Студент

o ljudskim suštinama

Povodom članka dr Miođraga Popovića pod senzaciona’nim naslovom »Vlastodršci i naučnici«, u »Studentu« od 5. marta o. g., pozvan sam od redakcije »Studenta«, /ajedno sa još nekoliko nastavnika Filološkog fakulte*a, da kažem nešto o istoj temi. Meni je drago što studenti ovog puta nrozivaju profesore __ dosta smo, zaista, mi njih prozivali i rado se odazivam: ali moram tim povodom da izrazim neka čuđcnja. Prvo, ne razumem zašto je prvi govomik u diskusiji o Institutu za teoriju književnosti i umetnosti upravo dr Miodrag Popovič. koji o toj ustanovi tako malo zna da joj čak i ime pogrešno navodi; jer »Instiiut za istoriju književnosti«, o kome on stalno govori, ne postoji a kako se i najveći deo ostaloe u tom članku nikako ne može odnositi na Tnstitut koji poznajem i u kome radim, o članku nernam ništa da kažem. Drugo, ne razumem zašto se među prozvanima nije našao, i to na prvom mestu, osnivač Instituta, čovek koji je tu ustanovu vodio nekih osam godina i od koga potiče sve što ona j danas radi profesor dr Vojislav Đurić. Zanimljivo je da to ime nije pomenuto ni u naрош- ш redakcije, ni u članku dr M. Popovića, pa ni u odgovoru dr Ive Tartalje, inače lepom, dostojanstvenom i antički jezgrovitom. A upravo u tome imenu i čoveku, u onome što je on značio i znači, nalazi se suština, ili najveći deo suštine, celog ovog pitanja i novod cele ove prilično mutne i bezglave povike oko Instituta. E pa, ia hoću da govorim upravo o toj Ijudskoj suštini stvari, zato što o njoj dosad niko niie hteo da govori, iako nikom nije nepoznata. Govoreći o tome, mora se početi sa istorijom. Negde 1958. godine prof. Voja Đurić pokrenuo je, vršeći društveni zadatak, malu ustanovu nazvanu »Centar za teoriju književnosti«. Centar se nalazio pri Katedri za opštu književnost tadašnieg Filozofskog fakulteta (sada Filološkog). U niemu su u početku radili samo poiedini nastavnici Grupe za onštu književnost i svega dva-tri slalna saradnika, svršena studenta te grupe. Centar je imao da se bavi studijama koje bi unapređivale našu knj;ževno-teorijsku i cstetičku misao i praksu. Prvi niegov veliki poduhvat, koji se i danas nastavlja u Tns'.itutu, bile su Sveske. polusodišnja publikacija koja prati (od 1959. godine) sve novo što se u svetu pojavljnje na polju teorije kni’ževnosti i umetnosti. Prve Sveske bile su tanke i obuhvalale samo najvažnije, ono do čega se moglo doći s malim sredstvima i sa malo Ijudi; najnovije su tomovi sa i po 50 štampanih tabaka, sa obrađenih 350—400 časopisa na desetak jezika. To je već sada nenrocenjivo blago, podloga iz које mogu izrasti i možda će izrasti deseci i stotine studija. Kasnije, kad je Centar (1962) orerastao u samostalni Institut za teoriju kniiževnosti i umetnosti, pokrenuti su i mnogi drugi nroiekti: serije studija i raonografija pod nazivima Metnđi n nauci o knjiievnosti, Poezija. i jezik, Istorija

