Студент

ijedan pretkazivač sudbine, proriče Nemačkoj crnu sudbinu šovinizma »koji se kiti lažnim rodoljubljem« proriče propast samozvane arijevske rase. U tom dubokom razmiomilaženju sa teutomanima i nazadnim shvatanjima otadžbine, koja izvozi princeze i prinčeve, jer ih se namnožilo kao gladnih hidalga u Filipovoj Španiji i leži tragedija ovog pesnika. 1837 godine u Nemačkoj su zabranjene sve Hajneove knjige, pa čak i one koje će tek napisati, što je jedinstven i prvi slučaj u slobodi misli i govora. Početkom ovog veka, izdaju se njegove zbirke i u Nemačkoj, ali je za vreme Hitlerove tiranije porušen jedini Hajneov spomenik u Hamburgu. Neki stihovi su živeli u narodu kao narodne pesme u onom istom narođu koji »više voli ćutljivog bakalara na masti«, nego »mudri govor jednog Cicerona ili Miraboa«. »Stara imena biće zaboravljena. Ja sam pašću u zaborav, poštovan možda još od gdekog, ismejan od mnogih, a voljen nl od kog«. Tako je govorio Hajnrih Hajne, pesnik sa najkontradiktornijim sudovima o sebi. Istina, na njegovom sprovodu, 1856 godine, nije bilo mnogo zakukuljenih crninom plačidruga, jer nije imao mnogo prijatelja, sahranjen je bez verskih obreda, iako se Sali pred smrt: »Bog će mi oprostiti. To mu je eanat«. Tstina je da je pokopan na Monmartru, daleko od neveme Nemačke. Ali nijednoj dobroj piljarici ne pada ni napamet đa u njegove pesme uvija voće il povrće, i još se nije ni izbliza preklnula debata o njegovoj ličnosti i delu. I kao što je sebe ili precenjivao, ili potcenjivao, a uvek ispitlvao, tako ga i danas jeđni kuju u zvezde, a drugi precrtavaju u istorijama književnosti. Međutim, kao što nam je i pored zabluda prisan »vajmarski Jupiter« Gete, tako nam je i »diseldorfski Dionis« putokaz na raskrsnici. Njegova donkihoterija je mnogo zamršenija i tegobnija. jer je budućnost materijalno nedoživljen san, sa obiljem iznenađenja, kao »nemirno,, večno drago i spasonosno more. Thalatta«. Na Hajneovom licu su dominirala usta. Upijao je sve auditivno i ne gledajući, imao je pasiju sa revolucije i žene, i njegovom destruktivnom individualizmu, potpuno odgovara Ničeova konstatacija, kad je reč o »božanskoj zloći u Hajneovoj lirici«. Ovaj moderni Prometej, koji je oduzeo čovečanstvu vatru, da bi je preneo u svoje stihove, i čija je satira po'Civala na veoma ozbiljnoj osnovi, u apstraktnoj »Pesmi Okeanida«, romantično prikovan za hrid čavlima neke nesrećne Ijubavi, sa morem revolucijom pred sobom, sam sebi kaže«: O ludače, ludače, hvastavi ludače, prkosan si kao tvoj praotac vplilri Titan«.

Mirjana VUKMIROVIC

NERAZVOJNOST UMETNOSTI? Povodom članka Јanka Kosa (»Delo« 1-2, 1956)

