Студент

NE VEROVATI GLADNOM

VIDOSAV STEVANOVIC

Ujutro je rrtraz popustio. S belog obzorja dotumaralo je plavičasto zubato sunce. Zacrveaieli su se obrazi nad šalovdma i podignutim kragnama, koji su hitali uskim krivudavim prtinama. Iza visokih snežnih nasapa nazdrale su se kape i lopate nosača. Zvuci crkvenog zvona bili su krti kao led. Sklanjajući natrulu dasku, ovlaš pričvrščenu ekserom, iz šupe direktora fabrike lanaca izvukao se oduzeti stari prosjak, zvani Car. Pogladio je prljavu masnu bradu, protrljao udrvenjene prste, pripretio direktorovom psu, koji je virio iz kučice, s njuškom među šapama. Car je zagunđao: Izigravaš čuvarkuću? Prežiš bolje ođ sebe, džukelo. Zatim je pljunuo, provukao se kroz rupu u ogradi, izbio pred svetle redove novih višcspratnica i zakoračio pored ogolelog drveća sa snežnim šubarama na granama. Vazda je razgovarao sam sa sobom. Upitao bi se: Ko sl ti, Care? Zverka li si? Kamen li sd? Onda bi jetko odgovofio; Niko i ništa. Ništa i niko. Đubre. Zatim bi došao, čkiljeći veselije: Ko zna šta je taj nije đubre, Nikako. Taj je sveznalica. Taj je pravi čovek. Đida i po. Je li Care? Zakikotao bi se sebi u bradu, lukavo i potuljeno i prezrivo dok mu je krkljalo i pištalo u grudima. Kikotao se i krkljao i dok je ulazio u dvorište, kucao na vrata, prosio. Samo što bi zdravu ruku stavio na srce, smerno, nakrivio glavu, utanjio glasom i cvileo: Udelite sirotanu, Adrapovcu. Poslednjem bedniku. Ili, pokazujući na svoje resaste dronje i rite: Izašlom iz bolnice. Plavljenku. Pogorelcu, Ili, ako bi zaključio da pred sobom ima ćoveka od vlasti: Ratnom invahdu. Žrtvi terora. I udeljivali su mu. Skoreo hleb, ogrizine, ukisele čorbe, kožurice od slanine, proju. Kako ko. Obično bez reči i sažaljivo, pomalo nestrpljivo, uz dug uzdah olakšanja, uz rođačko coktanje jezika. Ali, ne uvek tako. Poneko bi dodao, suznih očiju, uzdrhtale brade, stegnuta grla: Za pokojnike. Za bolesnike. Za putnikc. Tada se presamićivao, klanjajućd se: Neka im Bog da rajsko naselje. Zdravlje. Povratak. Dok je u sebi cedio psovke, uvrede, kletve: Nagrdo. Uštvo. Dabgda te crvi jeli. Zcmlja ti koske izbacivala. More te ne primalo, Zatim bi, mirno i čista srca išao dalje, klanjao se, prosio, zahvaljivao. Ponovo išao đalje. klanjao se, prosio, zahvaljivao. I ponovo. I tako do večeri, kada se s prvim mrakom vraćao u direktorovu napuštenu šupu, s dobro nabijenim džep>ovima, ponekad s čokanjem-dva rakije, utruđen i zadovoljan. Davno, pre desetak godina, podeldo je Kragujevac na oblasti. Na strogo razgraničena područja za prošnju. Iskorišćavao ih je redom, jednu pa drugu pa treču pa ostale. Prsio se u sebi: Naše parohije goleme su kao popovske. Samo, nama niko živi ne viri preko ramena, Mi smo sasvim svoji. Privatnici. Znao je kada je koja oblast iscrpena, izaubIjena, slabonosna, i kada treba preći u drugu. Dok ga u randjim ne zaborave. Dok ne skupe samilosti. Govorio je: Niko ne voli da dvaput čdni isto. Ndko pod nebom. Dodavao je, cereći se i povlađujućd sebe; Samo budala premara fcravu muzaru. Samo blesavko. Je li, Care? I pored sve veštine prošnje ndje uvek išlo glatko. Zapinjala je, zastajkivala, Jer, penzioneri, dokoni starci, nakostrešene usedelice, hteli su da dobiju nešto za svoju milostinju. Bar zadovoljstvo da nekog grde, ispituju. Natresali su se: Zašto ne radiš? Lenčugo. Posla ima za sve. Svi rade. lli, drhtureći od saučeŠća i osude: Zar nemaš nikog da se stara o tebi? Zar si bez kuće i kućišta? Nije li sramota tvoju rodbinu? Naj.sori su bili uštogljeni penzionen sa šeširima, štapovima, kolicima, mekim cipelama:

