Студент

sa studentskih galerija Glorija Ranka Marinkovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu

Interesantno je konstatovati moderan, savremen ргоblem koji se odigrava u ambijentima čiji sam рснпеп deluje anahronično, Naime, »Glorija« Ranka Marinkovića oscllira (i drama i ličnost pod tim imenom) između dve ekstremne životne kategorije koje se, i jedna i druga, nalaze izvan savremene društvene lestvice. Crkva, koja doživljava svoju dekadenciju, prestaje da bude društveni faktor koji bi njene probleme (mada prikazane eutentično i verodostojno) učinio savremenim. Autentična nije ni cirkusantkinja koja govori sa poznavanjem o Semiraanidinim vrtovima i Kraljici babilonskoj i pretstavlja se uopšte publici kao ličnost sa izvanrednim smislom za intelektualno nijansiranje svojih reakcija. Bez opasnosti da se napravi gruba greška može se tvrditi da je »Glorija« društveno i istoriski van vremena i da njene retke i nejasne aluzije na savremenoet ili ostaju nezapažene lli bi to mogle da ostanu takve bez opasnoeti da se naruši dramska Ш literarna konstrukcija dela. Međuitrm, ono što ovo dramsko deto nesumnjivih kvaliteta svrstava u domen savremenosti je način reagovartja. percepcije, prilaženja životnim čdnjenicama glavnih aktera mirakla ko'ji samo nominalno pripadaju ovoj Ш onoj društvenoj grupaciji. Jagoda, Don Jere, Don Zane su Ijudi koje bez teškoča prihvatamo kao savremene, nama bliske i prihvatljive po načinu mišljenja, mada deluju u dva ambijenta kojima sa podjednako razloga možemo da odreknemo verodostojnost prema načinu na koji su prikazani. Mnogo je lakše poverovati u Biskupa Ш Don Florija u crkvenoj biskupiji nego u Don Zana ili Јега; u Floki Fleša Ш tri klovna u cirkusu nego u Gloriju ili Tonija, Glorija, pak sa svoje straoe, nije ništa manje društveno apsurđna nl u manastiru.