Pltanje glasl: „Г)а 11 uraetnost napreduje u sklađu sc razTOjem Ijudskog đrultve i бе napretkom koji se u tom pravci: realizuje? 111 još određenijc; ds 11 umetnost <*pste napreduje? Kosov ođpovor na ova pitania može trenutno da frapira 1 da izgleđa prihvatljlv. Međutlm, da bl se sllka lzmen.Ha, dovoljno je setlti se nokih poznatih stavova 1 ukazati na izvesne protivrečnostl. TBI ГОВМЕ JEDNOG ODGOVOBA Kos misli da istorija umetnc*sti na ova pitanja ođgovera negativno. On dalje kaže: „Istl, na je, i može so naravnef dokazati da se napredak javlja u mnogim stvarima koje su sa samom umetnošću u najužoj vezi i ujedno njen eastavni deo“ (podvukao A. K.j. Međutim, ako ee napredak jevlja u „sastavnim delovima" umetnosti. nije li logićna poslediica đa se 1 sama umetnost kao cellna napređuje? Јег, mogvi 11 se menjati delovl jedne celine, a da se samim tim ne menja i celina? Očigledno ne. osećajući tu protivurečnost, Коз đalje pravi ovakav pokuSaj: „АИ sav taj raznovrsni napredak na podružju umetnosti samo je napredak i usavršavanje njenih izražajnih sredstava, oblika I metoda, a nije napredak same umetnosti i onc’ga što je u njoj bitno". N P zadrževajućl se na tome, koliko su metodi 1 izražajna sredstva bitni, navešćemo opet Kosa: „BitnO u umetnortl 1 u pojeđinim umetničkim delima, jeste organska celina koja u njima nastajo iz povezanosti sađržaja i frvme 1 izrasfa ц iden tićnošti Idejne organizacije I estetskog manifestovanja."- Ovo određivanje bitnog u umonosti po drugt put Kosa dovodi u protivurećnost. Kos priznaje паргеdak 1 usavršavanje „izražajnih sredstava oblika i metoda", dakle „fcrme", dakle „estetskog manifestovanja", aM po njemu umetnost ipak ne napreduje, ne usavršava se, јег forma ti tunetnosti nlje bitna, a upravo ono bitno s ft ne menja. Međutim, kad Kos kac* bitno u umetnostl određuje odnos sadržaja i forme, i kada pre toga konstatuje da se forma usavršava, onđa on jeđinlim svojim stavom Isključuje drugi stav jer, može 11 organska cellna da ostane nepovređena, neizmenjena ako se тпелја makar jeđan element ođ c'nitr -eiju povazanost ta celira v.nači? Sa đrnge strane n<> menja (raztija) li se tokom raz\ r oja druftbva 1 drugl element cellne koja je ocenjena kao bitna u umetnostl a to je sadržaj. 1deina organizacfija umetničkog dela? Međutim. Kosova metafizička neizmenljiva organska celina, kqko smo videli i ppd’urlovima nerazdvcjnosti kao inherentne osobine ovog drngog elementa (sadržaja umetničkog dela) ne može da opstane. Kosa Cudi zašto se činjenica o nenapredovanju umetnostl ne prihvata kao očigledna. On tvrdi da u tome I Jeste speclfičncst nmetnosti kao obllka svesti. različitog od ostalih oblika. Među-

tim. dalje kaže za đruštveno političke i moralne ideologije ~cla često učcstvuju u postanku umct nc'sti 1 sačinjavajn r.jen sastavni dco, bilo kao spoljna mdsaona tendencjja ti umctničkom delu. a ponekftd čak i ka« ker.4f!f n . eloni elcment %«}?no celoknpm idejne organđzacije'* (podvuao A. K.). Tc« je trečt put 1 u tre' čoj formi ponovljen isti la.psus mentls ako se razviianjem đruSt\-a menjaju i idcologiie (što Kos priznajel koje su konstituoionl element celokupne Iđejne organizncije umetnosti. ne menja И se i sama umetnost? Na sva tri mesta Kos CJni delitmččne ustupke anititezi srvng stava (teza ci sveopštem razvoju) l tako ga Indirektno sam negira. KOMPARATIVNI METOD Kos priznaje razvoj u okviru pojedinih umetnosti, jioiodinih epoha. MeđuKm, pita se on рге tog meste, ko bi mogao đa tvrdi da je zbog „usavršavanja umetničke tehnike izražajnih sredstava 1 proširenja motiva I materije. Majakovski bc'lji 1 napredniji od Lii-Tal-Poa. Stendal ‘ od Dantea, Kurbo od Botičelija i Fokner od Balzaka, ili Hačaturijana od Mocarta".?

