Студент

OD SKALPELA DO HUMANOSTI

-Bolničkl krug je tih. Fasade bolničkih zgrađa zajedno sa senkama bolešničkih glava, koje proviruju kroz prozore, daju još jači ton toj tišini. Još sa ulaza se vide bela ambulantska kola. Sofer drema za volanom. Ceka. Starija žena izduženog izboTanog lica prolazi sa detetom. Devojke u belim mantilima trčkaraju po snegu. Prelaze iz jednog bolničkog odeljenja u drugo. Dovikuju se. I njihovi glasovi koji bi trebailo da odj*kuju u vidu smeha imaju manastirski zvuk. Zvuk koji nastaje u blizini smrti. U blizini života. Starica drži dete za ruku. Oni gaze polako. S vremena na vreme mali zastaje i pođiže čarapu. Ispod cmih kaputa, koji brzo promiču, vire beli mantili. To su stuđenti. Koraci im šušte po snegu. Zure. Tišina bolničkih fasada, bela amibulantska kola, zadremali šofer, bolnićarke, starica, dete i miris bolničkih hodnika se spajaju u jedno. I stvaraju опо što čoveka dira, što grči osmeh na rubovima njegovih usana. Dvorana za vežbe iz anatomije je prostrana i osvetljena sa čitave istočne strane. Ulaz je prost. Vrata su od običnog drveta. Na specijalnim pravougaonim stolovima leže anatomski preparati, tj. .telesa bivših Ijuđi. Onih, koji su znali da koračaju po shegu, da se voze trolejbusom i tramvajem, đa se udvaraju, da budu lenji... Stvrdnuti formalinski leševi leže opruženi. Jedan zgrčeni starac je pođigao desnu nogu kao da želi da se digne. Pogled mu je jeziv, Pravi mrtvački. Kosa seda, nakostrešena. Usne zgrčene u jezivu grimasu, koja se retko kad viđa u svakodnevnom životu... Preko stomaka mu je ргеbačena polumokra кгра od nekog đžaka. Dotada sam mislio đa su demonstratori obično neki snagatori i bezobzirni tipovi. Ali, kad sam viđeo ko vodi ovu grbpu začudto sam se. To je bio onaj fini, slabački dečkić, koji me je ; obično budio klavirskim sonatama i etidama. Onaj mladić, koga je često glas majke prekidao u nevinbj đečjoj igri. Da li je to on? Pa to nije moguće! Trebalo je da studira muziku, a ne medicinu. Prišao sam njegovj grupi, Da, on je bio taj što se tako ležerno naslonio na stomak leša ij. na stomak anatomskog preparata. Demonstrator, moj poznanik, pita: Koji živac inerviše muskulus nađlakat? Grupa rtrdadića u prvi mah ćuti. Zatim jedan, najhrabriji, odgovara otegnuto; , Ramus ... plaksi... plaksiali-s, braho brahialis ... Ruke demosntratora pokazuju iskasapljeni deo mišice. Gomila ćuti, samo jedna devbjka Smrkće, mršti se i menja maramicu. Smrad je übija. Možda želi da se sakrije od poslednjeg leševog pogleda koji je još uvek prisutan. Koža mrtvaca je usled đugog stajanja u formalinu stvrdla i postala slična koži za opanke. Г*о nogama mu se posipaju tamne pege. Ima već nedelju dana kako je taj leš zauzeo to mesto posle kupanja u formalinu. Seča je tek ppčela. Počelo se sa плкот. Od ruke prelazi na noge, ođ ndgu na glavu, pluća, sve dotle dSk se potpuno ne rasklopi taj mehanizam bivšeg čoveka *.. Maramica, lešev pogled, gomila i demonstrator su još tu. ;i Nesuđeni pijanista, demonstrator, maše skalpelom 1 pita: Koji se mišić pripaja na fossi surpraglenuiđalis scapulae? Musculus triceps brahii caput longum, odgovorio Je onaj prvi već sigumije, dok su ostali još uvek ćutali. Oko pola đeset vežbe su bile završene. Studenti su počeli da se razilaze. Sala je ostala Skoro prazna. Nekoldko mladića i jedna devojka su tražili svoje kapute u uglu. . ' Kako ste se osećali kad ste prvi put prešli ovaj prag, kad ste ušli u ovu, tzv. anatomsku dvoranu? pitao sam. U prvi mah nisu znali šta da kažu. Dok se devojka kolebala mladić je dodao: Pa, znate, io nije za mene ništa... L A zatim Je devogka uzela reč.

