Студент

u potrazi za zvukom vremena

Z vuk je dokuraent vremena, epohe, teraperamenta i raspoloženja. U istoriji čovekovog razvoja nižu se i talože mase zvukova, istorija muzike je povest o čoveku, priča o težniama, idealima i radostima. I kao što čovek kroz vekove stalno raste, tako se gomilaju i mase zvukova. Sve ove mase su zvučna slika čovekova, no u isto vreme čovek u stalnim novim fazama negira stare zvukove, ovi ođlaze u arhiv ustupajući mesta drugim, novim, adekvatnijim zvukovima. Kada je grčki svirač na aulosu, Sakadas u šestom veku pre naše ere opisao, svirajući na svom nežnom instrumentu aulosu borbu Apolona sa zraajem, ta je svirka bila zvuk vremena u kome je emitovana. Kroz ovu muziku čovek je slavio svojc pobeđe na stajanjem u mestu u istoriji, slavio pobede svetlosti i prostora. Od toga zvuka pro-510 је veoma mnogo vekova, a čovek je stalno pevao i svirao nešto novo, stalno је potiskivao stare zvukove, zamenjivao ih novim. I kada bi pevao ili svirao stare, ranije stvorene kompozicije, опе bi uvek zvučale kao nove, kao novi đoživjjaji, i mada su ti novi zvukovi bila sinteza i razvijanje starih oni su bili stalno sve noviji i noviji. »Nova umetnost«. »nova muzika« to su čovekovi stalni pokliči u stremljenjima napred. Zbog toga ove izraze čujemo i danas veoma često, jer oni su i danas upornice u stvaraniu čoveka koji raste. Danas se često zanesemo izrazima »novi izraz« i »nova muzika« a ta zanošenia traiu već ođ prvih zvukova. Istoriia је zabeležila prvu pojavu izraza »nova umetnost«. Bila ie to poiava »ars nova« ;x>četkom XIV veka, bio ie to izraz za možda naiveči skok u muzici. »Ars nova« је polet renesanse prekid sa shvatanjima muzičkog srednieg veka. Posle ovoga izraz »nova muzika« se sve više upotrebliava. Đulio Kačini 1602 godme uvodi ovai izraz kao zvanični tennin i »bjašniava ga. Od sedamnaestog veka »nova muzika« ie bila opera, muzika rokova, reforme opere, nova muzika је bila epoha klasdcizma, muzički romantizam, impresionizam « umetnosti, neoromantizam. U dvadesetom veku se termin »nova muzika« veoma često upotrebnava. I težnie čovekove za rešavanjem i krelaniem napređ nikada nisu bile toliko nabujale kao u veku u kome živimo, a svaku ođ tih težпц nrate 1 određeni zvukovi. Zapravo su već u ХТХ veku nanravliene osnove које su bile neophođne da se ostvari bogatstvo današnieg muzičkog stvarania. Da idemo još dalje dvadeseti vek ie zanočeo ioš mnogo ranije, čak pre nekoliko vekova započeo је u strogosti mderlanđske polifoniic, u razbiienim formama posJedniih betovenovih komnoziciia, u emotivnosti programske muzike romantičara, u subiektivniim slikovitim doživliaiima imprer,ionizma, u principima Vagnerove rauzičke đrame. , ■ a Porekla i niti prošl’h vekova učinili su 113 1* и . se u istoriii muzike našeg doba našli mnogih vekova. a oni koji to nisu bili, s a prošlim vekovima su bili povezani negiranjem ranijih shvatanja, formi i izraza. Nova muzika našeg doba је složena vrednost, kao što su složene i kontradiktorne čovekove težnje formirania i zrenja. U galeriji današnjih muzičkih stvaralaca zbog toga naila7-imo na veoma га/ličite portrete. Oni su svi u osnovi okrenuti licem ka današniem čoveku 1 budućnosti, ma da nam se čini da mnogi od nnh nose ruho ili manire prošlosti. Mnogi od nph, naročito u nrvoj polovini ovog veka kao sumiraiu jezik, izraz i forme tradiciie, sa lezniama da stare vrednosti prevedu u rtarn. nerv i prelamanie novog doba. To su: Rihard Straus, Gnstav Maler, Maks Reger, Moris RaVe ’, Paul Hmdemit, Sergej Prokofiev, Artur Oneger i Dmitrij šostakovič. Kod drugih se vidi negiranje prošlog. odnosno bliskog prošlog. Predstavnici ovog tipa deluju kao novatori, ma da se mogu pronaći i njihove veze