POVODOM SPORA O INSTITUTU Z A KN JIŽEVNOST

knjiievne kritike, Izbori kritike o jugoslovenskim piscima, Poetike jugoslovenskih pisaca, Poctike svetskih pisaca, godišnji tematski zbornici (Andrić, Krleža), itd. 1965. godine započeta su dva velika projekta na koiima se i danas radi: Rečnik knjiievnih termina i Bibliografski priručnik za jugoslovenske knjiievnosti. Njihov značaj ne treba posebno isticati: svakome su poznate praznine u našoj kulturi koje vcć odavna ne bi smele postojati i koje ova dela treba da ispune. ReČnik treba da bude završen do 1970. godine, Priručnik do 1975. Uporedo s tim velikim rastom rastao je i kadrovski sastav Instituta i razgranavao se krug nj:govih spoljnih saradnika. Po prirodi samog posla, gotovo sav unutrašnji kadar regrutovao se sa Filološkog fakulteta, iz redova njegovih đaka i nastavnika. To je imalo jednu veliku vrlinu i jednu slabost: vrlina je bila u toшс što je Institut služio i služi podizanju naučnog podmlatka i zapošljavanju naših najboljih đaka, slabost u tome što je rukovodeći kadar Instituta mogao da mu nosveti samo manji deo svog vremena. Ali drugih rcšenja nije bilo. Inače, rast je bio impozantan: od malog Centra sa dvoje-troje Ijudi izrasla je ustanova u kojoj je 1966, kad je njen sastav bio najbrojniji, radilo 25 mladih Ijudi, sve naših postdiplomaca ili magistara. U isto vreme u Institutu je radilo 13 rukovodećih naučnih radnika, čija imena mogu i navesti, radi obavešt- mja javnosti (onako kako mi padaju na um, i bez tilula): Vojislav Đurić, Ivana Bogdanović, Nikša Stipčević, Stojan Subotin, Ivo Tartalja, Branimir živojinović, Miroslav Vladan Nedić, Slobodan Marković, Radoslav Josimović, Dragutin Gostuški, Ivan Dimić, i ja, Do svoje smrti radio je u Institutu i pokojni profesor Dragoliub Pavlović, kao načeh. л O 1 nja za jugoslovensku književnost. Nadam se da ta imena nisu baš nepoznata javmosti, ni studentskoj ni ostaloj (bar onoj koja čila knjige i časopise, ili makav gleda knjižarske izloge), i rado bih video nekoga ko bi pokušao dokazati da je i jedan od tih Ijudi bio nekvalifikovan za posao koji jc radio i da je u Institut došao po nekakvom drugom kriteriju osim stručnog. Pored toga, za posebne zadatke pojedine knjige, studije, izbore, itd bio je angažovan, ili je i sad. niz Ijudi i sa fakultcta i van njega, od kojih mogu na dohvat pomenuti imena; Eros Sekvi, Zoran Konstantinović, Tode Colak, Jovan Deretić, Slobodan Vitanović, Nikola Koljević, Davor Капеtanić, i niz mlađih Ijudi. U širem savelu Instituta bili su, ili su 1 sad, uvek skladno sarađujući sa nama »iz kuće«, prof. Mi'an Budimir, Stanislav Bajić, Mihailo Petrov, Dušan Matić, Miloš Stambolić, Dimdtrije Vučenov, i drugi. Na mnogobrojna, savetovanja, sazivana pri pokretanju svih večih projekata ili radi reŠavanja krupnijih pitanja, pozivan je još daleko širi krug Ijudi književnika, umetnika i drugih stručnjaka, i iz Beograda i iz drugih centara. Koga zanima, može primera radi pogledati listu od tridesetak pozvanih na nedavno savetovanjc o Terminološkom rečnikiu, jedno od mnogih.

