Студент

PRIMER »NESPRETNOG« OPTIMIZMA

STATISTIKA

U Beogradu, ако niste znali, postoji CENTAR ZA ISTRAŽIVAIMJE JAVNOG MNJENJA. Povremeno, štampa nas obaveštava o rezultatima ispitivanja koje vrši ovaj Centar. To je svakako dobro svakl pojedlnac ima tako priliku da sazna šta »ostali« misle o izvesnim važnim pitanjima i da poredi svoj stav sa mišijcnjem javnog mnjenja. Samo po sebi pozitivno, ovakvo obaveštavanje se ponekad Izvrgavai ц NESPRETNU propaganđu optlmizma. Tako smo 'fiedavilo u »jPolitici«, 3. mart 1968., članak BAROMETAR (NE)ZADOVOLJSTVA saznali da su pored Jugoslovena jedino Norvežani i Svajcarci u najvećem broju (preko 50 procenata ispitanika) zadovoljni ponašanjem i poštenjem svojih sunarodnika. Ovako iznet, ovaj podatak navodi na neke pomalo šaljive zaključke. Izgleda, naime, sasvim logično da približno polovina populacije bude zadovoljna, odnosno nezadovoljna; tj. daIji zaključak bi bio da zadovoljstvo ove veće polovine ide na račun one manje, nezadovoljne polovine. Zbog toga је vrlo nesrećna ideja da se na jedan površan način, kao što je to učinjeno u pomenutom članku, porede rezultati dobijeni kod nas, sa rezultatima dobijenim u kapitalističkim zemljama. Druga greška je to što se poređenje vrši između sredine koje su ii ovom pogledu daleko homogenije od Jugoslavije. štampa nas je, naime, obaveštavala

i o tome da postoje izvesni krajevi u Jugoslaviji koji su karakteristični po »tužakanju« nepoverenje i sporovi se javljaju kao endemične pojave. U ovim krajevima sudovi su zagušeni sporovima oko međa i komšiljskih zađevica. Zbog toga bi daleko informativnije bilo poređendje između pojedinih oblasti i sredina u našem društvu, umesto ovih globalnih poređenja. Na žalost, iz sariiog članka ne vidi se koliko je za ove nesporazume zaslužan autor, a koliko Centar za ispitivanje javnog mnjenja. No, vrhunac »informativnosti« dostignut je kad se kaže da su sociolozi dobili »VEOMA RAZLIĆITE ODGOVORE« ispitujući zadovoljstvo i nezadovoljstvo građana u vezi sa usiovima školovanja đece, poslom, slobodnim vremenom, životnim standardom itd. Rezultati izraženi u procentima ustupill su mesto jednom širokogrudom iskazu: »Zadovoljstvo i vedro raspoloženje, pogled u bolju budućnost, naizmenično se prožimaju s trenutnim pesimizmom i nezadovoljstvom«. Dakle, sad nam je poznat stav javnog mnjenja. Samo, bilo bi dobro kad bi i naše nezadovoljstvo (ovakvim obaveštavanjem) ostalo trenutno. U suprotnom, bolje jc da ostanemo neobavešteni. nego da budemo »übeđeni« op-

timisti.