sa tradicijora. Takvi su Igor Stravinski, Amold Senberg, Alban Berg. Njihova delatnost znači zapravo raspad ranijih, tradicionalnih škola, sa njima počinje ега nečeg što bi se moglo nazvati težnjom za pravim zvukom našeg vremena. Stravinskov imperativ zvučnosti, harmonije i ritma je veliki когак našeg veka i on je svojim opusom u dvadesetom veku pokazao шеlost u traženju novog. Početkoon dvadesetog veka doveđen je do кга ја i proces prerastanja harmonskog shvatanja tradicije u negaciji tonalnog stožera. Dcset vekova se muzika razvijala u težniama da se učvrsti osedanje tonike, jednog tonalnog centra i ovaj proces je doveo i do težnje za negiranjem. Putevi ka negiranju tonalne stabilnosti bdli su hromatika, koju đo granice osećanja tonalnog razvija Rihard Vagner i bitonalnost iz koie se razvija politonalnost naslađivan je dvaju i više tonaliteta jedan na drugi. Elemente izgrađene bitonalnosti i politonalnosti srećemo već u značajnim, novatorskim delima Igora Stravinskog, u baletima nastalim ла prelazu u drugu deceniju. Negiranje osećanja tonalnosti dovelo je i do razvoja dodekafonije, sistema u kome he postoji tonalni centar ,svi tonovi hromatskog niza su jednako značajni po privlačenju u centar, odnosno nijednog neша značaj ranije tonike. Ovaj sistem razvijen је u đelima Aniolda Senberga, Alhana Berga i drugih pristalica ovog slstema do virtuoznc kombinatorike, ц којој ipak, kod nadahnutog majstora postoji i snažna cmocionalnost. Dođekatonska i seri jelna tehnika su odgovarajući alributi umetničkog kreatora dvadesetog veka, kreatora koji poznaje dobro tradioiju i svc što je u oblasti muzičkog stvaranja nastalo u minulirn vekovima takav stvaraoc se igra sa materijom i u svom složenom radu sublimiše prošle vekove, od niderlanđskc polifonijc, preko barokne veštine đo istraživanja i primene nauke u svetu broieva. Uz sve to u dodekafoniji i serijalnoj tehnici prepliće se znanje egzaktnih vrednosti sa srednjevekovnom mistikom i kabalora svetom simbola u brojevima. Dvadeseti vek је čoveka privukao i do pozicija i osećanja suverenosti u odnosu na vreme i prostore, Zbog toga je i umetnik kreator postao smeli istraživač koji dopire do sveta brojeva, do sinteze nauke i umetnosti, do kosmičkih inspiracija i zvukova. Konkretna i elektronska muzika su nastale u težnji da sc ostvari obogaćenje u domenu zvučnog kolora, ah ove nove oblasti nameću težnje za stvaranjprn novog iezika, izraza, tehnike rada i estetskih naečla. U poslednjoi fazi ovog novog kompleksa u stvaranju u oblasti zvuka učtjstvujc kompjuter, elekfronska mašina, koja čini i prve korake ц kompozitorskoj kombinatorici. Na kompiuteru je konstruisan i глтк koji imitira Ijuđski glas. . Nalazimo sc u vremenskom razdoblju koje ie faza u stvaranju nove ere muzičke istoriie. Danas nam se ponekada učini veoma oštrim sukobi. u dodirima starog i novog, čini nam se da se oblasti tradicije i novatorstva nalaze suviše daleko jedno od idrugog, to je zbog toga što je ovaj korak ka novom bio isuviše smeo, brz i nagao, a u uhu nam se još uvek nalazi zvu k tradicije, vaspitanja i navike, zvuk шиzike Johana Scbastijana Baha, Volfganga Amađeusa Mocarta, Ludviga Betovena, Frederika šopena, Petra čajkovskog, kao i zvuk muzike Sergeja Prokofjeva, Paula Hindemita i Igora Stravinskog. No, bez obzira na sadržaj, jezik i estetiku muzike koja dolazi sa novom erom, nadamo se da će to uvek biti umetnost humana, umetnost nadahnuta čovekom i posvećena ćovcku. Na takvim principima je stvaran bogati fond koja је deo čoveka, umetnost која izdize coveka iznad skupa organizovanih ćehja, umetnost koja znači čovek.