Paradoksalno je da glavne ličnosti narušavaju uverIjivost ambijenta mada same karakterno, ostaju uverljive. Baš ovaj raskorak čini da se ova dramska materija doživljava vanvremenski, kao produkt događaja u kojima su se našli Ijudi bez pripadnoeti bilo kojoj profesiji. Po sredi je jedan čisto Ijudski problem kojl mora negde da se odigrava. Ekstremna udaljenost ambijenata koje je autor odabrao povećavaju dramsku tensiju dela, ша da, makar što se glavnih ličnosti tiče, malo doprinose sagledavanju ргоblema savremene crkve i savremenog cirkusa. • Tragičan nesporazum sa samom sobom, u koji je dospela Jagoda ostaje njen lični, ne implicirajući đruštvene sredine iz kojih ona potiče. Kao uloga, ona omogućava glumici spremnoj da se prihvati teških zadataka, prihku da pokaže do koje je шеге sposobna da uverljivo pređe preko drastičnih' karakternih preloma koji su u samo; osnovi dramske rađnje, Cirkusantkinja-iskuSenlca-cirku* santkinja je razvojna linija puna opasnosti za interpretatora da zapadne u nedovršeno'st, nedorečenost izraza. Sto se tiče đrugog preloma (časna sestra-cirkusantkinja) čitava drama ili makar njen dobar deo je usretsređen na objašnjavanje ovog preloma, tako da je Olga SpiridonoVič imala dramsku osnovu za objašnjavanje ovog preloma. Treba konstatovati da je to ona uradila u stilu veliKOg umetnika. Sigurna u gestu i glasu, ipak je izneverava po nekad (refko, doduše) sposobnost da kontroliše do koje шеге sme da ide jačina glasa i u kakvoj proporciji ona treba da bude sa jačinom emoclja. U scenama vrhunskog uzbuđenja (»Ja nisam Magđalena. Ja sam Glorija, Glon|-j Fleš,..«) ostaje neuverljiva ma da upotrebljava krainja sretstva, koja bi, verujemo, blla efektnija da su skromnija no kvalitetu a intenzivnija. J Koncepcije Don Zana i Jera Viktora Starčića i Steve Zigona u mnogome se razlikuju od likova koje ozivljava sam tekst đrame Marinkovičev Don Јеге se krece neprestano između dva ekstrema da bude jedna komplet.no dehumanizirana llčnost u kojoj je crkva uspela đa übije sve Ijudske tonove, I ličnosti u kojoj. duboko i sknveno, ali icak živi đrugi Јеге, mnogo maoje fanatičan i mnogo humaniji. Cini nam se da Jere Steve Zigona gravitira preша drugoj alternaciji sa jeđnom dopunom: naime. on je ћшпапШ № Јеге kejl nalfešć* ne đeluj« tako 7.bOi! svo e preterane Čisto juvenilne ambicije koja se ne imphcira direktno u njegov karakter već pre može da bude posledica Vanredan je Don Zane Viktora Starčića.- Koliko je neuiioredivo inventivno pronađenth detalja u svsko ™ sS!pokretu, reči ovog zaista vehkog glumca. On tokom čitave pretstave nelzbrojivim pronalascima gradi Učnoet koia na kraiu prestaje da bude fiktivna,.posledica ve t Srađene iluzUe. već uništava i poslednje odbranbene liniie gledaočeve skepse i iskustva, Samo zbog prostora ne govori se opsirnije o odličnorr. Biskupu Karla Bulića, Tomi Slavka Simića. odhčno utkanoj muzici Veljka Marića. u osnovno tkivo drame ша d-BVako od njih zaslužuje sve komphmente kojih bi u momen»Glorifa« 1e таба^тГ’ dramako ostvarenje koje kao i svaka drama, osvaja sebi pravo na tradicionalnost tek poSto ie korigovana kreativnim radwn niza umetmka pretatora, tako da istovremeno postaje deo i pozonsne . hterarne nacionalne tradicije. Treba je pozđrav:ti kajednu ođ prvih posle ošlobođenja koja zasluzuje da роstane deo nacionalnog dramskog potencijala.

S. SELENIC

Olga Stevo Zigon 1 Karlo Bulić u »Glorlji«

KULTURA I UMETNOST UMETNOST - BEZ DEFINICIJE RAZMATRANJA

Sažeti stav jednog vida estetičkog agnosticizma kod izvesnog broja -nailh studenata glasi: JoS uvek ostaje najbolja definicija umetnottl dr. se on* ne može definisati. Jer, umetnost Je Isključivo stvar subjektivnog doživljaja i suda. Vrlo često potvrđena istina jednom družtvu je uvek teško da objektivno oceni i klaslfikuje savremene novonastale vrednosti, posebno umetničke. Borba za izdizanje na visinu objektivnog suda, ometara je pravcima delovanja efememih različitih inte.resa pojedinaca 1 grupa, i izražava se suprostavljanjem različitih subjektivnih sudova. Docnlje se mnogi sudovl .zaborave, a iskristališe se jedan ili nekoliko. Najveća шеra objektivnosti u principu omogućena je u trenutku kada je predmet o kome se raspravlja van domena neposrednog interesa onih koji raspravijaju mada je metod odlučujući. U fazi dok se subjektivni sud ne formira u objektivni, savremenici su upućeni na relacije subjektivnosti. Cak , su veoma zainteresovanl za važeuje (sopstvenog) subjektivnog suda pored ostalih praktičnih i drugih razloga, iz potrebe potvrde sebe i svo jih vrednosti, što može da da šamo sredina savremenlka. Iz iste potrebe javljaju se dve reakcije: a) isključenje svih drugih suđova, b) želja za približavanjem đrugim su dovima i ideja tolerantnosti: svi sudovi vrede (prema toше 1 sopstveni), sve je stvar subjektivnog doživljanja. Međutim, mislim da ovi izvori »savretnenog« shvatanja da najbolja definicija umetnostl da definicije nema nego da jte svp svođi na subjektlvnii dcehu, nisu jedihi, čak ni glavni, kad je reč o našim studentima. Ovlašno, informatlvno poznavanje nekih estetlčkih sistema ili saтпо stavova, najčešće disparatnih, međusobno isključujućih, dovodi do zabune, ili bolje đ 0 zahteva za većim га dom i dubliim interesovanjem. Ono što se nalazi po časoplsima i na drugim mesthna, ne mogu da obuhvate predavanja okupirana Р ге svega problemom cellne jednog marksističkog sistema, sa doeta stavova koji se dis-