D. P.

SVETLI PRIMERI KAO (LAŽNI) DRUŠTVENI ALIBI

DA SE RAZUMEMO

JEDAN NEPOTREBAN FILM

često se štampi zamera da ne piše dovoljno 0 uspesima radnih Ijudi 1 da previše prostora posvećuje skandalima, fudbalu i zabavljackoj industriji. Da bi izbegao ove zamerke jedan deo štampe je našao solomonsko rešenje u primcnma iz sfere rada i nauke koji dopuštaju spoj senzacionalnog i društveno korisnog. ćudm pronalasci, naučne senzacije, intelektualne neobičnosti, ijudi kojl spavaju 4 sata dnevno, rekordi pamćenja ili rada, zabezeknuća svih vrsta sve to možete naći na stranicama nasih listova. . . v . • Posebno mesto u toj smeši imaju slucajevi kao: »Za tri godine inženjer«, »Od ovaca do diplome« i sl. Ovi primeri velikih radnih uspeha, samopregora i volje, besumnje vredni isticanja, divljenja i ugleda (na žalost često podvedeni pod žute naslove), sami po sebi doprinose stvaranju jednog pozitivnog, optimističkog raspoloženja, vere u čovekove mogućnosti i njegov razvitak i napredovanje u društvu. Međutim, u kontekstu nekih drugih činjemca, pre svega realnih mogućnosti za školovanjc 1 stručno uzdizanje, ovi primeri mogu se pojaviti i u jednom drugom svetlu. Poznato je, naime, da je socijalna struktura studenata nepovoljna, lako, prema najnovijlm informaciiama, manje nepovoljna ncgo što je to izgledalo prema nek'm ranijlm, rđavo 'ntcroi'eliranim stat'stlčklm podaeima. Ono što je ovde važno to da Je na MAKRO-NIVOU opredeliivanie za vrste škola i poziva tposle csnovne škole ) sve više određeno m-teri*almm mcevćnostima porodice, a sve sklonoshrpa“i talentom. Pri tome naravno. ooet nam se možc pricovoriti: da. ali stvarno talentovam

pojedinci će ipak naći puta i načina da razviju svoje mogućnosti i sposobnosti. Tačno, ti »svetli primeri« su upravo izuzeci koji potvrđuju realnu situaciju u kojoj se nalazi jedan velik broj mladih Ijudi. U društvenim proračunima ne može se računati sa malim brojem onih koji su u stanju da izvedu jedan egzistencijalni podvig, već sa većinom čije su mogućnosti prosečne“— sa statističkim veličinama. Dakle, u tom kontestu insistiranje na izuzecima, talenthna, svetlim primerima može se pojaviti kao lažni društveni alibi za stvarne nedovoljnosti i uskraćenja na makro-nivou. U ostalom, čak i kad je reč o talentima, trošenje snaga jednog talentovanog mladića, ili devojke na zadobijanje uslova kojl nekom drugom pripadaju po rođenju, može biti sa stanovišta g!o-halnog društva čist gubitak. To utoliko teže pada, јег je reč o druitvu koje, za sada, još uvek nije toliko bogato da bi svima moglo da pruži zadovoljavajuće uslove. To je realni društveni alibi. Ono zašto se mi zalažerho је očuvanje svcsti o ovoj neđovoljnosti i potrebi da se ona prcvaziđe. Ono što smo nazvali vidom lažnog društvc nog allbfja ispoljava se i onda: kad se ističe kako neko vcliko preduzeće ulaže znatna sretlstva u doškolovanje svojih radnika, a među tJh nekoPko stotina radnika пеша nijedncg m!a dog radn’ka, kad se u nekoj onštini komuni nsniva viša škola (»da se omladini olakšava nsjovi škoicvanJa«) i zatim rasformira (nošto služhenici i predsednik opštine dobiju diplome te škole).

D. P.

AMERIČKI SOCIOLOZI „DOKAZALI " DA JE RAT NEOPHODAN

»IZVESTAJ sa gvozdene planine«

Rat nije (kao što se obično smatra) prvenstveno instrument politike kojim se služc nacije da bi proširile ili odbranile svoje političke vrednosti ili ekonomske intercse. Naprotiv, rat je sam po sebi osnov na kome su organizovana sva moderna društva. Opšti i neposrcdni uzrok rata jeste očita indiferencija jedne nacije sa aspiracijama druge. Ali u korenu svih suprotnosti nacionalnih interesa leže dinamični zahtcvi sistcma, koji neminovno zahteva povrcmene oružane sukobe. Ekonomske analize problema koji se mogu očekivati pri prelazu na trajno; mirovno stanje nisu vodile računa o ogromnoi važnosti rata kao osnove dmštven’h s’stema. To isto vredi i za ~scenarije“ oglednih razoružavania. Ponešto iz tih scenarija moćiće se primeniti i u stvamosti

