Студент

Moj brat ili pismo o ljubavi

između tebe i mene Između zveri i mladih grla u proleće Između korova i zrnja na posnoj njivi Neuloljiva jjubav i požuda. A lovačke priče o zelenim vrtovima Koje ne razdire Ijubav gonilaca Nalik su skičanjn riđeg psića oko noga Kome zubi olvrdli nisu Pa ne može da ujeda. Mi znamo tu melodiju Ko glas starog glumca Koji zalud raenja krzno i lik А1 ipak Ijubimo jedni druge U šuplje usne i jezik dvorogi. Prinuđen da erlim niesovu lepotu Ja zavijam od zime i buđi u plućima Dozivajući svog brata čaglja Duboko u mračnim šumama.

HLEBIVINO

šta će паш hleb i vino Obredna igra slepog maga? Ples očnjaka zvoni pod zvezdama, Muzika novog stvaranja Budi mrtvu snagu rasadnika. Najteži greh minulog vremena, Poslednie papkasto grlo Dvonnžac hudi, Koji nije mogao prilagoditi vilice Na sirovo mlivo mesa i kosti Evo zadovolian obrokom žuči Prima i vraća igo ko iabuku. Prospite hleb i vino

GOJKO ĐOGO

fragment protiv razuma

Pristrasno poštovanje svoje potencijalne životne energije i saznanje da je smrtno biđe, oduvek dovode čoveka u pravu metafizičku dilemu. Ko је to tako nelogično uređivao život, raspituje se on iracionalno, i osposobio me da živim samo izvesno vreme, i zašto živim kad ipak moram umreti? Istorija je pripravna da nabraja razne mitove i legende o zagrobnom životu i besmrtnosti duše kojima je čovek usrdno pribegavao da bi »osmislio« (i eventualno produžio) svoj životni status, ali pošto mu blagodeti »onog sveta« nikada nisu bile lično predstavljene, svoju dilemu on je unapređivao u pobunu. S jedne strane. S one druge, pak, sopstvena konačna smrt(!) čoveku nikad nije dovoljno јег u »оуош svetu« ne utiče mnogo na angažovanost njegovih želudančih funkcija. U sredini, međutim, između mislenih i bioloških čovekovih podstrekača na život, podgaja se mladunče smrti, koje često obznanjuje svoje prisustvo i vrlo je konkretno kad su u pitanju drugi. Otuda dilema poprima realnije konture i čovek je prinuđen da se lukavije dovija i da pronalazi rešenja jednostavnija od metafizičkih. Pošto sam ipak smrtan, moj će se zadatak sastojati u tome da izbegavam smrt. Ipak, pred ćudljivim i sve raznovrsnijim prikazama smrti, a pogotovu kada je i na svojoj koži proosećao neka njena svojstva, on je osetio i potrebu da taj zadatak preinači u cilj: u okviru svih svojih moći treba da sprečavam prispeće smrti. U tom cilju dobrovoljno je pristao da se pokorava seizmografski kultivisanom pokazatelju prisustva smrti, koji se u njegovoj svesti konstituisao 11 obliku Razuma. Delatnost razuma strogo je određena: vreme razuma ne poseže izvan sadašnjosti prosečnog Ijudskog veka, naravno, ako se u toj sadašnjosti podrazumevaju idealne okolnosti. Prilično hukvalno predan svojoj dužnosti, razum nastoji da stvori idealne uslove za čovekovu fizičku egzistenciju. Priroda, međutim, nije mnogo razmišljala o večnosti te pojedinačne egzi’.tcncije pa nijcdan živj organizam nije konstruisala isključivo za poicdinačno fizičko postoianie. Neoohodno је i religioznim razumom to se da ustanoviti prisustvo najpre ma br sapntn ? ka, svakako snorotnog