Metođ jednostavnog i neposređnog poređenja n svrhu dokazivanja nenapredovanja umctncsti uopšte, nepogodan jc, a u obllku u korne ga priraenjuje Kos, neprihvatljiv. Pre svega, moramo predziratl kriterljum (usaiTšenjs kakvo? naprednost? Ш nekakcv drugi kriterijum?) po kome upoređujcmo, zatim odrediti svoje mesto i pra vac ispitlvanja bar u nekim bitnim elementima naprimer, rezultante shtavanja (posebno estetskih) umetnlkovih savremenika o delu umetrćka i njihcv uticaj na umetnika I kao 1 uticaj okotnosti njemu savremnog istoriskog trenutka: tako dobiJeni odnos uporediti ea dmgim odnosom; umetnlk II istorlski trenutak njegovcg đelovanja. TJ toku tih operacdja mogu se pojavitl 1 mnogo veličine koje krajnji zbir Cine netačnim. Naprimer, do koje se mere možs sa sigumošču tvrdlti da je Jedna epoha baš u detoj ličnostl imnla svog najadekvantnijeg pretstavnlka ? I dalje, zar Jedna ličnost možo uvek da značl umetnost ccl ft epche? (Hačaturl-

jan? Kurbe?). Zar subjektivne abcracije ројефпе ličnosti ne mogu đa đaju krtvu sliku? A Sta je sa propalim umotničkim đelima iz đate epohe timetničkog razvoja? itd. itd. Modelacija komparatlvnog metođa u smislu Sirokog gledanja na umetnostl kroz istoriju (gde bi vočl brc'j slučajeva dao najverovatniji prosck) pod izvesnim uslovima jo moguča ono upra vo i dokazuje opštl razvoj umetnostl; eli u datom tekstu Kosovog pojedinačna 1 skračena poređenja su nenaučna i zbog toga bez rezultata. Ovde bl trebalo pomenutl ! razvoj samog pojma umetnoeti. Naprlmer Platon shvata umetnost samo kao zađovoljavanje čula uraotničko delo kao senku senke [besmrtna Ideja predmet u prlrodl (senka idejej umetničko delo (senka senke ideje)). Do danos se pojam estetskog fenomena izmenio, razvio i đaleko usložlo, ISTOBISKI KONTINUITET KOJI ZNACI BAZTOJ Doslednost tezi o rtenapredovanju umetnostl dovodi đo interesantnih zaključalca o postanku umetnosti. Ako eu se đuhovne sposobnostl koje tmogučuju 1 znače sarau umetnost sa opštim razvojem materljelnog života 1 svesti homo sapiensa postepeno razvijale ( 1 danas зе rnzvijajul onda to određuje i razdvojenost same iimetnc«ti. Ako hoče da buđe doslrdan. Kos тста đa brani sleđečl apsurđ svest kao celina rajvijala se, all jedan njen oblilk.umetnosti nastao Je odjeđnom 1 od svog postanka ostao je nelzmenjen, rasuprot ostalim obllrima svcsti kojl se l dalje razvljaju. Kakc« smo spomenull. izvesnu razvojnost umetnosti Коз ipak mora đa prizna, i on Je prlznaje u okvirima jedne epobe postanak i razvoj do procvata kojii smenjuje dekadencijas. Sad se Kos nalazi u nezahvalnom položaju, јег, đa bi održac« svoju tezu, raorao bi da tvrdl keko su pojedine epohe u umetnostl bez one medusobne povezanosti koie znače njlhovo prolzilaženje njihovu kauzalnu vezu. Shvatanje đa se jodna epoha rađa Iz druge, kao njena nrgaclja, * c*pstO' jfe prihvačeno. Nova umetnost je uvek reakclla na prethodnu, njeno neglranje, a to pretpostavlja ne samo poznavanje forml i tehnike prethodne umetnosti, već l njene idejne organizacije, njene suštine koja se negira novim idejama, novom suštincm, ali uvek uz pslholoŠki ! istorlskl nelzbežno odabiranje 1 svođenje nečeg od đuha I forme prethodne umetnostl u tome je suština razvojnosti umetnosti Cela Istorija umetnostft i Jeste kontinuitet tih promena 1 rarvfttka izražajnih i idejnih strana umetnosti tokcen smenjivanja epohac (pomenimo đovoljno pc»znat primer renesansna svetovnost ,kao reakcija na srednjevekovnl asketlzam). Opšti naprcdak umetnosti vidlmo biS u uvek novom sazvučju đostignutcg 1 prevaziđenog. u sintezi istoriskog iskustva, snage originnlnnsti I afinlteta za duh vremena. _(Na jedno danas vrlo aktuelno pitanje, posebno treba da odgovore pristalice shvatanja de se umetnost razvija zaieđno sa c»nim kvalitetlma čoveka koje ona afirmlra. Kako objasiiitl to što nam se neka dela primltivne umetinostl I danas omogućuju jedinstveno estetsko uživanje. Međutim. okvir ovog naplsa Je ispunjen 1 Jedan pokušaj calgovom na ovo složeno nitanje ođlažemd za đrugu priliku.i