DUSAN SKOVRAN

ŽENSKO LICE KAO SIMBOL

Uvreme kada mnogi likovni kritičari đaju pesimističke iziave o »odumiraniu* , portreta, izložba Kosle Bradića ozbiljan izazov, Bradićevi portreti z-iozeni u četrdesetak okvira, šarolikog su tretana i lako se može uočiti osci-liranje vredosti, tako da jedino tehnika ili mEinir ukazuL na P9 ve . za p°st i kontinuitet slikarskog poNaiveća vrednost izloženih radova sa-1 zl 1 se dakle u čari i privlačnosti spektakuseh ° S Пl2а Pošto bi svaki portret, zaП|l .° UZ£ t, bio ograničen na svoju dekorativ-1 dokumentamu fuukciju. r ~^ ес ’Ј°s* Hkova, niihova inđividualnost, kata*^er "Cnosti, ono što pređstavlja naibolniju ni c s y ambic’oznog portreta, žrtvovasu mmuciznosti tehnike, finog zanatskog po iskustva koje ima korene u već osve... en ’. m vrednostima Bradićevih prethodnih Se ovn 'h domašaja. Tragovi tog iskustva, koje u ovakvom mediju ispoljava, izražavaju se pozadini nadrealisličkih pejzaža, u obradi u ocrtanom nakitu. U formalsrif 1 °vde linearao preovladava nad lars kim. tako da, zahvaljujući preciznosti i Unenzionalnosti, galerija ovih likova ostaJ a utisak fantastične simbolike. Sledstveno,

lica koja irnaju nečeg lutkastog u sebi, koja na fotografijama imaju više draži nego ona koja je teže uhvatiti u složenim psihološkim vibracijama j nijansama, daleko su bolje i srećnije prošla kroz transformacije Bradićevog zanatskog postupka. Na žalost, mnoga lica imaju prirodno nečeg arhaičnog u sebi, bez obzira na šminku i savremeni dekor. Primera radi, mladoj Nedi Amerić više bi odgovarao Renoarov postupak, Budislavi Tomić način na koji je Botičeli slikao svoje likove, Olgi Tančeveckoj možda ekspresionistički tretman Oskara Kokoške. Ali, kađa se već formira jeđan određen stav prema slici uopšte, teško ie prilagođavati već izgrađeni stil svakom mogućem liku. Poređ svih teškoća i protivrečnosti, sa kojima se današnji umetnik, uhvativši se u ko štac sa problemom portreta može suočiti, nezavisno od pretežno komeroijalnog karaktera ove izložbe, treba pozdraviti ovakve događaje u našem likovnom životu, Izleti iz hermetičnih svetova mašte, teško dostupnih oku običnog posetioca, mogu da budu plodonosni, a to je ova nesvakidašnja izložba potvrdila.

DUSAN DOKIC

IZ PUŠAKA

Iz pušaka sunce oboreno Ulicama zavlada panika Senkom bora srce izbodano U pesniku Ijubim odmetnika Za mnom juri vatra pobesnela Izbezumljcn bežim ka severu Na jugu mi osta trešnja zrela Izgoreću ako je oberu Gde su ona zelena svanuća Kada venu cvetovi zvezdani Minu jedna mladost nemoguća Bili neki ždrepci razuzdani Zar o zimi da pričaju laste U pesmi si kakav nigde nisi Jedno brdo u svom bolu raste Himalaje hoće da nadvisi

_ BRANKO LETIC

PRINC CRVOTAUR

(V opreci sa Trnoruiicom) U detinjstvu življah neku bajnu ženu, ја je stvarah burom kao more penu, Zaboravih jučc ја na svoju ženu, ratrudnela zemlja u čarobnu menu. Sa crvima danas pretraživah rake, sjatilo se kolo ц središtu svake. Pronađosmo kovčeg moje vile snene, kockasaio se onda oko leša žene.