pola, a obaveze razuma to več čini komplifeovaim, te je sklon, često i pristaje, da traži metafizičke dvpjnike koji bi ga zamenili u nekim zamršenim situacijama. Fizičko biće čovekovo formira se jednovremeno i kao društveno biće, koje, kad i o svojim smrtnim nedaćama, mora da brine i o nedaćama drugih. Naličje smrti je socijalno. Saputnički naporu proširuju privatne granice jedne sadašnjosti, Vreme razuma postaje kompleksnije i _on bi se verovatno teško izvukao da nije prirode i njene silne privrženosti oplođavanju i razranožavanju, koje mu pomaže da maltene potpuno raskršti sa metafizičkim dvojnicima. Njegova radost је glasovita; smrti je doskočeno na jednostavan način. Neizvesnost budućnosti, koju smrt stalno obnavlja i dograđuje, prevladana je trikom prirode. Konstituisani vlastodržac, samo ponekad Ijutit, sažima svoju proširenu delatnost u društvenu ćeliju, na prostor rađanja i prividnog umiranja. Primenom preventivnih mera, on nastoji da pomeri međe na kojima smrt znatiželjno poskakuje. U svom carstvu osniva autonomne oblasti u kojima se pod upravom Analitičkog duha vrše eksperimentalna istraživanja verovatnih i mogućih granica biološkog trajanja. Delatnost u okviru tih granica razum imenuje naukom. Primama Ijudska situacija i na biološkom i na duhovnom planu jeste odnos prema smrti. Biološko stanje je stanje sadašnjosti i o memu se nauka, kao proizvod razuma, svesrdno brine. Pod pretpostavkom da je Ijudski organizam potencijalno sposoban da funkcioniše dve stotine godina, nauka nastoji da pripremi takve uslove u kojima će čovek proživeti tih svpjih dvesta goding. (Istina, neurotizirana potreba razuma za metafizičkim dvojnicima prožima rezultate nauka i nešto drukčijim namerama). Razum je, naime, ustanovio da mu neizvesnost pričinjava najviše štete upravo time što pojam budućnosti odvlači u metafizičke sfere i tako ovaj izmiče njegovoj kontroli. Produžavanjem Ijudskog veka od maksimalno moguće granice, razum vraća budućnost u sadašnjost i odeva је kao verovatnoću. Na taj način on isključuje neizvesnost kao pretpostavku budućnosti a samim Um el'miniše i takve pojmove kao što su besmrtnost i večnost.

ILIJA MOUKOVIC

knjiga zabluda (II)

Na prvl pogled izgleda da se Radovan Lalić u knjizi o Solohovu suprotstavlja onim sovjetskiim kritičarima čija su se »tumačenja« šolohovljevog dela zasnivala na jednoj utilitarističkoj i kvazisociološkoj doktrini. Lalic, naime, u više mahova odbacuje niz ocena koje su ovi kritičari izricala o književnom delu Mihaila šolohova. Pokazuje se, međutim, da je ovo supix>tstavljanje samo deklarativno. To pokazuje kako mština Lalićeve polemike tako i njegovo sofh stveno tumačenje nekih odlika pnpovedaka i romana Mihaila šolohova. Prilično je lako pokazati da se Lalićeva kri cika pogrešnih ocena nekada zvanične sovjetske kritike ne zasniva na nekakvom stvarnom teorijskom uvidu, Lalić, istina, odbacuje neke očigledno neprihvatljive ocene, ali koncepcija iz koje su one izvedene ostaje netaknuta. Ako se šolohovu zamera istorijska netačnost, Lalić dokazuje da je njeg»vo delo istorijski verodostojno; ako se lik Melehova tumaČi kao polisredine. Lalić bi hteo da u isti mah očuva i vu karakteristiku. Umesto da pokaže da se umetnost ne može ocenjivati merilima drugih nauka u ovom slučaju istorije i politike Lalić ta merila prihvata. Tako se Lalićeva polemika sa nekim sovjetskim kritičarima odvija na polju iste zablude i па principu zlalne sredine. LaMć bi heto da u isti mah očuva i autoritet jedne promašene teorije i ono što se naiziva autonomnošću književnog de la. Na nesreću, merila književne teorije o kojoj je reč u tolikoj su meri pogrešno zamišljena, da samo njihovo nrihvatanie onemogućava pravilan pristup književnom delu. To se pokazuje u nizu Lalićevih tumačenja pripovedaka i romana Mihaila Šolohova. Jedno mesto je naročito karakteristično. Lalić zamera šolohovu naturalističku grubost prikazivanja kozačkog života. »Piscu se s puno razloga može postaviti рЧапје: da li je bilo baš tako neophodno, da li je bilo umetnički celishodno toliko insistirati na nekim varvarsk;m pojavama i postupcima, na nekim detaljima koji izazivaju odvratnost? Ne ide li to, mestimično preterano, nagom i'avanje grubih i naturabstičkih detalia na uštrb opšte realističke sl'ke kozačkog života i ne znači M ono nepravednu degradaciju Ijudskog i moralnog lika kozaka?« Deklarativno se poz'vajući na umetničku cellshodnost o kojoj zatim ništa ne govori, Lalić kritikuje pisca na osnovu đva merila: po* dražavanja, i, više od toga, idealizacije. »Opšta realistička slika života« nije ništa drugo nego zahtev da umetnost bude »verna slika stvarnosti«, a »degradaciia Ijudskog i moralnog lika kozaka« predstavlia zahtev da se iz onoga što se prethodno naziva »opštom realističkom slikom« izbaci ono što jeste istina, ali je moralno i politički necehshodno. Lalić zaboravlja da se zahtevi za podražavanjem i idealizaoijom ponešto ne slažu, i da on sam zamenjuie umetniČku celishodnost političkom i morahstičkom opreznošću i stidljivošću (Treba podsetiti ovde na razgovor Tolstoia i Gorkog, u kome se Tolstoi užasava nad tim što Gork’ piše o pijanim ženama). Izvesno je da Lalić u