kutuju, ponekad žučno bez nade na kompromis. Izvestan broj studenata (pirodno bi bilo da ih je najmanje na grupi za čistu filozefiju), ja mislim većina, problem геšava, bar za sebe (valjda ne i na ispitu) oportunističkl prihvativši »umetnost bez de finicije« sve je stvar ličnog doživljaja. U toj pozi ima malo superiornosti generacije za par stottna godina starije od nekakvog Baum-

gartena, ali mnogo neznanja. Društvenost i komunikatlv nost ne bi mogll biti konstituciono, elementarno svojstvo umetnosti, đa za izvestan broj Ijudi ona.nema zajedničke vrednosti. I tu je uzrok za neophodnost i mogućnost objektivnog suđa o umstnosti, pa i objektivne de finicije njene. Ja mislim da se nemogućnost ađekvatne definicije može prihvatiti samo u jednom.' smislu po-

jam untntnost toliko је obogaćen i u sebi sadržl toliko, da je teeito sve sabiti u okvlre jedne definidje (ovo se često zakljnčuje čak 1 o definicijama nauka). Na pltanje Šla j« dana« umetnost, potre,ban je jeđan složeni od.govor, koji se zove estetika, a kojf .će se uostalom, menjati (brže Ш sporije) kao 1 žto se i umgtnost razvlja i menja.

Aleksandar\KOSTlC

Нове књиге СРЕМАЦ И ПЈЕР (Поводом новог издања „Поп Ћира и поп Спира”, „Јеж”, 1956)

„Поп Ћира и поп Спира” долаз е нам још једном, овога пута у издању Хумористичке библиотеке ~Јежа”. ЧиТали омо oeaji Срем чев роман у „Кадоку”, у стриповима, касније у одабраним Сремчевим делима. Са д се у Темередау снима филм, наш први филм У бојама. Вероватно he Ћира и Соира стићи и на телеви зије и до синемаскопа. (Сетите се само колико је било драматизација овог романа). Поводом овота издања најзначајније >е што је дошло до „сарадње’’ двојице великих хумориста Сремца и Пјера. О Сремчевом хумору скоро је У „Политици” пмсао Вел>ко Петровић тако дубоко и

аналитички да je после таквог есејисте веома непробитачно упустити се у ново расправљање о Сремцу. Код овог нашег писца, који се још не oceha kao класик, „нема ничег eetcцентричног већ, напротив, све је доживљено, сконцен трисано, да би се симболич но дала животна истина,” Зато нбка се за овај пут задовољимо покушајем да се нашпце нешто о највећем живом хумористи нашем, о Пјеру Крижаћићу. Творац збирке карикатура „Куку Тодорв”, хумрриста који је својим цртежима ушао у нашу културну исто рију, ни>е, и поред старости престао да ствара. Илустрације за Поп Ћиру и поп Спиру није Пјерово