Aleksandar Kosti

PRIMEDBE: 1 Govorećl o napretku kojl se javlja ц mnogfm stvarima. a koJe su u vezl ea samom umetnoSću. Коз saže; Svima je pc*znato đa je Ealzakovo prlkazfvanje društva i društvenih odnosa đublie 1 Istlnltile ođ Pomerovog 1 Firđucijevog". Zar dublje i istinitlje prikazivanje društva i đruštvenlh ođnosa nije nn.predak umetnosti? * Inače, Kos ne ukazuje na razliku usavrSenostl od naprednosti a za oboje IskljuCuje mogućnost napretka. * IdentiCan stev nalaaimo kod B. KroCea (..Estetlka- Kosmos 1935. naroćito strana 215 —2l9> з tlm što КгоСе shvata problem mnogo kompleksnije i sa izvesnim rezervama. 4 Jedan sluCajan prlmer jeđne konkretne formulacije: svaki kompc*zitor stoji na neki naCin na ramenima svoga prethodnika. a umetnićki materijal od koga stvara ne rađa se samo u njemu, već su njega stvarall i kompozitori svih prethodnlh epoha" (3. B. Jerak „Nauka o muzlCkim oblicima". Prosveta 1948K Ili, L. Venturi (~Od Đota ta đo fiagala* Mladost 1953. strana 92): „Svakc* novo olkriće u slikarstvu znaCl i dođavanje nokolikih novih vldova stvarnosti onima koji su već poznati" (to 1 pored jednog sbvntanja koје ima dodirnlh taćaka sa shvatanjem Kosa). U svom znaćajncm radu iz 1929 godine ..Pslhologijn llrskog ptvaranja" dr. Duбап Nedeljković brani slcdeću poentu „Estetika neće moći biti nikad apsolutno dogmatićnom" (Pierre Guestaiia) zato Sto se lepota svaklm đanom razvija, stvara, postaje uvek nctva“ (B. Popović),