Како se uza sve te proverljive činjenice neko usuđuje da govori o »uskoći« i »zatvorenosti« Instituta, to prelazi moje shvatainje. Razume se, umesto one izvrsne rukovodeće ekipe koja je do kraja 1966. radila u Institutu (isključujem sebe iz te ocene), mogla se sa Filološkog fakulteta foirmirati i neka druga, svakako ne tako izvrsna, ali možda dovoljno delotvoma. To što se nije formirala neka druga nego baš takva ekipa (jer i to nam neki mudraci upisuju u greh), poteklo je iz veoma prostih razloga: prvo, otud što su za pojedine poslove (reoimo, vođenje pojedinih delova Svezaka) bili potrebni Ijudi posebne kvalifikacije oni koji imaju ne samo neku jezičko-književnu struku, nego i dovoljno književno-teorijsko znanje, ili bar interesovanje; i drugo, otud šlo je malo ko hteo da se primi napornog, odgovornog i slabo plaćenog posla, i što su se toga posla primali (ovo važi i za rukovodioce i za saradnike) gotovo isključivo oni koji su ga voleli, i koji ni inače nisu pitali koliko se za šta plaća nego šta treba. da se radi. To ujedno objašnjava zašto se van Filološkog fakulteta našlo malo Ijudi koji su hteli da rade za Institut, iako smo i među njima, treba reći, imalii ili imamo neke odlične saradnike na primer, Dragutina Gostuškog koji i sad radi, a ranije Lazu Trifunovića, Dušana Plavšu, i druge. Sve to bogato kretainje započinjao je, vodio i iznad svega nadahnjivao profesor Voja Đurić. Kad kažem »nadahnjivao«, mislim na onaj posebni čar njegove ličnosti, poznat svim Ijudima dobre volje koji su s njim imali ikakva posla. Malo je reći »čar«:: to je jedno silno, okrepljujuće i oduševljujuće zračenje, sastavljeno od mudrosti i životne i one iz knjiga, od: lirskog i epskog, od humora i sarkazma, ođ naivnosti i praktičnosti, od dobroćudnosti i plahovitosti, i još od je ne sais quol, u jednu reč: to jc ona poezija Ijudske ličnosti, data malom broju Ijudi, koja je u svakom kolektivu dragoceno, nezamenlj ivo, najdelotvornije sredstvo pokstanja, uticanja, oduševljavanja za akciju. Da upotrebim otrcanu reč, ali ovde bukvalno istinitu, prof.»Voja Đurić bio je godinama duŠa Instituta, i to je najvažnija činjenica u vezi sa Instituiom. Privučena tim zračenjem ili tom energijom, oko prof. Đurića se postepeno okupila ona izvrsna rukovodeća ekipa koju su neki nazvali »grupom Voje Đurića«, dajući reči »grupa« onaj zlokobni prizvuk koji je dobila u drugim kontekstima, U tome vanrednom društvu bilo je naučniika prvog reda, Ijudi koji divno govore i talentima od svake ruke, Bilo je sjaino i slavno koji divno pišu, Ijudi anđeoske ćudi I čeličnog poštenja, Ijudi umnih, visprenih i duhovitih, sa lalentima od svake ruke. Bilo је sjajno i slavno nalaziti se među takvim Ijudima, od kojih se uvek imalo šta čuti i naučiti, čemu nasmejati i cime oduševiti sjajno i slavno, ponavljam, i ja se nikad pre ni oosle nisam bolje osećao ncgo u tom krugu. Stvoriti takvu radnu grupu, uvek sklađnu i pored svih razlika i sporenja, bogatu Ijudskim vrednostima, znači stvoriti nesto ravno umetničkom delu.

Stvorivši Institut, započevši sve što on radi, i zažegavši iskru Ijubavi ргеша nauci i lcpoti u mnogim dušama, Voja Đurić je podigac sebi istinski monumentum aere perennius, koji neće imištiti nikakvi zli jezid. Taj spomenik u dušama traje i trajaće; praktično delo, projekti Instituta, rade se i radićc se, makar i okmjeno i otežano; ali ono vanredno duhovno delo, skladna mkovodeća gmpa In stituta, raspalo se nažalost i suviše lako i brzo posle jedne sednice početkom oktobra 1966, na kojoj su troje mladih Ijudi (dvojica, Milorad Ehiričić i Aleksandair Petrov, raide i danas u Institutu) svojim krajnje nesrećnim istupom izazvali eksploziju svakojakih nagomilanih emocionalnih zategnutosti koja je malne razorila Tnstitut (srećnim ili nesrećnim slučajem, loj sednici nisam prisustvovao). Taj katastrofalni događaj imao je dublje uzroke. među kojima sekako ih danas vidim, najvažniji: stalni podmukli pritisak na Institut sa strane, čije nosioce, pošto su to »sedmerolična zakrinkana gospoda« (Krleža) ne mogu da imenujem; pomenuti sastav Instituta; materijalne teškoće; a iznad svega ipak tp što većina nas, i starijih i mlađih, nije uspešno noložila ispit iz predmeta »odnos mlađih i starijih« vanredno teškog predmeta koji se polaže više srcem i intuicijom nego pameću i znanjem, i za koji je potrebno pre svega ogromno mnogo strpl ј e n j a i sk r o m-v nos t i. A te dve vrline, mada ih је u Institiitu bilo i u mlađih i u starijih, nisu bile pokazane u dovolnjoj meri onda kad je trebalo. No sve to ne ukida odgovomost pomenutih drugova, čije je istupanje u oktobru 1966. donelo Institutu opipljivu, možda nenopravljivu štetu odgovor nost u suštinski Ijudskom smislu, ne u pravnom ni formalnom. 0 svemu što je sledilo ostavkama, mukama da se Institut održi u životu, nlanu o pripajanju Filološkom fakultetu sa kojim smo, izgle J da, promašili svrhu, itd ne vredi da govorim. Ističem samo da je celokupno Ijudstvo u liistitutu, došavši k sebi posle potresa iz 1966, pokazalo nepodeljenu volju da obnovi i nastavi mstitutski rad i jednodušnost u svim važnim pitanjima, da u Institutu otad nije bilo ni svađa ni podela. mada je briga i uznemirenja bilo na pretek. Ne upisujem to nikome u zaslugu (jer znam dobro objektivne razloge) i ne garantujem da će tako ostati, jer znam da u svakom Ijudskom kolektivu ima dosta nepredvidljivog i neuhvatliivog; ali sve one koji iz neobavetšenosti ili iz pakosti pitaju »šta se to događa u Institutu?« moram pre svega nodsetiti da ovo nije oktobar 1966. nego mart 1968, a zatim izjaviti, pod punom materiialnom i moralnom odgovornošću. da se u Institutu ništa posebno ne događa Ijudi rade ko bolje ko gore kao i drugde, Institut se muči kako da popuni kadar kao i mnogi dtrugi, Institut je uvek u finansijskoj neizvesnosti kao i svi drugi, itd. Ako neko i posle ovoga smatra Institut »problemom« o kome treba diskutovati, neka übuduće ta diskusija bude oslonjena na proverljive činijenice. Dr DUSAN PUHALO

