Студент

SLOBODNO KAMUFLIRANIE PROBLEMA

KULTURE

(NASTAVAK SA 1. STRANE)

ukazao je na to da Sančo Pansa nijc ništa ша* nje lud od Don Kihota i to upravo na Don Kihotov način. On, naime, uporno prati Don Kihota, dakle nekog ko je lud i po njegovom sopstvenom uvorenju; polazi i drugi uut sa njim, trpi zbog toga, ali ne napušta svog ludog gospodara. Jer, Sančo Pansa, koji se simbolično uzima kao oličenje razumnosti, očekuje od Don Kihota da bude postavljen za guvernera. On mašta o tom svom budućem položaju, piše čak ženi detaljno pismo o tome itd. Sančo Pansa teži, dakle, jednom neostvarljivom cilju koji njegove postupke čini nerazumnim i neekonomičnim. Ako se svemu tome doda shvatanje o nihilističkom karakteru Don Kihotovog lika, za pogled na probleme kulture sa stanovišta parole: »Živeo Don Kihot na čelu sa Sančom Pansom« može se reći da nije Čak ni literaran. Poječtenje realiteta sa »tri lule duvana« pokazuje da je poznato shvatanje o potrebi za promenom postojećeg stanja uzgred prihvaćeno i, u isto vreme, da je taj realitet ništavan. Ako neko, naime, kaže da stambena zgrađa od recimo pet spratova »ne vredi tri lule đuvana«, onđa se taj neko ili šali ili рак nije, s obzirom na savremene uslove, ni Don Kihot nego nešto još specifikovanije. Pošto Don Kihot još nije prevaziđen u svom načinu viđenja realiteta, verovatno je da se u ovom slučaju radi o jednom šaljivdžijskom odnosu prema realitetu uopšte, a samim tim i prema problemima kulture, zadovoljnom istina, ali malo zasićenom odnosu. Međuprostor ove populaHistićko-humoristične orijentacije popunjavali su svojim govornim prilozima učesnici koji su kako ko, da su s obzirom na svoj socijalni ili politički položaj i nacionalnu pripadnost obavczni da nešto kažu. Demokratsku mogućnost da se slobodpo govori neprestano је ugrožavao uhodani,- birokratski sistem mišljenja. Sumorno kvazi-humano naricanje nad sudbinom kulture smenjivalo se sa sociologiziranjem, ekonomiziranjem, politiziranjem, zatim sa isticanjem opštepoznatih socioloških činjenica (o radnicima i preduzećima, o (ne) kupovini i (ne)čitanju o sunđu, folkloru i televiziji) pa sa zaboravljenim govorima i Hitlerovom kritikom svega postvjećeg (poput Don Kihota i sudbine kulture), sa pompeznom demonstrativnošću, itd. Teorijske koncepcije druge, manje grupe učesnika svodile su se, kako je i u razgovonma istaknuto, na koncepciju đa je kultura шtegralni deo društvenih kretanja (procesa) г na koncepciju o autonomiji kulture a u vezi s tim (i nezavisno od toga) na pitanja šta kultura Jeste i šta kultura znači, pa preko biti i bitka do slobode od i slobode za. Oko tih problema. a naročito oko funkcionalističke i »kn'ike svega postojećeg«, pojavila su se uglavnom ЧогекШа slaganja i neslaganja koja delimično osporavaju mišljenje o neuspelosti IV Stražirovskog susreta. Ipak, razgovor na tako apstraktnom nivou udaljio se u izvesnoj men (ne razgovor o kritici) od okvime teme » Aktuelni firoblemi kulture«, a s obzirom na razno'/rsni •ibrazovni nivo učesnika (i na prisustvo iz\ resnog broja pesnika), takav, i to govomi pristup jroblemima kulture nije pružao dovolino mow-ućnosti za opšte angažovanje učesnika. Cak i pod pretpostavkom opšteg angažovanja na tom nivou, a teško je oteti se utisku (i bez detaljnog uviđa) da se tu radilo, sa ča-snim iz.uzecima, o korektnijem ili manje korektnom interpretiranju već poznatih filozofskih shvatanja _ pravo je pitanje šta bi se time postiglo osim »filozofirania«. Jer, uzimanje i tumačenje kulture kao pojma, ili kao fenomena, van istorijskog konteksta (koii se itekako nametao, naročito pod temama Kultura između birokratskih i samoupravnih odnosa i Ekonomistički mehanizmi vrednovanja kulture) i pokušaj da se iz tog ugla sagledaju problemi (ova reč. pretpostavlja zahtev za akcijom), veoma naliči veri da se rak može izlečiti ako su poznate opšte osobine i delovanje tumora. (Pogotovu što se u toku čitavih razgovora pod kulturom nekako suviše podrazumeva literatura i literarne vrednosti.) Rak ieste tumor. koji niie dobročudan, i koji značl, predstavlja autentičnu ораsnost po svog vlasnika. Međutim, pošto se, zasada i sasvim, nezna koji su uzroci tumora,

