Студент

Потомци Викинга пију кока-колу

Сасвим туристичке и вепретеициозне белешке, које, ако се не узме сувише строго, могу бити и час из екопоздеке гсографије Данске или нешто слично У Скандинавију, заправо Данску, када се долази из Европе,’т.ј. Коиткнента, мо>ке се доспети и возом и бродом. Будући да ја волим величааствене тренутке, изабрао сам овај дрз г ги, да би ллогао у правом смислу речи „ступттl“ на тло Данске. Међутим, већина европских железшгчких станица не располаже обавештајким бироима па је за нас који смо навикли да не вврујемо Возним редовпма, већ само службеницима обавештајних уреда, при лична незгода што морамо да се равнамо искључиво по неким немогућкм редовима вожн>е. Када с? уз то још не зна дсбро ни географија, онда је сигуртто да ћемо стићи на погрешно место. Ja додуше нисам стигао на ггогрешно место, али од мога свечаног ступаша на ДаисКо тле, није било ништа, зато што сам сео у воз који ме је, додуше досгга заобилазно, довео сасвим су вдм путем у Данску. То сам приметио тек када ме је пробудио један адмирал Данске Краљевске фло те и затражио пасош. Још је додао: Сер, ово је Данска. Рекао сам му хвала што н>ега није много узбудило из простог разлога што он уопште није био адмирал (го сам дознао тек доцније) него обичан гтогранични поПошто сам ја сумшичав човек и још уве« кисам веровао да је то Данока сишао сам са воза (који је стојао) и купио флашу кока-коле. ПЈзужио сам

-1 немачку марку а добио сам кусур у неким избушеним новчићтша. Пошто знам да Немци нису народ који би бушио нонац а да за то не постоји ,ћеки јачи разлог, поверовао сам адтлиралу и вратио се у купе. Мој пријатељ адмирал енершчко је гтротестовао на десетак свропских језика што сам напустио воз а нисам му попукио специтални фсо мулар за странце. Сада је дошао на мене ред да се ним, пошто сам био јединм странац у целом возу који је морао да погтзгни тај специјални формулар. Зар моја виза није У реду? протестовао сам. У најбољем је реду, како само може бити уредна виза издата од неког дан ског посланства. Па шта онда? Али баш зато што имате визу, морате попунити и овај формулар. После сам схватио да js свему тсрив мој „црвени пасош“ и моје „комунистичко" дрЖављанство. „Сви странци, каже један даноки закон, који са визом долазе у Данску (а са визом долазе само грађани комунистичких држава, а то не пише у том закону али се зна) мо рају попукити специјални формулар у два ггримерка и један предати полицији а један сачувати па поново ггредати полицији приликом напушташа земље". Будући да сам ја стварно имао црвени пасош, а да адмирал зна да чита па ме не би извадио ни да је далтониста, морао сам да пристанем на попушаваше специјалног формулара. Само сада се показало да ја не знам да читам: наиме, тај ђавољи специјалга! формулар је на данском језику који ја наравно нисам знао (сада ra знам, т.Ј. могу да попуним формулар). Одбио сам да га

попушш и рекао сам адмиралу ако га интересују моје гонералије нека их преггише из пасоша. Он је пристао не слутећи да сам ја то урадио само збот тога што ми је пасош дозлабога нечитко испуњен што сам рођен у врло екстравагантном, ексклузивно србијанском месту и уошпте што има много ч, ћ, н», ж, џ, ђ и других знакова који су додуше прави лук и вода према гехим скандинавоким словимаи ФЕРИ ЈЕ ФЕРИ „Фери-бот" je енглеска реч која дословко преведена значи „железшша-брод“ а употребл»ава се за брод који превози железницу. Свг у свему врло просто. Једино што ту пе резумем то је што кад се већ једанпут човек нађе на фери-боту, не зову га бот (брод) или фери-бот, већ само „фери“ (железница). Да гогсам учинио један сасбраћајни ггреступ не би ни дознао зашто је то тако. Наиме и на фери!-у има две класе. БудуКи да сам ја имао карту II класе уттутио сам се у одговарајући салон. Како је он бгго препун, храбро оам ушао у салон I кл. и поред строге оггомене на вратима за кога је салон намешен. Наравно, нико ми није тражио сарту из ггростог разлога што ником није ии пало на памет да би се ко Усудио да направи такав саобраћауги преступ. Тамо су за шанком седела два типа. Како сам ја врло сигурно ушао унутра, помислили су да сам личност која их може информисати о најважнијем проблему тога момента: Сер, питао ме је један, када се отвара ова емрдљива рупа за пиће на феру-у, Никада, одговорио је онај што је седео с њим за шанком. Никада? Зашто? Зато што је ово само обичан „фери". И ви сте то знали а нисте ме обавесгили? Нисам приметио да вас то интересује. Уосталом сваки ггоштен човек зна да је фери само фери. И сваки поштен човек проклиње дан када мора путовати ферием а не авионом како то обично раде сви поштони људи. После сам дозмао да je тај „поштен" човек Швеђанин. То ми је било прво виђење са нај супериорни.ј ом скандинавском нацијом. На равно, они никада не тврде да су тако што, али се опа-