POLITIČKI PARTIJSKI RAD

ZA ŽIVLJI I ••kvalitetniji , rad na \ UNIVERZITETU

ProŠlo je mesec i po dana od kako univerorganizacija Saveza komimista radi na n°v načni. Protekli period. mada suviše kratak ган • IЈ и a W dala pouke za dalji ađ . ipak dozvoljava da se naznače neke od a ' T ak i erisiika u ovom periodu. j£ dna od značajnih karakteristika ovog pejocta je visoki stepen indciiativnosti koji je po' ’gnut ц fakultetskim organizacijama SK. Ćijenica je da su se sve fakultetske organizacije sie u isto vreme pred istim problemima: ka° Za P°č e ti rzidom, kako doći do suštine i cilja SK i prihvatiti niene najbitnije rakteristike. S druge strane, nove organizamere stvorile su i nove mogućnosti za k uitr' RezuUati su već tu: komunisti na fa. v ma zaiednički raspravljaju o tome kako ce 1 sta raditi.

Održano je već i nekoliko sednica Fakultetskih konferencija SK: na šumarskom, StomaU ovom periodu su se ispoljila i neka neshvatanja novih organizacionih mera, čak i tamo gde se skoro u potpunosti prihvatila suština reorganizacije SK. To se, uglavnom, događalo na onim fakultetima (pretežno tehničkim) gde su dosadašnje osnovne organizacije SK bile čvršće postavljene i postizale vidnije rezultate. U nekim organizacijama bilo je otnora zbog ukidanja nastavničikih organizaciia SK. U razgovoru sa nekim studentiraa pokazalo se da nisu samo nastavnici protiv ukidanja nastavndčkih organizacija nego i studenti. Jer, po njihovom tadašnjem predubeđenju, studenti će se na sastancima plašiti da govore otvoreno, a moguće je da se neke lične razmirice između nastavnika prenesu i na studente itd. Međutim, već sam početak rada opovrgao je ove bojazni. Tako sada na Elektrotehničkom fakultetu komimisti pripremaju sednicu Fakultetske konferencije SK na kojoi će raspravljati o angažovanju nekih nastavnika van fakulteta, kvalitetu nastave i o odnosima između studenata i nastavnika. Od značajnijih akcija u ovom periodu trebalo bL pomenuti sledeće: razgovore o konsultativnom savetovanju Komunističkih partija u Budimpešti i situaciji u međimarodnom radničkom nokretu, koii su održani na Medicinskom, Tehnološkom i Filološkom fakultetu. Za ovu akciju je karakterističan veliki broj pitanja koia su postavliena učesnicima u razgovoru (Milki Minić, Nijazu Dizdareviću i Dragu Kuncu); rad univerzitetskih komisin'a SK koje se bave problematikom iz pet različitih oblasti i okuoliaiu veliki broj aktivista sa Univerziteta. Značainije akcije komisija bile su: razgovor o »Kniiževnim novinama« (koii je inioirala Komisija za ideino-politički rad) i priprema sednice Umverzitetske konferenciie o racionahzaciji mreže visokog školstva (koju ie pripremila Komisija za pitanja visokog školstva); formiranje aktiva i razgovori komumsta u studentskim domovima: razgovore o kriteriiumima i načinu рпjema novih članova, rad fakultetskih komisija, radnih grupa, tribina. Bez obzira na to što proteklo vreme dozvoIjava da se napravi samo ovlašna slika rada SK na Univerzitetu, može se tvrditi da je celokupna univerzitetska organizaciia SK počela da radi življe, dinamičnije, podstaknuta impulsom kojii je dala reorganizacija SK. м - м -