velikoj meri svoju knjigu zasniva upravo na koncepciji onih književnih kritičara sa čijim se pojediniirn stavovima ne slaže. U duhu njihovih napisa je i ovaj očinski blag savet šolohovu da izbegava preterani naturalizam i grubost. Istorijsko iskustvo, međutim, pokazuje da piscu, posle ovako formulisanih primedbi, često nije preostajalo ništa drugo no da рге pravlja ili da sasvim nrestane da piše. Svojevremeno je iza ovakvih zahteva stajao auto ritet čija je osnovna odlika bila neporecivost. Tako i šolohovu niie preostajalo ništa drugo nego da prepravlja ili da ćuti, o čemu nas Lalič tačno izveštava (čak pravi jednu od boljih analiza u kojoi pokazuje kakve је pos’eđice imalo ovo prepravljanje po strukturu romana »Tihi Don« u sceni Podtjolkovlievoag üb ; stva červencova). No Lalić ne vodi računa o tome da je prihvatajući merila jedne koncepcije do šao na njeno ishodište i da se i sam grubo umešao u strukturu šolohovlievih pripovedaka i romana. Takvih mesta u knjizi ima mnoso: ona samo pokazuju da је zlatnu srcdinu teško postići i da je između autoriteta đoktrine i autonomnosti književnog dela Lalić izabrao ovo prvo, Tinne što je prihvatio jednu neadekvatnu književnu teoriju, Lalić nije samo pao u niz ozbiljnih teorijskih grešaka, već je sebi istovremeno onemogućio pravilan pristup umetničkom književnom delu. Tako se i niegova kniiga, kao i gotovo sve knjige njegovih istomišljenika, vrti u nemoćnom krugu površnog opsivania i prepričavania tema, događaia, istorije, ekonomije i političkih splctki: u poiednostavlienoi interpretaciji likova i niiza jasnih i eksplicitnih iskaza (osibološka motivacija Davidovlieve klasne mržnie); u obiliu b’ografskih i drugih enciklopedijskih podataka i u informativnom feljtonizmu bez ikakvog šireg zna-