сно труде да сузбију сличне жеље код својих комшија. После сам дознао да и сваки фери није баш само фери. ИНТЕРБЈУ СИ ШОФЕРОМ . . . Када сам се коначно искр цао v главном граду некадашње прве Заладноевропске силе и вероватно најопасгогјих морсхих пирата историје имао сам за- три минута прилике да видим да се у овој земљи од тога времена много тгромегогоо. Прво и гтрво, нигде киоам видео ни једког пирата, виктг.чга или шта слично. Шта више имао сам уттхсак да Дачска није више нтг н;тса нгрочита сила. Незпам да ли сам то сам с'тттслтго за та три жттута тго сам'н£где рвниie тгрочзггсо, оста;;в чињенипа да Дсттсха imie втппе светсиа сттла. То ми се јако свгдело и rorrao сам ито фера го:и ке је возио, кахо то могу дз дзже Гроттлакл, roiir је 40 гогоа всћц од метооттоле, кзда више нису сила. Он се стргттшо загордтго: Ко катке да ми дргкимо Гоеттланд? Па тако ггиттте у свпком чџбешгху геогтФтт^е! Гренлакд ie НАТО база и ravo дантти nec'aiv при сгого. твгд" х) .ie шофеп. Пошто из принципа не верујем такси шоферима интересовао сам се на врло одговорном месту за тај исти проблем и дсбио сам одговор да и потпрстседник владе (за ггретседника не знам) мора тражити специјалну дозволу ако хоће да посети рецимо свој изборни oktdvt .на Гренланду. Бурући да нисам имао naMĆpv да се уттознајем 1 са министрима и да све то гтповеlт>авам, пошао сам' у потрату за некг-Јм потомком викинта, наравно млађим. ... и ПРИЧА ЈЕПНОГ ДИПЛОМАТЕ Цело пре подне скитао сам се по Копенхагену, кога узгред буди речено скан динавци зову на разне начине (Ћебенхавн на пр.), али никако Копенхатен, и нисам имао прилмке да сретнем ни једног правог младог данца или данкињу. Најзад сам сав срећан угледао огроман рвд пред касом „Тиволиа“ (то је HCiirro као културно-забавни парк), али у маои од пола хиљаде људи и жона HM.ie било никот испод 65 година.

Тек око подне, када је пауза за ■руучак, појавило се на улици нешто младог све та каоји су ужурбано ишли према некој млвкари да попију чашу млека уз сендвич, и, друпим речима да ручају. Тако сам се уверио да у Данској сви који су способни за рад раде. После је један наш дипломата у Данској испричао две прlиче о томе каказ је сднос Данаца према раДУ*. „Позвао ме један познаник, иначе министар у пен зији, да га посетим. Тога да на биће на фарми која је сада власништво његовог сина, иначе зубног лекараКако нисам знао колико је тачно удаљена фарма од Копенхагена, ститао сам Један сат pairaije и наравно, мој пријатељ није био спре ман за дочек. Наиме лежао је у радном оделу испод једног трактора и оправљао га. Молио је да га мало сачекам, мора поправити трактор иначе му син неће признати цео радни дан. Мислмо сам да је то шала. али сам се после уверио да стари ради код сина недељом као механичар и тако отшгаћује своје обавезе што h>cmv и жени син лечи зу6е. Наравно, и он и смн рачунају се у „бољестојеће“ грађане ове краљеви«е-“ Тај исти наш дипломата иопричао ми је како су овде прошле године били неки наши млади задрутари на пракои и како cv после недељу дана рада дошли у посланство да се жале како је сувише напоран рад- Када их Је ои ггитао шта ради фармер за то време, д а ли их тера бичем на рад, они Су одтопорили да је -проблем баш у тсме што фармер бежи испред свих за две врсте и намеће страшап темпо. 'ДЕВИЗНЕ ПРИНЦЕЗЕ До увече, успео сам да дознам разне ствари, које не улазе у уџбенике. Тако на ттример, свуда гшше како су пољопривред ки производи главни извозни артикли Данске. М?ћУтим ја сам дознао да су и принцезе врло зпачајна ставка у изпозу. Прво сам мислио да је то антимонархистичхи виц, али сам се после уверио не само да Је истина него и да не постоје антимонархНстички вицеви. Додуше постоје извесни људи који сматрају да монархију треба заменити савременијим уређењем, њих називаЈу аетархистима и сл. али они лично немају ништа против садашње краљевске куће, шта више краљевска имена употребљавају у молитвама (ако су релитиозни) и псснкдма (а-ко qy нерелигиозни). Углавном, данци извозр своје де-