prilikom prelaza na mir. Pian ostvarenja trajnog mira imaće smisla jedino ako se potpuno shvati ogromna vaznost uloge koju rat ima u društvu i njegovih funkcija koje bi sada trebalo da budu ukinute. Ona vidliiva, tj. vojna funkcija rata, ne zahteva posehno ohiašnjenje. Ta bi funkcija već na prelasku u tnirno stanje bila izlišna. Ali, ona je no svom sociininom značenju daleko manje važno od ne-voinih funkciia rata ... Traion mir niie teoretski nemoguć, ali se po svoi nf?iioi neće n’kad ostvariti čak *i kad bi se wnf»ao ostvariti, gotovo je sigurno da on ne hi bio u stvarnom interesu jedncg stabilnog društva. (IZBOR vjesnika u srijedu, 3^68)

ЈОŠ JEDNOM O DR.

Nedavno, na jednom eminentпош skupu ponovo je, od strane jednog lekara, bilo pokrenuto pitanje vraćanja tltule DR. (doktor) diplomiranim studentima medlcine da bi se očuvao ugled lekara. Jedan drugi lekar je kao dodatnl argumenat naveo da mediclnski fakulteti u inostranstvu diodeljuju titulu DR. ZBOG toga se dešava da se strani studenti, koji studiraju kod nas, nađu u podređenom položaju u odnosu na svoje kolege kad se vrate u svoju zemlju, jer imaju samo zvanje LEKARA. Isti diskutant naveo je i to da se recimo u V. Brltaniji čak đaje titula KRALJEVSKI DOKTOR, a to, priznaćete, zvuči impozantnije nego samo DR. Ш čak lekar. Na to je jedan od prlsutnih dobacio: »Onda nam nistn drugo ne prcostaje nego da pozoveino kralja Petra natrag u zemlju«! Saiu na stranu (ukoliko cela stvar uopšte ima svoju šaljivu stranu), ali ceo ovaj dugotrajni spor oko dr— tituie pokazuje kako jedan, na prvi pogled banalan problem, može dobiti гаzmere intelektualnog skandala. Šta je u celoj stvari skandalozno dobro je poznato o tome je vcć nadugačko i naširoko pisano. NO, ceo spor zdhiknljiv je i po tome u kojoj su meri пабе dugotrajne rasprave ponckad samo rezultat jedne mentalne neelastičnosti. Ak!o već fcoliko vremena nekoliko stotina (Ш hiljada) studertata odbija đa primi (zasluženu?) dlplomu zbog toga što im je »uskraćena« titula DR, nije li celishodnije dati im tu titulu i jednom ternrnološkom dosetkom rešili ovaj problem tako što bi se doktorat nauka titulisao sa recimo. dn, ili DN (odluka o uskra-

ćivanju titule »dr« lekarima, bila je, naime, motivisana željorn da se povuče termlnološka razlika između doktora nauka i doktora-lekara). Zašto unesre-

ćiti hiljade Ijtidi, oduzeti im шо* tivaciju za studije i smisao njihovog života, kad se ceo problem može rešiti na relativno jednostavan način?

Rešenje koje smo mi predložili, ili neko slično njemu, ne mora predstavljati ustupak malograđanskoj sthiji, ćiftinskom mentalitetu kojl su u ovom slu-

čaju ispoljili budući lekari, već može biti izraz jedne više svesti i smisla za efikasnost.

РА-РД

FARENHAJT 451

Ovde nije toliko važno što je jedan loš film pre svega zbog odsustva jedne elementarne imaginacije kakva je potrebna čak i za pravljenje stripa o Flašu Gordanu. No, da se razumemo ovaj film je loš s obzirom na svoje ambicije јег, mnogi filmovi su loši naprosto zato sto i nemaju nikakvih ambicija, osim komercijalnih. Za nas je daleko zanimljivije što je to za, naše prilike, NEPOTREBAN FILM. Evo zašto? 1. U filmu je reč o zemlji u kojoj je zabranjeno čitati knjige onaj ko se uhvati u prekršaju prevaspitava se, a zaplenjene knjigc se spaljuju. Za naše prMike, ovo zastrašivanje sasvim je izlično kod nas knjige ionako niko ne čita. Čovek se samo može pitati nismo