Nove preokupacije u slikarsтvu Živka Stoјsavljevića

Posle đve svoje sarno'staline izložbe i koletktivnih istupa sa grupom »Lada«, Ziviko Stojsavljević se ponovo pretstavlja beogradskoj likovnoj publici sa pedesetak novih eksponata. Jednim svojim delom ova platna se bitno razlikuju o-d dosadašnjih ostvaren : ' To '• 'noVažujćr da se umetnik nije zadovoljio jednom več iz-. gruđenpm ЈогцшЈот ,ј da se nsavršava na siguran na6in. Mođutim, uofljive kornponente saižen kolorit, snažan lirski alkcenat, svesno prigušeni valerski kontrasti i tonski prioritet ostale su kao zajednifka spona koja kroz nove radove čini homogen” celinu sa dosod šnjim opusom. Na ovoj izložhi bi se moglo izdvojiti desetak radova Voji nose posebniu likovnu koncenciju. te nagovešta vaju novu Гасги u StcjsavIjevićevom slikorstvu. U nji ma on покатпје nova interesovonja. u nogled” tretma na. prvostepeno, nedvosmisle no dominirn suptiino osećonje za postelne boje. U tom smislu se primoćuie oslobođenje ođ zelenog koloritg. koji je sada, u ovim radov ; ma, zamen.jcn i obovnćen čitavom skalem Ijrbičastih boia. (npr. »Iz Sorajeva«). KomTvoziciono, ova plntna prestavljaiu sokonstrn.lct?vna dost’gnuća* do kojih se đošlo регtnnnen + nim stuđijsmn rađenih ad hoc po prirodi, f»lzgradnja Savskog mosta«. 40 kao nojeklatnntrvii т>"јmed. u ovom Stoj" vljević formr. čvršće shvnta i inte’mretir’a sa mnovo više slobnde: Širim tu£evima pastuozniie boje, nim isortavaniem fipure, kao što je to slufaj u »Autoportretu«. postignute su, međutim, specijalne draži. ■Padovi koji ne pripadaju ovo gnm; slikn, ne nose oval o visoke kv.a<litete. prem da jasno ukazuju na rafiniranu. poetično otmenu kičicu. Samo mestimićno je kolorit neoplemenjen. te d°luje hladno i anemično. ГРзгtija na »Vređnim rukama). U nekim nad radov ; ma se oscća korišćenje iskustava Venecijanske škole. Ovogođišnja izložba Živka Stojsavljevioa, privlcči svojim *adovima nove koncopIje interosantnim osveženjem. A. A.

Zivko Stojsavljcv’ć: »Autoportret« рего

pro et contra

Operski реvаč ih čamdžija iz Borka (»Pesma sa kumbare«)

Bio sam pošao u bioskop đa gledam film iz naše herojske prošlosti, da navijam za glavnog junaka, da zebem u situacijama neizvesnosti i saosećam kađa se neko nađe u prastaroj uvek čovečnoj dilemi između Ijubavi i otadžbine, kad: najbolji ustanički pevač zapevao neku uštogljenu pesmu u obradi! Stevanu Hrističu uprkos ostaju umesne reči Mila Milunovića u anketi »Književnih novina« o folkloru: pesme u obradi, to su gamdšne na opancima. Nešto slično pretstavljao je i onaj amerikanizovani Čoček u obradi, stilizovani baletski kič ustvari. Te pevačke i igračke numere, pretstavljaju slabost broj dva ovog zabavnog filma.

Slabost broj jedan poteikla je sa» stolice na čijim leđima pLše režiser. ZanimIjivo počinje ovaj film o jednom heroju Prvog srpslkog ustanka, najboljem pevaču ustaničOce vojske, hrabrom i veštom četovođi koji je uz to neodoljiv za žene, a plahe naravi 1 tvrdoglav baš kao štto stno ti mi Srbd. Karakteristike čamdžij ine pokazuje umešnost njegovog idc’nog tvorca, scenariste Магка Landekiča, da izradi, naravno najjevtinijim psihološkim sredstvima, lik koji će otprve angažovano©ti simpatije svih gledalaca. Prevrtljive situacije i tcške neizvesnosti u kojima se čamdžija nalazi skoro celo vreme zbivanja ovog filma, pa još i zabranjena Ijubav Turkinje i kaurina, nosHe su šansu da »Pesma sa