Prvi put kad sam ušla u ovu đvoranu nije md bilo baš prijatno. Videla sam neke ukočene Ijudske prilike sa kojih je ruka demonstratora nešto sekla. Docnije to nije bilo strano. Ali u početku eama pomisao đa su to Ijudi navbdila me je đa o njima razmišljam. ... Cesto su mi se u snu, iz uglova mračne sobe javijale prilike formalinom emrznutih leševa, onih sa naših finatomskih etolova. U početku mi se u prolazu trotoarom glavne ulice s vremena na vreme činilo da vidim neke od naših mrtvaca. Posle prvog susreta sa lešom nis&m mogla da ručam. Sve mi se gađllo. NaroČito slaninu nisam mogla da viđim. Jer, prvi leš koji sam ugledala pripađao je nekom debeljku i iz stomaka, koji je na nekoliko mesta bio prerezan, vlrilo je žuto-zeleno salo. Taj osečaj gađenja mi je postepeno postao stran, ali рге neki dan zamalo da nisam povratila sve sto sam tog dhna i>ojela. Za večeru sam imala pasulj. Pošto volim pasulj, počela sam da loČem. Kad odjednom, iz dubokog tanjira proviri parče slanine sa dlakastom kožom iste boje kao salo mrtvaca koga sam prvi put videla... Svi ti kompleksi gađenja su se postepeno izgubili, kad sam to shvatila da je to predmet izučavanja... Ali, još I danas mi nije sasvim svejedno... Neke шоје kolege te vežbe neozbiljno shvataju, prave razne glupe šale, tako, naprimer, biju mrtvacima čvrge. ... Teško mi je bilo da se naviknem na miris. Ali poSto sam Cesto bila prehlađena nisam ga oeećala. Sada ga pomalo osećam, ali pomaže mi maramica. U ruci je držala svilenu maramicu sa monogramom. To je bilo sve što je mogla za nekoliko minuta predaha između ćasova 1 vežbi da kaže. Uhvatila Je kolegu pod ruku i otrČala. U sali više nema nikog sem leševa. Na tabld su кгеđama raznih boja iscrtani i ispisanl latinski nazdvl živaca, kostiju i mišića mišice. U samom dnu dvorane ođmah pokraj prozora u nekoliko staklenih sudova plivaju aorte I srca. Dok sam tako kružio pogledom po podu 1 stolovlma, neko zalupi vrata i zaključa ih. Da nisam odmah potrčao i zalupao na vtata simpatična glava jednog starca u belom mantilu ш ine bi otvorila vrata. Morao bih da ostanem Jož čitav sat, sve do dolaska druge grupe, a što ml ni najmanje ne bi bilo prijatno. Sef sale za vežbe iz anatomije je asistent Dr, Jovanović. Na jednim belo obojenim vratima ispisano je njegovo ime. Njegov kabinet je bio pun. Jeđan student se preznojavao, јег je morao da izgovori čitav niz latinskih naziva.

.*4.. 1 Na maloj cedulji, odrrtah pokraj pitanja, su ae' ndžali СћЈ plusevi čas minušd. To je bio znak znanja lli nezttanjt. Pošto mu je postavio pet do. Šest pitanja upitdb je estale, kojl su sticali rutinu na tuđim greškama: , Ko želi još da kolokvira? # Dva do tri mladiča su se ođmah Javlla. A za ћјаша JoS neki. Ustali smo i prešli u drugu sobu gde je počeo naŠ razgovor. Pošto sam u nekoliko reči objaenio šta me je fti* velo da ga posetim, upitao sam: —'Sta misllte, đa li je humaniji onaj koji se prl prvoift susretu sa lešom uzbudi, pa čak, možđa padne U nejvešt, ill pak onaj koji ostane miran? Da li uopšte postojl veta između uznemirenosti koja prati prvi susret sa lešom, tj. anatomskim preparatom, i humanošću? Ja se ne slažem s tim. Pitanje je, po mom miŠljenju ižlišno, jer ja nisam video da se Uzbuđuju... Odnos između uznemirenosti i humanoštd. Strah 6đ leŠa je iskonski, pradavni i nema nikakve veze sa socijalnošču. odnosom prema bližnjem tj. sa humanošću. Strah od leša je sličan strahu od gomile, krvi. Od stotine samo dvoje, troje osećaju neku jaču nelagodnost od leša u viđu straha. Oni pri prvom ugledu leša poblede, uzdrhte, i odu... Ali se postepeno i oni naviknu. Teže je radfti sa patološkim leševima, ali kad čovek fta* vikne da radi sa formalinskim leševima na vežbatna iz anatomije, onda je prelaz na patološke leševe, koji eu često još vrući kad se postave na sto, prirodan. Od formalinekog na patološki, a sa patološkog na leš koji prati izučavanje sudske medicine, koji su obično naduveni, leš nekog davIjenika, samoubice, leš koji ima neprijatan miris... NaM služitelji, koji lakođe prisustvuju kažu: Ne bi ti ja radio na patološkoj pa da me übiješ... A studenti •# brzo naviknu. ?... Znate, strah je übijen onog trenutka kađa brucoš odmah pri upisu na medicinski fakultet iz neke radoznalosti zaviri u anatomsku ili pak u patološku salu. Docndje e« u toku priprema iz ostologije naviknu. A posle tri do četkt vežbe iz anatomije oni se potpuno sređe.;. Neke stuđentkinje su morale da se ispdšu. Taj osečftj gađenja prema lešu su verovatno potencirale, ili su im M svidele neke druge studije. Po mom mišljenju savlađivanje tog odnosa leš, strah ide lako, još od gimnazije. Najteže Je savladati onaj fizički kontakt. Medicinari 1 stomatolozl lo savlađuju sa manje muke, dok difovci, naročito stuđentklnje teško mogu to da pođneau. Bolni6ki krug je oživeo. Senke bolesničkih glava Vlße ne sisnče bolničke zidove. Velike lokve od snega kojl ee topi šire se po trotoaru. Glas studenta kojl prodaje »Medecinski podmladak« dopire sa ulaza... •

Anđra JEFTIC

Ilustradje ¥ome MarkovićA]

4

студент