čenja. Trivijalnosti ovakvih knijga sox već do bro poznate: tako je Solohov svoj ogrorani talenat nasledio od svoje majke, čime se, po naŠem mišljenju, nanosi izvesna nepravda njegovom ocu; isto tako, složenost romanesknog prosedea u šolohova sažima se u ovakvoj геčenici: »Očigledno, šolohov je od početka svog književnog rada stupio na put doslednog i sti'o gog realizma, a glavna osobina njegovog realističkog metoda jeste jednostavnost, prirodnost, odsustvo svake patetike.« 0 temi o kojoj su čitave knjige napisane, Lalić nema šta više da kaže osim ovog tričavog zaključka. Lalićev pristup se ne sastoji ni u ocenjivanju književnih vrednosti, niti u autentičnom filosofskom ili sociološkom istraživaniu. On ništa ne govori o žanrovskim, romanesknim i drugim odlikama književnog dela Miihaila Solohova. Složeni i višeznačni filosofski tok гоmana »Tihi Don« isto tako ostaje tajanstveno zagonetan. Naizad, Lalić je jednako daleko i od toga da ukaže na neke sadržane ili skrivene društvene implikacije Solohovljevih pripovedaka 5 romana. žrtva izvesnih teorijskih zabluda i predrasuda, i onoga što jedan pisac naziva »lažnom prozimošću«, Lalić u knjizi o Mihailu šolohovu ostaje na varljivoj površini jednog inače složenog i dubokog književnog stvaralaštva. Ovakve slabosti Lalićeve knjige ne mogu se pravdati prvobhno prigodnom namenom njenog teksta (reč je o preštampanom predgovoпд romana »Tihi Don«), Prigodnost je u ovom slučaju viže posledica nego opravd or,; e; merilima jedne neadekvatne, spoljašni? vulgarizovane, mehaničke i ■ ■ teorije, povzane sa jednom konvecionalnošću duha, ne može se ni pisati ništa drugo osim prigodnih članaka, uvoda i pohvala. A to za izučavanje književnosti nije dovoljno.

ALEKSANDAR ILIĆ

orahovo drvo

V Cudno je sada vreme, i ne treba se tek tako smejati nekim mojim prijateljiша, zbog onog što su govonli, gledajući malenu figuru od orahova drveta, koja je stajaJa uz prozor u mojoj sobi. Pravo je čudo kako je ta mala figura odmah privlačila pažnju svib gostiju: dok bi, s jednom rukom u rukavu a drugom pridržavajući okovratnik kaputa, bilo ko od njih tapkao još u predsoblju, mogao sam primetiti, hoteći da iz njegovih očiju pročitam u kakvora raspoloženju dolazi, kako mu se pogled zaustav Ija na uglu kraj prozora, i kruženjera i titranjem zenica obuhvata predmet koji se tamo nalazi. Gle, ovo je novo!? govorili su obično, priilazeći figuri, a onda bi potekli različiti i dugi komentari... Tako je ispadalo da moja figura predstavIja čas neku životinju s pipcima, sa morskog dna, čas vodoskok, čas »nešto što sam već negde video«. Učeniji među njima pokušavali su da pokažu i objasne kako predstavlja »rasprskavanje zvuka«, ili kako ispituje ргоstome odnose, ili odnose krelan ja i mase... Sve je to pronađeno na drvenoj figuri, samo ne ono što sam hteo drvo. Naravno, o tome da sam je sam izradio nisam im smeo govoriti. A nisam ih ni razuveravao u ono što su smatrali pravim značenjem toga predmeta, јег su ipak na neki način bili u pravu, i jer sam se plušio da bi im moje objašnjenje moglo izgledati ako ne i glupo bar smešno. Klimajući glavom, odobravao sam svakom od njih, a za sebe sam ostavio sećanje na onaj pravi orah, u staroj kući. Mnogo puta sam i ja smatrao ogromno drvo ispred stare kuće čudovištem, kakvih ima u moru, mnogo puta je to drvo izgledalo, u ranu zoru, kao veličanstveni vodoskok, mnogo puta sam, baš zahvaljujući njemu, mogao da prostor, zvuk, svetlost, osetim sasvim drukčije nego inače. Ogromni orah, kakav ni do tada ni posle toga nksam viđao, uzdizao se iz korova, žbunja i mladica које su izbijale iz njegovih žila, kao katedrala iz ravnice. Ispod njegove krošnje bila je gola zemlja. I mada je već bio tako ogroman, da se ve6" ne bi mogao ni zamisliti, on je još uvek rastao, i rastao bi do danas, da nije bilo mene, i moga oca, kao što se granao i posle požara i gromova, suša i oluja. Na suve njegove grane volele su da sleću kumrije. АМ, s vremena na vreme, i te kumrije bi poplašio jedan drugi stvor ja. Penjao sam se na to drvo, smeštao se na najvišim granama i posmatrao unaokolo razbacane salaše, i varoš. Ono što је iz dalijne na којој sam tada bivao, izgledalo kao dvorac usred šume, bila je varoš; male, prizemne kuće iz predgrađa, okružene drvećem, nisu se mogle videti. Samo su negde u sredini iz krošanja virili krovovi i tornjevi Gradske kuće. Suda i Katedra’e. Ti krovovi i tomjevi snokoino su mirovali i izgle dalo je da ne postoie ni zvuci ni vreme, već samo prostor i svetlost. A onda su se sa tomia rasnrskavale malene bele i cme tačke, i ostajale da trenere visoko nad ni’m. Dugo bi tada traiala tišina, i tek kad bih se prenuo iz rasejanosti koia me je obuhvatala pri nosmatraniu treperavih tačk’"ca, začuo bi se težak, potmtio i setan zvuk zvona, za niim još jedan, pa još jedan. U magnovenju bih shvatio: to sat na tomju izbiia pun čas, goluhovi se, unl'tšeni. razleću i kmže nad krovov ; ma čekaiuoi da se zvon utiša, a onda sleću. Tada bih i ia nočeo da si’azim. osluškujem, i čtijem šum lišća, kreštanje kokoši poda mnom. i daleki lavež... Poslednii put sam takav prizor video рге deset ffodma. a sada više pi tog oraha, ni oca, VnU n? ctare kuće nema.