šta tumor činl, rak je u sadašnjim uslovima neizlečiv. Problem kuhure je u suštini pitanje: šta kulturu čini?, ne šta ona jeste niti šta ona znači. Kulturu danas ne čini isto što je činilo kulturu Starog vcka, Aristotel, opravdano se pretpostavlja, 'bio je jedan od najobrazovanijih i najkulturnijih Ijudi svoga vrcmena. I pored toga, bio je duboko uveren da su robovi potrebni i da je sasvim normalno što oni postoje. Ista društveno-politička svest (a Aristotel je napisao i »Etiiku« i »Poiitiku«) nije sadržana u kulturi Aristotelovog i u kulturi ovog vremena. Duh kulture (termin nije metafizički, on podrazumeva sve one procese koji čine kulturu, zajednički imenitelj svih tih procesa) u njegovo vreme nije isti kao duh kulture danas. A to, između ostalog, znači da ne postoji imiverzalna suština kulture, i da, samim tim, svako istraživanje u tom pravcu zadržava neke osobine klasno ograničenog karaktera, moglo bi se reći neku vrstu »aristokratskog« odnosa prema problemima i vredno stima kulture, U tom smislu bitno se razlikuju humanizam Aristotelovog tipa i hurnandzam ovog vremena. Humanizam u savremenim uslovima razvija se na bazl Ijudske potrebe za sigurnošću. Čovek danas svestan je, uglavnom, da je njegova egzistencija nesigurna т da će biti takva sve dok postoji, uprošćeno govoreći, eksploatacija čoveka od strane čoveka. On se protiv te eksploatacije ne bori u ime neke apstraktne humane ideje jednakosti, i slo bode, već, iz konkretnog sopstvenog interesa. Svest o tome da će dok bude tih ekonomskih sukoba interesa njegova Ijudska, slobodna egzistencija biti ugrožena, nagoni ga da sam, prc ma svojim moćima i potrebama. uzima učešća u osiguravanju te bezbednosti. (Država još uvek »brine tu brigu«; ona za naplaćeni porez ošigurava mirni san nekom industrijalcu, (naravno, ne samo njemu), ali taj san ipak nije onako kompletno miran kao što ie to bio san, recimo, nekog grčkog roboviasnika.) Ta svesr konstituiše se, u našim uslovima, u značajan činilac koji je ugrađen u principe sistema samoupravljanja, koji je, u stvari, i njegova osnovna pretpostavka. Savremeni humanizam ostvaruje se, dakle, na jedan »ekonomičan« način, na jedan racionalan način (razume se da treba imati u vidu sve komplcksne implikacije pojma) i shodno tome, pošto i humanizam čini kulturu, kulturu čine i određeni екопошski uslovi. A humanizam podrazumeva i pisme nost i obrazovanje itd. Upravo onako kako } koliko čine kulturu ekonomski uslovi mogu i da je vrednuju. Ekonomistički odnos prema kulturi zapostavlja humanistički karakter samih ekonomskih odnosa. Od svog bukvalnog odnosa prema kulturi kao prema objektu, tj. kao prema robi, od pitanja šta kultura vredi i koliko kultura košta, ekonomističko vrednovanje otuđuje se i švercuje u humanisticku »aristokratsku« sferu pitanjem; šta kultura značP U tom smislu »kritika svega postoječeg« nameće i konstantno »preocenjivanje svih vred nosti«. Funkcionalistička kritika (kako je o njoj govoreno u razgovorima na Susretu) pret fKJStavlja neke nepromenljive vrednosti kojc preuzima bez preocenjivanja i uklapa ih u jed nu bitno drukčiju društvenu strukturu. I pod pretpostavkom da će se sistem samoupravljanja razvijati bez teškoća (a poznato je da mno go toga škripi), pitanje je kada će, i da li će uopšte, jedan radnik spoznati i doživeti umetničku vrednost jedne »Božanstvene komedije« na način na koji mu se ona do sada i danas preporučuje? lli pak, kada će i da li če nlozofi shvatiti da nisu nužno predodređeni da o svemu prvi i najpozvanije sude? Upravo zbog tog bukvalnog preuzimanja kako načina mišljenja tako načina delanja, u nas dolazi do naknadnog procenjivanja, do komisija; do sud skih procesa i do neke vrste sudskih procesa, koji kritiku čine ipak funkcionalističkom u najužem smislu te reči. , U isto vreme, kritika svega postojeceg je u sadejstvu sa svim novim pojavama (ona se prožima njima i ne uzima ih kao nove), i protiv svih tendenciia koje ugrožavaiu momću egzistenciju društva, pa čak i protiv takvih tendencija u tim novim pojavama (dakle. i unutar same same sebe). Funkoionalistička kritika deluje delimično na taj način, ali pošto nema svoiih autentičnih interesa (koje čini i preocenjivanje), ona se uvek približava »kritici posle čina«.