ktunibare« bude naš najzan'.mljiviji film. Od zanimljivo? početka u kome smo videli trl lepe stvari, radnja filma pošla je ne baš srećno svojoj sredini da se p tpuno i-ašpadne u neubedljmm završnim scenama naoomog juriša Srbalja na kapiju koja je iznutra posejana mrtvim Turcima. Dok još đ"airaturgiji nisu počeli da pucaju šavovi, na početku filma upozna'ii amo sc so izvrn redno efektnom fotografiVlađete Lukića i Jovara Jovanovića, uspelom naroćito u smislu ođličnog vlsd nja svetlom i senkom. U tom pogledu, kao da već postoii ncki »nacionalni stil«, naše filmske slike. Drugu vrednost nalazim u ležernom dijnlogu koji čamdžija (gotovo frajerskom lakoćom) vodi u svojoj četi, sve u nekom pazi bogati stilu. Tu stidii:vo proviruje опај naš tečni govornt jezik za koj ! m Mija Pavlović vapije u »Ninu« i koga toliko svi čekamo u š»:m filrou. Ništa za 4 o što je to biio tek tako, usp ~t. Publika je vcselo u snl:, reagujuči na taj tekst kao đa је prepoznala govor svoga suseda, ili svoj sopstveni, iz trolejbusa ili pekare. Treče lepo koje pomenuh. to je scena na Dunavu. Dva detalja u ovoj s ’ venci zaslužuju kritiku. Neumesna buka sa koiom Sr bi ulaze u čamce kojima če se nečujno približiti turskoj gallji 1 đe+гИ koti spr.da u mcntr.žni alfabetizam: u јеdnom kadru Mahsul aga puca, u sledećem ustanici beže (ustvari, usled promenje-

nog ugla snimanja čamci ustanika idu od кашеге u dubinu, doduše ka gaiiji Turaka, ali je to nemoguće dožlveti tako zbog zakona ■percepcije filma. Posle dugotrajne krize sce narija koja je postojalai u našoj štampi, vreme je da ctvorimo dve nove krize; krizu knjige snimamja (odnosno: krizu režije) i krizu montaže. Neumesno je govoriti ružne reči, pogotovo kad se zna đa је »Kumbara« pravljena за narod, ali c' v taa narod u sali češće zapita. ko su ovo? i, šta je to sad? ne zato što je film napet, nego zato što je nerazgovetan. Kada čamdžija гаzgovara sa ženom Ranka bakalina »Ne boj se, ja sam Srbin...«, pred kućom se pojave Turci 5 u sali zafceperi uzđah. kad ono: Turci ulaze u zdanje u kome živi paša. U filmu postoje tri scene u kojima nož igra posebnu ulogu. Prva je dramaturški veoma značajna; čamdžija hoće đa se omrsi lepom Tur kinjcm, on misli da mu ona pcrnšta i najednom primrii u njcnoj ruci nož namenjen njemu, muškarcu koga nijedna žena ne odbija U tom suđaru dva tvrdoglava i na sve spremna stvorenja, rađa se poštovanje čaimdžijino prema Zehri 1 njena zahvalnost, a đocniј л i uzajamna Ijubav. U filr л viđimo jednu beskrvnu frigidnu scenu koja ne deluje bogzna kako übedljivo, P- takva ostaje i ta veza do lcraja: neubedljiva i bleda. Već treći put »Avda« daje naslovnu ulogu žene koja treba da veže osećanja glcdalaca glumici koja poseduje lice koje ni za koga nema eimpatije i koja goiovo stalno nosi masku hladnoće i indiferenosti. Neshvatljivo. U drugoj sceni sa nož:m ludog naste »Danju sam lud. a noću koljem Turke« nije baš jasno da čamdžija za tren posumnja u evcju si.gtL'nost. Treća scena sa no žtm је izvrsna, majstors’-j napeta. kadr ranjeni Buljubaša očekuje ishod jednog sukoba koji se odigrava iza zida, pa se pojavi ruka pa lice Turčina koji p"da s» nožem u leđima. To mesto zaslužuje aplauz. Jedina živa u filmu pripada Severinu Bjeliću ko me je čamdžija najubSdljlvija od svih uloga koje dosada imao. bez fraza u dijalcgi, odlično cdigrana. Tužni paša Branka Pleše u čijem se svaikcm detalju o~ećala bezizlaznost carevine koja propada, etavljen je za slugom režije u potpuno nemoguće okolnosti. primoran na nemotivisane postupke.

Dušan Макауејел