NEORGANIZOVAN RAZGOVOR O REORGANIZACIJI

Reorganizacija Saveza studenata o kojoj se tohko govorilo među studentima, a i u široj javmosti, konačno je došla na dnevni red. Matenjal za Drugu sednicu Skupštine SS Beogradskog univerziteta, akademija, visokih i viših škola bio je Predlog teza o reorganizaciji Saveza studenata koji je sačinila radna grupa Centralnog odbora. U uvodu Teza jasno se kaže da ih treba shvatiti kao »pokušaj da se da šira osnova za diskusiju o oblicima organizovanja studenata. Međutim, delegati Stalne skupštine, ili komisija која je sednicu pripremala, nisu to sasvim shvatili. Mada su u poslednje vreme studenti bih kritički raspoloženi prema svojoj organizaciji, upućivali mnoge zamerke na njen rad i isticali potrebu za reorganizacijom, oni sednicu Skupštin nisu iskoristili kao mogučnost da se zvanlčno iznesu nrimedbe na dosadašnje aktivnosti Saveza studenata i da se konačno fortološkom, Prirodno-matematičkom. Građevinskom fakultetu; a do kraja meseca sastaće se i Konferendie Tehnološkog, Medicinskog i Mašinskog fakulteta.

mulišu konkretni predlozi za nove sadržaje i oblike rada. Cini se da je Univerzitetski odbor mogao drugačije da priđe pripremi ove sednice. Tri raeseca, koliko je prošlo od osnivanja Skupštine i prihvatanja odluke o reorganizaciji, bila su dovoljna da se prikupi i sistematizuje sve ono što je na Univerzitetu o reorganizaciji dosad govoreno, ili da se na fakultetima organizuju završne diskusije šireg broja studenata, koje bi u zaključcima sadržale konkretne pred* loge za sadržaje i oblike daljeg rada. Sami dclegati, pak, verovatno neraspoloženi za čitanje pedesetak stranica materijala, nisu se ni osvr* nuli na veliki broj aktivnosti koji se pominju u Tezama (promena položaja Univerziteta u društvu i njegovog prerastanja u aktivnog činioca u kreiranju politike, angažovanje Saveza studenata u poix>ljšanju rezultata studiranja i sprečavanja dalje socijalne diferencijacije stu* denata, saradnja sa ostalim društveno-političkim organizacijama, rad u specijalizovanim organizacijama i drugo. Desetak delegata, koliko je učestvovalo u diskusiji, govorilo je uglavnom o odnosu Saveza studenata prema studentskom samoupravljanju koji je, istina i u Tezama postavljen kao centralno pitanje reorganizacije. Evo suštine onoga što je rečeno: Savez studenata je dosad bio sndikalističko-prakticistička, a ne društveno-politička organizacija. Da bi se oslobod : o sindikalizma, prakticizma i rutinerstva, rešavanje nekih praktičnih problema iz studentskog života (ispitni rokovi, raspored časova, dodela st;pendija i kredita i slično) Savez studenata treba u pontpunosti da prenese na predstavničke organe svih studenata samoupravni mehanizara. Prestavši da bude transmis’ja između društva i studenata, Savez studenata će se otvoriti prema društvu, prema svim poiavama u njemu i postaće kritička, slobodna tribina za diskusiju. On mora da se potvrdi kao politička snaga koja će učestvovati u kreiranju politike, tražiti opštija, sistemska rešenia, izboriti se za materijlanu bazu samoupravlianja na Univerzitetu. Reorganizacija ima za cilj da »probudi« svest studenata, da ih aktivira i okuoi na takvim akciiama koie će pokazati njihove interese i njihovu snagu. Koje su to akcije, međutim, ni ovoga puta nije rečeno.

в. o

I^6B/11

STUDENT

3.