животно дело, али је управо шима показао велику уиеишост за тумачење литерарних текстова. у овоЈ књизи налазимо уздигнутог Сремца: Пјерове карикатуре упућују читаоца на оно што је најбоље vt најзначајније у Сремцу. Језша илустрација rrperставља Фрау-Габретјелино причање нотарошу и н«е-. говој жени о двобоју попадија о Перу учитеља. Фрау-*Габри>ела сугестивно говори, не узбуђујући. се ј©р је све тако и предвидела: Нотарошевица (гла ве као крчаг)' пиљи зачуђено у Фрау-Габријелу и све вам се чини; сад he да се удари по образу. По страии негде, супериорно заинтересован пуши нотарош и каже, лепо чујетв како каже хе-хе. Отеловл*© на малограђанштина. Или: Меланија и Пера седе на клугги, Меланија чита уздигнутих обрва, а Пвра облизује горњу усну, гледа уштогљено у беле Меланијинв руке. И осетите да илустрације говоре, да миришу. Поново покренута библиотека Јежа, под урелниигтвом Љубишв Манојловића, обећава неколико изван редних „залогаја” за гурмане хумористичке прозе. * Следе књмге као: Човек тражи соећу од Васе Поповића. Прокевераши Вален тина Катајева, Лекпија очевима од Ф. Енстија, још једном Кл<мlгмерл. М.

НАШ КОНКУРС ПАЗИ, ПЛОВИМО

Данас je мирно мислио je, само су јутрос авиони високо негде бљеснули на небу. Мирно полутихо је проговорио, мирно рекао је јаче и онда је викнуо мирно. Реч је нестала у плавој шупљини хоризонта. Сасвим је тихо. Погледао је около, видео да никога нема, случајно запамтио бразде блатшавог друма, понављао их у себи, љихово вијугање, као неку научену песмицу у школи и скренуо у сунчану јару жита KOje је чекало на жетву. Лежао је на поваљеним стабљикама, оне су се при врху меко њихале и био задовољан што је сам, Шта ћеш бити кад порастеш, често су га питали cehao се, и како си велики, поиављали су више пута, а онда су престали с тим, заборавили га чим је био стављен на кола чији су точкови шкрипали, а он се љуљао заједно са' набаченим стварима. Гоад се сиви негде доле, гледао га је и ноћу видео црвене одблеске на небу. Само би Још понеко запазио шегово ћутање и питао га о чему мисли. А он је знао да су тада желели да пођу са њим, тамо у његову игру, али бна нијв била за све. И онда није одговарао ништа, већ се враћао на ово место, макар у мислима само. Зашто постоје две игре, питао се! Она тамо којом су се играли одрасли са мапама и забоденим заставицама које иије смво ни да додирне, а добијао је жељу да испремешта те шарене хартијице, и види шта he после тога да се деси. О, то би била грдна смејурија. Или, не, мислио је, можда je боље да их једнога дана покупи и заустави ту игру. Остала би само његова, зелена, прелила се у недоглед и постала пољана и додирпула се са хоризонтом који је румено свитао. 'Често би на дивљем ждребету пројурио туда, грива се вијорила на вегру, Jep је тако желео да буде, а листовима ногу ст*зао ознојен трбух коња. Или би се нагињао на стаклену површину неке воде и устима му-

тио свој лик у кругове који су се концентрично в ширили *• тако да никада није могао да се види. Знао је само да више није дечак са накострешеном риђом косом и седам година. Био је јак и улица и клемпава праћка и кликери који су увек упадали у јаму избушеног тротоара и продавао жилете на ћошковима испред биоскопа и цигласте сапуне опорих мириса. Жало je било песковито са насуканим каноима на корици једне књиге на којима сунце није залазило, већ се вечито уплитало у грање. И урођеиици су га дочекивали уз звуке там-тама, а за чамац је привезивао велику рибу коју нико до тада није могао да улови. И скакао је са највише стснв летео дуго кроз ваздух, свима је застајао дах, понео у очима беле врхове неких далеких планина, заронио без шума и пливао брже од најбржих. *

Илустрација Моме Марковића