визне приетцезе у суседне пријател»ске монархије и тако долази до Још пријатељскијих пријатељстава. Приликом свакст извоза принцезе долазе до међусобних манифестација хоје се завршавају прикладним трговачким утоворима. (Надам се да ме ниЈедан професор неће озбил>но схватити ц унети ово откриће у најновије уџбенике ековомске геотрафмјје пошто се и из претходних реченица и пасуса вици да сам ја прилично неозбиљан репортер). САСБИМ АНТИМОНАРХИСТИЧ КИ КРАЈ Икаче сам утврдио да потомци Викинга врло конструктивно проводе време. Кад нису ка послу или не уче, скупљају се у малим ресторанима где се пије млеко, кока-кола и понекад хшво- Када сам једетом друштву, с коЈима сам изашао у такав ресторан, предложио да ггспијемо „нешто" место кока-коле, тог племенитог пића које не помућује разум, али га и не покреће. наишао сам на непремостизу препреку јер у већики таквих локала и нема „шта“ да се погшЈе (сем пива). Рекао сам Да су то врло забапне вечери, нарочито у малим местима. Како је Данска равна земља, киЈе теижо бициклом доћи где било, седети у ~кафаети“, слушати грамофон и не при чати. Потомци Еикиетга, за разлику од својих предака, врло су миран свет. Тек много доцније, када сам упознао и остале скандинавце, имао сам прилике да се уверим да су потомци Викинта не само најмиретији него имају и најбољу душу. Нгжо се неће у Стокхол»Лу узбудити због тога ако сте залутали на улици док ће вам сваки ста ковник Ксттеетхатеета помоћи да изађете на гграви ттут- Исто тако, ако дођете са нектш актгтмоетапхистичким иде Јама и покушате да ггромеетите етешто у већ утврђеетом реду, наићтЉете на сасвим разлтгчито реаговање у ДаетскоЈ него рецимо у ШведскоЈ. Будући да живе нешто севеониЈе, шведи и носвежаш! сматра ће вас за лудог чсвека и гледаће да вас се што гтре отарасе, док ће даици са лтчото, воље и жаоа да вас Убеђују д а сте на кривом rrvrv. (Иа часету реч. кутшо гам у Копенхатенг јгтету добру кн»игу о ДанокоЈ и на првој страети етије била слика целе Краљевске Поооггице већ гамо Краљевског В°личанства!)

Влада Фцлиповић'

Ca улица Копенхагена

Стаиовш:ци Копеихагеиа бициклима иду на посао

Obala tame

čuju se bubnjevi iza tog zida što polako tone u naprsline moga smeha, još jednu čašu za plotune šume jablani, umiremo sinovi tame dok zvone večernje zvezđe i uvelih suza oči su nam pune čuje se molitva umiručih sa ruba ove smrti bez plama, bez gordosti, bez tame ležim nauznak, neko ponavlja moje ime duž ispranih paluba i modri sneg pađa jablanima na rame mesec mi kljuje čelo i crveni ovan proždire odbeglo more, u koje pada ranjeno sunce i pljusak vesala a noć je zapaljena na rubovima našega pada, nalivamo u kondire krv zvezdanu, đok nebo suzi po crvenom pesku žala.

Vlađimir STOJSIN

SONET

Obazlru se izdanci nad svijetlom јзшош ustaje iz neba neprosvećena kama sjenke se pipaju nasamo iz glave izlijeće bijela vrana. Vedrlna se od oka slama pominju se koljena u liku u stanovništvo je posijana slama u kosti praotac gradi viku. Kurjače što ležiš na urliku koji se okotio u liku okreni dlake na pogurenu priliku. Po vidiku igra nepreskoka u njoj moja Ijubav crnooka. Sad nema nijednog svjedoka...

Branko BANJEVIC

Veliki svet

Stojim 1 gledam odjednom mnogo neba 1 mnogo ve»ira odjednom mnogo daljine Sada bi mogla da dođeš bez suza 1 bojazni Sumovita je obala i njenom senkom podvodni vetrovi nose ribe, mrke kao večernje lišće Sada bi mogla da dođeš kao da sasvim ne postojimo.

Ljubomir SIMOVIC

Moj otac

МоЈ otac Је već vrlo star. On sedi u velikoj drvenoj naslonJaSi n uglu sobe kao da pozlra moj otac Je tu nefde u dodlru stvarl kofle sn se navlkle 1 zarasle u pepelu mo* glasa ćutt zaglcdan nekuda u davno potonulo vreme. Ima nas vlSe ođ deset 1 bodemo se međusobno ' Iglama pakosti a nekad smo se odllćno sporazumevall kađa smo bili samo o n ill njegovi mlrni odmerenl pokretl. MoJ otac ponekad nećnjno kašije 1 kao da l/>će nešto da kaž e all to ćlnl vrlo sporo Jer za sve ima vremena n izobilju moj otac Je već vrlo star on Je tu negde » u dodiru stvarl koje sn se navlkle 1 zarasle u pepelu mog glasa kojl s e vlše ne raspoznaje.

Pavle Popović