Najmlađa grupa učesnika na IV Stražilovskom susretu imala je najviše obaveza, alr ie najmanje učmila. Sam podatak da je mlaculi bilo najmanje, obavezivao je tu grupu da bespoštedno demaskiraju tu anomaliju i da autentično potvrde svoje pravo na pnsustvo. Konkretna situacija upravo na IV StražUovskom susretu obelodanjivala je mladima da je promena postojećeg stanja nužna, narocito u oblasti literature, ali, kako se pokazalo, to se mladih ticalo tek u onoj meri u kojoj su nameravali da osvoje pozicije kakve imaju stariji. U ime jedne grupe pročitano je uvodno obrazloženje predloga o potrebi za osnivanjem novog časopisa. Sam taj predlog pokazuje da su mladi nemocni da prodru sa svojim zahtevima i potrebama u postoječe časopise, jer ovih ima dovolino. Stvaralac se ne potvrđuie i ne dokazuje svoja prava formalmm putem. Sladunjavo-spasilački ton, kojim је predlog: pisan, i karakterističan podatak da se među potpisnicima predloga nalaZi veliki broj atirmisanih mladih radnika' u Ihč#atun. ра сак nekih urednika (koji su se u okviru svojih Ustova i časopisa mogli boriti za ono z pog cega je potreban novi časopis) pre pokazuje da se

tu radi o potrebi za položajem, nego o potrebi za novim časopisom. S druge strane, čitava ta situacija potvrđuje da opšte nepoverenjc ргеша mladima ne samo da degradira (deformiše) i da kompro' mituje stvaralačke mogućnosti mladih, već i da samo scbe veoma vešto i uspešno karmulira pokroviteljskim odnosom. Utvrđeni birokratski položaji su liberalni. Mladima se prividno pruža mogućnost da se slobodno izraze (огч sami nisu se izborili za nju), ali zato da bi sc neutralisala (suzbila) njihova revoluaonarnost. Otuda је na IV Stražilovskom susretu delimično organizovanom i zbog toga neoba veznost koketirala sa slobodom, Napomene 1) lz čega sledi da i treba da ostanu takve. (»Živeo!«) Jednim delom svoga smisla teza o »tri 1 xle duvana« potvrđuje ovo shvatanje. 2) Poznati jugoslovenski prozni pisac i pesnik, Oskar Davičo, autorativno je tvrdio da je čitanje njego Vih knjiga pretpostavka prava na razgovor o kulturi.

ILIIA MOUKOVIC

Pro festum

LJUBAVICRVEHA GARDA

„Zaljubljeni su renegatl, buržoaski degenerici i kao takvi prete da misli Mao Ce Tunga pretvore u monstruoznu opasnost. Svaki od njih može da postane opasna ličnost, Ijubav može da postane pretnja za misli predsednika Mao Ce Tunga” (Kineske novine, novembra 1967). „Ujesen, po staroj tradiciji, zaljubljeni odlaze autobusom do Velikog istočnog parka koji se nalazi u okolini Pekinga i tu gledaju igru lišća koje opada. Ali kako tu ima dosta posmatrača, ni jedno ni drugo se ne usuuđju da pruže ruku svome partneru, takode im ne pada napamet da se zagrle pošto su to sve znaci flerta koji je kapitalistička izmišljotina." (IZ FRANCUSKOG ĆASOPISA >-VENT ANS«)