A starački dom? Zašto ne odeš u starački dom? Takvima je odgovarao natmureno, piljeoi u zeml ju, osomo: Ne primaju bespariće. Možda bi da imam neku orkavicu. Ja ništa nemam. Bdo sam nosač, tegleća marva. Penzioneri bi produžili, prskajući pljuvačkom, šušljeouoi kroz veštačke zube; Nisi valjda ništa drugo ni pokušao. Vredan uvek zaradi za ome dane. Snađe se nekako. On se Ijutio d još jače krkljao, tresući ritama, mlatarajući oduzetom rukom: Prodavao sam cicane marame, češljeve, ogledalca, pantljdčdce, Zatim lozove i muštikle. Zatdm ukrasc od slame. Skupliao sam priloge za orkve. Boleštinu sam zaradio. Dok je u sebi besneo i psovao: Džimrije. Lopuže. Pleme li vam i seme. vSrećom, takvih nije bilo baš mnogo. I nisu uvek bild dosadnd i napasni, ti onemoćall pakosndci. Samo kada ih ukoče kostobolje. Samo pred kišu d ujesen kada oblačno olovno nebo legne na mbkre krovove, I ponekad kada zakasne penzije. A to se ipak lako moglo podnetd. Tešio se: Nikome nije sve potaman. I bogatunima dođe cmi petak. I popovima kad se niko ne rađa a ne umire. I oficirima kad zapuca i zagusti. Svakom dođe mečka pred kuču. Godinama se koristio tuđim sažaljenjem, prosdo svuda pomalo. Upoznao je kuče vile, straćare, barake. Up>oznao je Ijude dobričdne, prznice, nederibunde, pakosnice. Upoznao je krajeve grada Vašarište, Sušicu, Pivaru, Palilule, Abosiniju. Znao je o njima sve što mu je trebalo, čak i nešto preko toga, za svoju dušu. Mogao je da priča o svemu i svačemu. Mislio je: Neki se penju. Neki jure ženskadiju. Nefci odlaze. A svi se boje d drhte. Dodavao je, uživajući u svojoj pameti: Niko nije siguran. Niko miran. Nema srećnih i zadovoljnih. I još, likujući nad tuđom bezmemom glupošću: A sve je prosto. Cisto i jasno. Ko ništa nema, nema šta da izgubi. Mi ništa nemamo. Je M Care? Svoje ponašanje podesio je prema prildkama. Uz nekoliko pravila. U višespratnicama treba samo zazvoniti, pognuti glavu, ćutati. U kućama sa terasama i baštama biti smeran, učtiv, kratak. A u periferijskim straćarama treba pomenuti mrtve, nesreću, zlehudu sudbinu, opsovati vlast. Svega toliko. To su bila njagova jedina praviia. Sasvim jednostavna, ali primena kojih zahteva oštro oko i pronioljiv um. Stoga je laskao sebi, kada su mu punili džepove i čokanj-dva rakije: Treba se zavući pod kožu. Nekad obrlatiti rečima. Nekad ćutanjem. To je dvaput dva četiri. I tako je išlo godinama, skoro bez promene. Samo što bi ga katkad poterali psi ili dečurlija. Ili što bi mu se izrugivali regnati, svadbari, pijanci, dokonjaši. Ništa više. Ali, najzad su ga skoletele nevolje. Snegovi, koji su mesecima neprestance vejali i vejali, kao da su zajedno s prugama, drumovima, ulicama i drvećem, zatrpali i Ijudsku predusretljivost, zapretali je duboko pod smetovima. Najednom se pokazalo da dvaputdva nije baš uvek četiri. Najednom su počeli da ga teraju sa svih vrata. Drečali su: Cisti se, neradniče. Gubi se, prokletijo. Još nam se i ti na vrat tovariš. Nestand, dok dlanom o dlan. I svuda tako. Majušna starica u crnind, pre dobra i blaga jednom mu je dala stare sinovljeve čizme siknu: Dok se jadni mrtvi u grobu smrzavaju, takvi kao ti kuže zemlju, Smrt bih ti udelila. Ušuškani i utopljeni penzioneri u vatiranim kaputima šušljetali su kroz veštačke zube: —■ Takvog nikogovića ni zub da zaboli. Bože, dušmanine. šta smo ti skrivili? Zar smo krali? Zar smo übijali? On je s mržnjom odgovarao u sebi, zatvarajući vrata: Krivi ste što ste živd. Krivi ste što ste sitd. Krivi ste. Zatim je rskim prtinama odlazio dalje, sledećim vratima, veran svom osveštalom pravilu da nikad ne treba ujedati ruku koja te hrani.

