикција између уметности и политике ниуком случају није антиполитички ексцес или тренутни каприс. Ту разлику уочили су и истакли је ауторитети који су и у књижевности, а поготово у политици, имали недвосмислено јасна и резолутна убеђења. У познатом шгсму Маргарети Харкнес, врло често цитираном, Ентлес истиче подвојеност и диспаратност Балзакових политичких идеја и њетове уметности: „Што је Балзак био тако принуђен да поступа против својих властитих класних симпатија и политичких предрасуда, што је видео нужност пропадања својих вољених аристократа и што их је описивао као људе који бољу судбину и не заслужују, а што је праве људе будућности вид е о тамо где су се у оно доба једино и могли налазити, то сматрам једном од највећих победа реализма и једком од најграндиознијих црта старога Балзака". Слично схватање налазимо и код Лењина. Поводом песме Владимира Мајаковског „Конференцијаши“ он је рекао: „Не знам како је у погледу поезије, али што се тиче политике јамчим да је то савршено правилно“. Лењин је, као добар познавалац уметности. био веома осетљив и пријемчив за проблеме и лепоте које она доноси; и стога је та његова дистиккција утолико значајнија. А није једина! У својим успоменама на Лењина, Максим Горки спомиње Лењиново реаговање на роман „,,Мати“ и бележи његове речи: „Књига ко,lа је дошла у прави час“. Горки потом додаје; „То беше његов једини али за мене бескрајно драгоцени комплименат", У чему је ствар? Лењгш свакако кије био одушевљен уметничким квалитетима романа „Мати“. Приликом једног сусрета с писцем „одмах је почео да говори о недостацима књите“. Сзмо о недосташтмаГ А његов једини комплименат био ie да се књига појавила у прави час! И, ту је, дакле, Лењин прецизно повукао разлику између потребс, пра к ти чне нужности актуелног књижевног дела са одређеном наменом, тенденцијом, и његове уметничке суштине која, знамо то већ. једика можс да га спасе од кобне и неумитне ефемсрности. Оно што је у политицк корисно и позип-гвно не мора бити добро и грајко у ууетности; а сно што јс уметнички вредно и прогресмвнд увек служи човеку, заједници, друштвеном развитку. Па и политици, разуме се; али мора пре свега и изнад света да буде уметнички вредно! Ова i закључак се не коси са оним малопређашњим, по коме нема литературе без политике: овог пута говоримо без уопштавања, о уметности која имплицитно садржи политички, идеолошки смисао, од ње неодвојив, али му не служи, не робује му. Ово (привидно) одвајање књижевности од политике нема за циљ деполитизацију уметности, бежање од стварности или СЈггтростављање њој, како би неко можда хтео прагматички или злонамерно да протумачи. Разлог је само: да се уметнссти остави потпуна и несметана могућност коришћења слободама остваривања истине о човеку, свету и времену у коме живимо. То he бити њен највећи и најефектнији допринос политици, оним прогреоивним схватањима у чијој основи се налази хјгмзнистичка идеја о усавршавању и побољшању слободне људске личности и њене егзистениије. Никоме данас у нашој земљи не пада на памет да пропагира хипостазирање и дивинизацију згметности и њено изоловање од живота; нема повода за то, јер је време у коме живимо испуњено максимално драматичним збивањима која не могу а да не узнемире и покрену дјгх и свест сензибилног, будног и поштеног Јгметника. Он неће побећи од своје обавезе да ту драматику изрази; треба му само оставити слободан избор средстава и начина, правца и пЈггева да то постигке. А сваки писац је, како је Оскар Давичо изјавио једном приликом.

сам себи најоштрија цензура. Прогресивна стрем-* љења у нашој савременој књижевности довољно да сама себи освоји и оствари аутономну етичку и хуманистичку сврху, онда јој ни споља наметнусу доминантна и јака да сгтрече и онемогуће све назадне, заплотњачке. нехумане и антиљудске еманције. Социјалистичкој стварности. каква је наша, ш-Iсу потребна књижевна дела која he је вербално,. паролашки, директно програматски и фразерски уздисати и дисииплиноване истомислености; намерно потенцирана егзалтација није знак чисте искрености! Потребна су нам дела смелог уметничког, истраживачког напора и разбора, у којима ће се, спонтано и нетражено, кристалисати истина о нама и нашем времену. Утилитаризам. интелектуална униформисаност, практична и тактичка „уметност“ смрт је уметности. А ми данас на свим подручјима друштвене делатности тражимо и хоћемо: живот! И кад Милан Богдановић у чланку „Књижевност и политика" каже: „Ако би се хтела књижевност деполитизирати. одвојити. дакле. од политике, ако би се подлегло тенденцији одвајања, отстрањења политике од књижевности, то би значило, значило. истовремено и аутоматски такорећи. хтети књижавност одвојити од стварности, одвојити је од о«ог тренутка живота који се зове једна одређена стварност“, онда је то не само усковида једностраност, несумњиви прагматизам. него и фраза у којој претерана, преревносна предострожност заборавља да се и литература и патштика надахњују и усмеравају према живим и горућим проблемима живота; а кад се међу њима уцртавају границе и разлике, кад оке (политика и Јтитература) у том смислу одвојено делују, то је само зато да би се остварио један уметнички или политички људски тоталитет. Не одвапамо зато да бисмо се разјединили и завадили. већ да бисмо успешније реализовали појединачне тежње и дејстза према потребама пелине. На том ттричцитту засновано је федеративно уређење нкттте социјалистичке државе; њиме се, ето, може сбјаснити и (нетенденциозна) дистинкција: литература политика! „Приличније је да се у умјетности гши.те света тражи умјетност. у човјеку, јер се тако мсже нзћи револуционарност. Умјетност прије свега", шгше Станислав Шимић у својој књиттзи „Језих и пјесник". Могу без колебања да поновим: ПРЕ СВЕГА УМЕТНОСТ! То, као и све друго у свом напису, нека је добронамерно схваћено. Експонирање и jioминација уметности није шгкакав форма тиспгчки комплекс, ни артистичка заслепљеност по узору ва, рецимо, једног Теофила Готјеа који би се. ради уживања да види оргиналну Рафаелову слику или неку нату лепотицу. одрекао своје нагшје и грађанских гграва у друштву. Не, то доиста ните! Поштоввти уметност значи признавати и ценити телну врсту изузетног, чудесног и племенитог наппга људског ума, маште и осећања је. супттински, потпуно посвећен човеку и друштву; једном етичком и хум анистичком идеалу и постулату без кога би живот био тамница смиспа, радости и лепоте опстанка, безкалежно животапање. Пз. зар то није политика?! Неоспорно. И то. рекао бих, есте.тичка политика. Сазнање те мотућности решења испуњава нас ведрином. Чудно ie помало, и добро је што је тако; над нама небо, плаво, бескрајно, астрално кад подигнемо очи горе, око нас је јесен. падање жутог, мртвот лцшћа на ћутљиво и спокојно тле, и у нама необуздана срећа што можемо одлутати оксм и духсм пут неба, ка звездама, и вратити се, бити неподељено ту, сав, до сржи веран овој земљи, овом тлу тгз кога смо никли и на коме стојимо.

Милош И. Бавдић

Љубшир Младеновић: Скопље

Славољуб Чворовић: Из предграђа

Р. Миленковић: Сел>анка

I , јидц ИИЦII |РИРв:!вШ-‘” Шк-ЉШ Whbhha