POSLE PATRIIARKALKEPORODiCHA POR9DICA

Ernst Fišer postavlja pitanje da liseporodica zaista raspada. On kaže da se iz istorijskih uzroka porodica zaista raspada, ali nipošto potpuno, vec se raspada samo njena patrijarhalna, seljačko-malo orađanska forma. Nasuprot tome, prema njemu, formtra se relativno čvrsta radnička porodica. posledica tog procesa je STRUKTURALNA PROMENA koja se sastoji u tome što nova porodica, prllagođena industrijalizovanom društvu, nije više ргеtežno proizvodno udruživanje (kako je to bilo u ranijim vremenima), već, pre svega potrošno udruži-

vanje. Prema Fišeru, ovakvu porodicu u zajednici ле održava sentimentalnost, već iskustvo koje govoi i da udruiene radne snage njenih članova omogucavaju veću potrošnju (znači i veći životni standard). Ova mračna polrošačka karakteristika „porodica novog tipa" čini se prilično pojednostavljena. U najbo]јеш slučaju, ona potpuno zapostavljena zadovoljavanje emotivnih potreba čoveka u porodičnoj zajednici, potreba koje se ni iz daleka ne mogu jednostavno uključiti u oblasl banalnc scnlimcntalnosti. (VI.ADIMIR BARIAK: BRAK U SAVREMENOM DRUSTVU. ĆLANAK IZ CEHOLOVACKOG CASOPISA »PLAMEN«, TANJUC, JANUARA 1968).

6DE |EHIffIOV RODimisKi mm

,Sve je više roditelja koji, napuštaju brak, dom, pa i zetnlju. A decu poveravaju slučaju! Dece bez roditelja ima iz dana u sve vise, a domova sve manje! Zato donekle i nije čudno što broj maloletnih beskućnika raste. Umesto toplote roditeljskog doma, brige staratelja, centra za soc;jalni rad deca su ostavljena ulici, ona kali i čeliči, kako zna i ume. A ona to niti zna nti ume. • Brojke su porazne. Godine 1963. u SR Srbiji bila su 3.392 mališana bez roditelja. A ove 4.037. U isto vreme, broj domova za smeštaj dece je sve manji. Рге tri godine bilo ih je 10, a sada 7. • Slično je i u Beogradu. Za četiri godine broj dece bez roditelja porastao je od 866 na 1036. Međutim, domova nema više. I ranije, a i sada samo pet. (EKSPRES POLITIKA, NEDELJNA REVUA, 10. MART 1968)

LAŽNI FUDBALER ILI POZNAVALAC KARAKTERA

ZAŠTO JE NEDEUKO MEKINIĆ OPTEZEN 0A JE VARALICA?

Dovitijivi I taJijani, po anegdoti koja se prepričava u bezbroj varijanti, »prodali« su Amerikancima skoro ceo Rim. Zaista su potomci kauboja mogli biti toliko naivni da poveruju u ponudu: »hoćete li da kupiite crkvu Sv. Petra, ili Fontanu di Trevi?« U stvari oni nisu bili naivni, već su dolazili iz ашbijenta gde se sve raože kupiti, ili prodati. I zaista, oni su kupovali: zamkove, pejzaže, pa čak i vazduh pakovan u konzerve. Svaka prevara počiva na jeđnom mentalitetu i varalice su poučne upravo zato što otkrivaju oime Ijudi mogu biti prevareni, a zavodnici šta je zavodIjivo. Nedcljko Mekinič je na priшег pokazao da se jedan velik broj devojaka može »prevariti« sportskim kolima (»koja su na

opravci«), a da reč »fudbaler« deluje na njih zavodljivo. Čovek se samo može pitatl nisu li prevarene devojke u stvari imale nameru da prevare druga Mekinića kad su (u roku od dva sata, iii dva dana pošto su se srele s njim) »pristajale« na brak. NJEGOV USPEH SKORO RAVAN USPEHU KAZANOVE I DON 2UANA, lAKO OSTAJE U JUGOSLOVENSKIM OKVIRIMA, U STVARI JE PRIČA O MITU FUDBALERA I DOBROJ PRILICI ZA EKSPRES UDAVAČE, PARODIJA NARAVI I IDEALA. U CELOJ STVARI NIJE TUŽNO TO ŠTO JE NEKO PREVAREN, UKOLIKO JE NEKO UOPSTE PREVAREN, VEĆ NA OSNOVU CEGA JE PREVAREN. Tugaljiva je oinjenica da posto je naravi i mentaliteti, tle na ko-