Тако sam i odlučio da pronađem jedan komađ orahovine, da načinim jedan mali grm, sa svim granama i grančicama kakve ima pravi. Na tome sam radio čitavih pola godine. Jer, izde; Ijati sve te tanušne izvijene oblike u veličini od svega pola metra nije bilo nimalo lakp Ipak, kako sam se kasnije uverio, trud nije bio uzaJudan prijatelji su se svi redom d> vili tom radu, mada nisu znali da mi time čine zadovoljstvo drugačije od onog, koje ima kolekcionar umetničkih predmeta. Pored toga što sam hteo da me figura ce> će podseća na kuću, na oca i na orahovo drvo, hteo sam njome i da se odužim tome drvetu, da se iskupim za ono što sam mu učinio. Kakvu mi je ono lepotu pružalo, a ja sam P ao s njega! Dugi, dugi šum; zelene pruge, svetlije i tamnije, proletale su ispred mene, grane su se PP" da mnom razmicale, zatim sam u nozi osetio prvo hladnoću, a onda užasan bol; mrki kp: vitlac ispod mene najzad me je tresnuo du/ celog tela, i još sam uspeo da čujem saino krik. Kasnije, dok sam ležao u bolnici srećont samo mi je noga bila slomljena čuo sam i ovo: otac je čitav dan oštrio sekire, testere i pričvršćivao užad za grane oraha, a sutradan je pozvao Ijude, i tako su, složno uzvikuiuci, znojeći se, psujući, primorali ogromno drvo da zaškrguće, zaškripi, iskrene se polagano p 3 jednu stranu, a onda hučno tresne o zernljjt polomi grane, prevali se još jednom na bok. i ostane tako, još uvek svojim granama nađvisujući krov naše stare kuće. »Nećeš više т kažu da je vikao moj otac nećeš ti više nikog... Ni konja, nd kuću, ni dete, sveca ti drvenog! Nećeš, grom te spaho!« Da, ogromni orah kraj naše stare kuće ПП; vlačio je gromove, koji su übijali stoku, pal' l krovov'e, kao što malena figura od orahova d/; veta, u uglu kraj prozora moje sobe, privla c poglede mojih priiatelja, i primorava ih da traže objašnienje koje ne mogu da Ni J? ga nisam znao. Samo r*ris°+io ; isnrčao. RADOSLAV MTROSAVUC'

RADOSLAV MIROSAVLJC'

6.

STUDENT

1968/U