Jer, izbeani se čovek, izvuče, istrese jad i goi> oinu, pa će kasnije, zbog griže savesti, dati i preko mere. Tešio se, opipivajući prazne džepove: Ješće ih kajanje što su gladnog oterali. Pobojaće se da im Dobri Bog ne stavi to na raboš. Je M, Care? I zatim, začkiljivši lukavo i nabravši sitne bore po licu: Kad bi ga bilo gore, na nebesd, Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidimog i nevidimog. Kad bi se čelovječeska muka tical,a tog matorog sebičnjaka. Boli ga ćoše. Kada se radilo o darodavoima, retko se varao. Ali, ovoga puta se potpvmo prebacio. Svuda su bili isti, kada je navratio po drugi put, i po ko zna koji put, jedva se probijajući kroz sneg, pavši nekoUko puta u smetove, skočanjen i poraodreo. Nije pomagala ni jedna toliko puta oprobana veština. čudio se: Ni kada umireš niko ti ne veruje, Care. Prokletstvo. U rabatnoj ledenoj straćari poređ pruge, punoj musave promrzle dece i nabusitih žena, dreknuše, ne saslušavši ga: šta? Još nam na muke staješ? Salu teraš ?I sami koske glođemo. Marš ili će ti koža pucati. Pregojeni beznogi starac, koji jc i ranije pokušavao da ga s kreveta opauči štapom, zlobno priupita: Nisi probao sneg da ždereš? Bićeš sdt do groba. Zatim dometnu, pripremajući štap u potaji: Nauči se da ne jedeš. Taman se naučiš i više ti ništa ne treba. Dva metra zemlje jedino. Onako otromeo, jedva se uklonio vešto hitnutom štapu. Nije se čak ni naljutio. Bio se navikao na uvrede. Mučilo ga je nešto sasvim drugo. Jer, psovanje i govorenje u sebi, naslada i zabava i osveta i strast i nadoknada, nikako mu više nisu išh od ruke. Baš nikako. Jer, jezik mu ni izdaleka nije bio oštar i pogan kao ranije. Jer, kao da su se, sa vodom, prozorima i nosevima, zamrzle i reči. Ređao je, po navicd: Zlikovci bez obraza. Funjare smrdljive i slinave. I zatim, tražeći u sebi staro uživanje: Jalove rogonje. Izmetine iz slivnika. Vrengaši. Uzalud. Uzaliud bi ispovratio celu svoju bogatu i slikovitu zbirku uvreda, piskova, kletvi, zlokobnica, podsmeha. Nisu ga više veselili i bodrili ti usiljeni razgovori sa sobom. Sištao je u mraz i hladnoću: v — I jeste mi zadovoljstvo svađa s gladnim i žeđnim. Nažderi ga i napij pa će brbljati kao čvorak. Propevaće. Odbijen i teran svuda, uverio se kako je pogrešno njegovo mišljenje kako nesreće čak i oluje, suše, gradovi i snegovi omekšavaju Ijudska srca. Naprotiv. Postala su ledenice, ta smežurana i samoživa srca. Postala su gvožđe. Jer, već dva dana, dva duga dana, dva ledena dana, ništa nije okusio, ništa nije stavio u usta. Prekjuče je direktorovom psu ukrao neoglodanu kravlju kost, isisao joj srž. Bila je to ukusna, ali nedovoljna i slaba hrana. Škoro podsmeh, a ne hrana. A kada je juče pokušao ponovo, pas je zarežao, skočio, otkinuo mu nekoliko dronjaka. Zamalo mu nije razderao grlo. Inače, podnosiM su se i živeli u miru već pet godina, on i pas. Mrmljao je sebi u bradu: I džukela čuva svoje. I džukela ne da svoje. Zar ne uziraa koji je jači? Je li, Care? Ipak, nije sasvim izgubio nadu. Postoji još jedan izlaz, koji je ostavio za krajnju nuždu. Jedino taj, poslednji. Pre desetak godma, dok je još valjao, grbava i ružna udovica nekog lončara potplatila ga je da spava s njom. Muž joj je bio džimrija, krvolok i mekokitić. Posle njegove smrti, pateći zbog nestašice mlađanih šegrta, snalazila se kako je umela. Uglavnom je potkupljivala uličare, protuve i dangube. Tako je i natrapala na njega, dok je pijan spavao u jarku pošto je sa proneverašima propio posleidnje cicane marame, ogledalca i lozove. Dopala joj se njegova čvorugava i žilava prilika. Odvela ga je smesta svojoi kućici na periferiji, odmah iza fabrike lanaca. Okupala ga je, nahranila, napojila, obukla u pokojnikova