li mi nekad davno, davno (tako da se toga više niko i ne seća) prošli kroz period kad je čitanje kujiga bilo zabranjeno, pa su Ijudi izgubili naviku i potrcbu da čitaju. 2. Os?m toga, kod nas se knjige uništavaju na jedan društveno korisniji način umesto da se spaljuju one završavaju na OTPADU i prerađuju se u korisnu hartiju: haljine i tanjire od papira, strlpove, ulaznice, pozivnice, posetnice i taoletni papir. 3. Izazivanje požara kod nas je neka vrsta društvene hronike, jer su nam kuće još uvek zapaljive. 4. U našim varošicama još uvek postoji običaj da predveče Ijudi sednu ispred kuća i ogovaraju prolaznike.

5. Mi -još uvek nemamo elektronske kuliinje i televiziju u boji, ali zato u nas ima nas'inog šišanja »čupavaca« nikad dva dobra. Iz ovih razloga smatramo da je film promašen i u kranjnjoj liniji nerazumljiv plod шаšte jednog zastrašenog dekadenta koji živi u knjigama. Naprotiv, film je instruktivan utoiiko što pokazuje da su Ijudi čak spremni da uče napamet knjige ako im se zabrani da ih drže kod sebe i čitaju. Zbog toga predlažemo da se u interesu knjiga i razvijanja kulture čitanja donose odgovarajuća zabrana koja bi važila, ako ne stalno a ono bar za vrerae MESECA KNJIGE.

ТА. TA-

LOLA (ĐUKIĆ) PO DRUGI PUT MEĐU-NAMA

• •• Lola ne moze bcz televizije, a ni televizija bez Lole (Đukića). IMije važno šlo nije ođržao dalu reč da neće više da se prlhvata produkcije humora 1 satlre na malom ekranu. Važno je da se predomislio i ponovo uzeo režiserski prutlć i oštro рего No vakovo. I dobro je što se predomislio i vratio nam se. I to u pravom trenutku. Zar još da gledarno i da sc smejemo, idi razmišljamo o nekakvim životnim sitnicama f< ko jc nikada ne bismo ni uočili da nije bilo Aleksandra Popovića, ,li da dumamo nad nekakvim Otom i Motom. I ko su oni, mo lim vas?, taj Oto i Moto, kad ne mcgu ni jedan kliker da podcle, a kamoli košulju, pantalone

ili ucveljenu ženu na koju su slučaijno natrapili. A vajni su prijatelji do groba. To je Brana (Crnčević) izmislio, i to prijateljstvo, i onaj grob, i onog patriotu i sjna mu u gaćama, i onog modernog Don Žuana. Smešno? Ni meni. Ali molim vas, Čkalja! Pa kad se malo nakašlje, kad počnc da muca, pođc i saplete se (o, ho, hoj!), pa kad se nasmeje i uozbilji odjedanput. Uostalom dovoljno je da se pojavi i kaže: »Dobro, bre Ijudi, šta sam vam ja tol’ko smešan«?, ili da obuče suknju, pa da se iskidamo od smeha. A još Gerasim, Gera, Gerče. A Njonja (o, Njonja? Jao, milicija!), pa Badža (ua Badža— vo, Badža-balvan!) pa

duhovni sdledžija (che rosa a* dessa essere?), pa cmi sneg (rnolim? da, crni,) pa dedica (c he, Ded ca), pa neki Šef, neks sekretarica, lekar što traži рЛ; cijente krajnikaše, јег radi po učinku, pa malo radnički savet, upravni odbor, školstvo. zdravstvo, pa malo reforma, samoupravijanje, samoraspodela ličnih dohodaka... Da se ismejes i, bogam'., dobro porazmisliš. Ma još nam kanalizacija pušta, kao u doba Nušlća. Zafflislite Čkalju kako raskopava k»nalizaciju na Terazijama. I nite, vcć sad se smejem. šta h ću đa radim kad pcčnc da s e prlkazuje »Spavajte mimo« (n° va Lolina i Novakova serija). Smejaću se sigumo.

R. D. MITROVI'

2.

STUDENT

1968^