ше rastu određeni ideali, oinjenica da je jedna devojka bila »prevarena« kad je ustanovila da fudbaleri putuju vozom:» Rekao mi je vrlo übedljivo izjavila je kasnije prevarena devojka da je rodom iz Splita, da je za* vršio elektro-tehnički fakultet. da mu je otac šef vojne bolnlcc u Splitu, đa ima kuću u SpUtu i da sada igra fudbal u »Hajduku«. Kad sam ga upitala: »Zar se fudbalerl voze vlakom?« on mi je rekao da ima lepa sport' ska kola ali mu je neko razblo farove, pa su sada na opravci'(VEčERNJE NOVOSTI, 13.3.68. tekst: PREVARIO I ŽENU!). Stvarno, da li bi Nedeljko Mckinić bio optužen kad bi fudba leri putovali vozom? Nismo 1) možda optužili nekog ko je 1 sam prevaren? Pa

RASPRODAJA VRIJEDNOSTI

NA MARGINI JUGO FOKNER STRIPA

SVA NOVINSKA IZDANJA I OSTALA SREDSTVA MASOVNIH KOMUNIKACIJA U NAŠOJ ZEMLJI NALAZE SE DANAS PRED ALTERNATIVOM: DA L1 SE POTPUNO PRILAGODITI ŠIROKOJ MASI POTROŠACA MASS-MEDIA, ILI NE VODITI MNOGO RAĆUNA O NJENOM UKUSU , VEĆ RAZVIJATI SADRŽAJE KOJI SU VEĆ, ILI MOGU BITI, IZNAD NJEGOVOG KULTURNOG NIVOA. AKO SE PRIHVATI PRVA MOGUĆNOST SKORO SJGURNO ĆE BITI ZAGARANTOVAN VISOK TIRAŽ, A AKO SE PRILEGNE DRUGOJ, ŠTAMPA ĆE VJEROVATNO OSTATI SA VRLO MALIM BROJEM ĆITALACA. U našem sistemu, gdje vlađa princip samofinansiranja, izdavačke kuće se na robnom tržištu služe svim sredstvima da bi opstale, pa čak i na uštrb kvaliteta. Mi smo decentralizacijom otvorili široke mogućnosti užim grupama (preduzećima) da vo' de kulturnu politiku na principima robo-novčnane konkuren-

cije. Teško možemo očekivati da na primjer jedna izdavačka kuća »žrtvuje« sebe rukovodeči se principima propagiranja stvamih vrijednosti među publi* kom koja traži drugi žanr, mnogo lakši, prizemniji. Stamna, naročilo večemja (ovdje se uglavnom i misli na bulevarsku štampu) odlično se snalazi, jer ona ima svoje »mjerače« ukusa masa, koji redovno naručuju »traženu robu« u skladu sa trenutnim raspoloženjem i interesovanjem tržišta. Danas je aktuelan Fokner (aII ne toliko zbog vrijednosti svog djela koliko zbog emisije »Đugo toplo leto«) sjutra će to blti i neko drugi itd. No, ovdje nećemo govorili o vrijednosti Foknera i emisija u kojim se pojavljuju ćutljivi Ben Kvlk i lijepa Klara, već o korišćenju povoda da se masovno stvaraju kvazi vrijednostl. Danas Ben Kvikovu sliku možemo vidieti svuda: u novinama, na TV ekran ma, a od danas (13. mart) i na razglednlcama. Sada je on pcstao magićn

ključ za podiaznje tiraža, za reklame... Eto, na prirajer, sazna јеш da je »Ekspres politika« p°* digla tiraž za preko 12.000 priшјега zahvaljujući stripu o Ben Kviku. koji crtaju i pišu takozva ni PAUL STEN i ALEC SANDER Međutim, nijesu to nikakvi Pa* uli niti Sanderi već glavom и 0 * vinari »Ekspresa«, koji su ame rikanizali svoja imena da bi delovali autentičnije, јег zaboga zar bi bio moguć neki »jugosK> venski« Ben Kvik. A vrlo je lako i jednostavno dešifrovati napri шјег pisca tekstova u ovom stripu: ALEK SANDER - ALEK SANDAR (dodajmo tome imenu još i prezime PAJIC i eto nam famcznog »Jugo Foknera« ) što se tiče PAUL STENA nije teško prevesti na srpskohrval' sk! ni to ime PAUL-PATA (Ш* »Ekspresovog karikaturiste STA NKOVIĆA). Kao što se vidi, štampa se и trci za komercijalizmom eluži svim sredstvlma. Ona nema mj lo go obzira, јег njena devlza Ј е: dobro je sve što donosi korist-

в. DZUVEROVIv

2.

STUDENT

1968/1