odela. Danima i noćima oedila je snagu iz nje* ga, draškala ga, gnječila, izazivala, pridizala biberom i rakijom. I on je pošteno isptmjavao ugovor, jer se onda još nije bio oduzeo. To se desilo dosta docnije. Zatim ga je lončarka, našavši nćkog blesa* vog, šireg nego dužeg marondžiju, oterala. Prosto ga je metlom najurila iz kuće ispod fabrike lanaca, uzgred ga okrivivšd da je ukrao Lončarev džepni sat s lancem. Vrištaia je na njega: Nisam znala da gajim guju u nedrima. Iskoristio sd me, upropastio si me. Razbojniče. Kreštala je s praga, dok su susedi virili preko tarabe: Bog mi je svedok da uspomenu na pokojnika nisam ulcaljala. Cista sam i slaba. Prokleta da je moja dobrota. I on je otišao, pobegao glavom bez obzira, isceđen i smaiaksao pod udovičinom neutaživom požudom, iz kuće u koju se uselio blesavi marondžija. Nikada se više nije vratio. Ali, sada je zaključio da može učiniti dve stvari odjednom: najesti se i osvetiti. šištao je kroz pomodrele usne: Hoćemo li poštenu razmenu? Mi njoj ćutanje, a ona nama hleba i supe i pečenih koka. Je Ji, Care? Trljao je udrvljene ruke i gladio prljavu bradu: Mi smo poštena ženska, udova poštenog lončara. Obraz nam je čist pred gradom. Nećemo nikakvu bruku. Cerio se, unapred uživajući u svemu: A kad budemo siti i napiti, možda ćemo i nešto drugo hteti? Nesto masnije. Kako nam bude ćef, Care. Na uslcim prtinama grubo su ga gurali zim* sld kaputi sa podignutim kragnama. Izgledalo je da negde u daljini brundaju kamiand. Po belim šubarama grana vrapci su još prosdpaJi sitno dživdžanje. Mrmljao je, prebrojavajua straćare pod snegom: I ptičice se raduju. Biće pečenih koka i supe i mekanog hleba. Biće i još nečeg. Raduj* te se, ptičice. Prošao je lcroz malo dvorište i zćikucao na niskim vratima: Kuc, kuc, Care. Otvonite se rajska vrata, vratašca. I doista su se otvorila. Zaškripala su i raskrilila se. Pred njim je stajao nizak, širi nego duži, čovek u potkošulji. Bio je znojav, razbarušen i riđokos, sav natopljen mirisom rakije, masnih jela, neoprane kože i pregrejane sobe. Zabobonjao je, češući se po maljavim prsima i dižući spale pantalone: Tražiš li nešto, priko? Da nisi nešto iz* gubio, prikane? Iznenađen ali ravnodušan, Car je zdravu ruku stavio na srce, nalcrenuo glavu, začkiljio i skupio sve sitne bore po licu. Procvileo je nekakvim prozeblim glasom; Tražim Gospođa Tinu. Nju lično tražim. Debeljko je zabrektao, zapahnuvši ga minsom rakije i crvenilom dubokog ždrela iza krnjavih zuba: Kasniš, prikane. Mnogo kasniš. Gospođa je odapela još lane. Načisto je otprdeknub gospođa. Valjda se već s nekim saživela dole pod zemljicom. Njen udovac ti to jamči. Zatim je zabrzao, češući se po prsima sve bešnje: Kasniš sa saučešćem, priko. Mnogo kasniš. Jer, nisi ti jedini koga je gospođa smrtno ucvelila. Bilo je mnogo takvih ucveljenih. P°" kojnica je, neka joj je carstvije nebesko, bUa široke ruke, Njen udovac ti jamči. Rokčući, tresući trbuhom, dižući spale pantalone, blistajući znojem i crvenilom ždrcla. zalupio mu je vrata pred nosem. Car je još nekol’ko trenutaka stajao na pragu, promrzao i ravnodušan, buljeći u belinu svoid oko sebe. Video je jasno kako u blistavoj cialiini stoji grad. u gradu žena, u ženi toplota, u toploti grob, u grobu dečak Car sa cicanom maramom oko vrata i zlatnim krugom iza temena. Video je psa kako kida dečakovo grlo. Zatim je pošao prema njima i pao u srnri. Uveće je mraz ponovo stegao. Sivo halaplj l ; vo nebo progutalo je smrznnti sunčev kotur i prepletene vence gradskih svetiljlri. A sneg. koji je ponovo vejao odasvud, zatrpao je uskoro i krte zvuke crkver.og zvona.

Strana 6.

STUDENT

I*B/7