PREDRAG BOGDANOvIC - С1

fuko odgovara sartru

Као nckada Sartrova knjiga Blće I nišUvitn (L’Etre et le Ntžant), još jcdno filozoisko delo privuklo je pažnju širukc čitalačkc publikc: Reči 1 slvari (Lc mots et les choses) Mišela Fukoa (Michel Foucaull). Ta knjiga je izazvala i vrlo zanimljivu polcmiku izmcđu marksista i stmkturalista. Sartr je povodom Fukoa izjavio da je reč o »zasnivanju nove ideologijc, poslednjc brane koju buržoazija može da podigne protiv Marksa«. Ovdc donosimo izvod iz jednog intervjua sa Fukoom kojl je nedavno emitovao radlo France-Inter, u komc aufor »Reči i stvari« objašnjava svoje stavove i odgovara na neke Sartrovc primedbe. Pitanje: Nazivaju vas, možda i protiv vašc volje, filozofom. Sta je po vašem mišljenju filozofija? M. F. Postojalo je veliko razdoblje savremene filozofije, razdoblje Sartra, Merlo-Pontija (Merleau-Ponty), kada je jedan filozofski tekst morao u krajnjoj liniji da vam kaže šta je život, šta smrt, šta seksualnost, da li bog postoji ili ne postoji, šta je sloboda, šta valja činiti u političkom životu, kako se vladati prema itd. Cini se da takva filozofija danas više ne možc da važi i da sc ona, ako ne izgubila, ono svakako rasula, da se teorijski rad, ako sc tako može reći, konjuguje u množini. Teorija, lilozofska delatnost, odvijaju sc u različnim oblastima koje kao dr su međusobno razdvoiene. Ima teorijskc delatnosti u oblasti matematike. teorijske delatnosti koia se javlja u oblasti ling\ r! stike, u oblasti mitologije ili u oblasti istorije religija itd. I u ovoj vrsti popularnosti teorijskog rada nastaje jedna filozofija koja još ni је našla svog jedinstvenog mislioca niti svoju jednoobraznu diskurziju. Pitanje: Kada je došlo do tog preloma? M. F. Približno između 1950. i 1955. godine, u vreme kada je uostalom sam Sartr odbacio ono što bi se moglo nazvati filozofskom spekulacijom u pravom smislu, i kada је svoiu filozofsku delatnost postavio unutar političke delatnosti. Pitanje: U zaključku »Reči i stvari« napisali ste da čovek nije najstariji niti najstalniji problem Ijudskog znanja. Covek je, kažete vi, pronalazak koji, kao što to pokazuje arheologija naše misli, potiče iz nedavne prošlosti i približava se možda skorašnjem nestanku. To je jedna od rečenica koje su podiple najviše prašine. Kada je, po vašem mišljenju, nastao čovek u prostorima Ijudskog znanja? M. F. XIX vek bio je vek u kome jc iznađen izvestan broj veoma važnih stvari, kao što su, na primer. mikrobiologija ili elektromagnetizam. Takođe, to je bio vek u kome su zasnovane humanističke nauke. Zasnovati humanističke nauke znači, na prvi pogled, uzimanje čoveka kao oredmeta iednog mogućnog saznanja. No u istom tom XIX veku nada je polagana u veliki eshatološki mit: učiniti da poznavanj.e čoveka bude takvo da omogući oslobađanie čoveka ođ njegovih otuđenosti. oslobađanje od svih determinacija čiji gospodar on nije, da to poznavanje učini da čovek prvi put postane svoj gospodar. Drugim rečima, od čoveka je učinien objekt saznanja, kako bi čovek postao subjekt vlastite slobode i vlastite egzistencije. Ali u toku razvoja ovih istraživanja čoveka kao objekta mogućnog saznanja (zbog čega sc može reći da je čovek rođen u XIX veku), taj famozni čovek Ijudska priroda ili ono što je svojstvo čoveka nije nađen. Na primer, pnlikom analiza, pojava ludila ili neuroza, otknveno je jedno nesvesno sve ispresecano impulsima i instinktima, nesvesno koje funkcioniše ргеша mehanizmima i prema jednom toploškom prostoru koji strogo uzev nema ništa zajedničko sa onim što bi značilo Ijudska suština, sloboda ili Ijudska egzistencija ,nesvesno koje funkcioniše, kao što je nedavno rečeno, kao jezik. Shodno tome, dogodilo se da čovek nestane upravo prilikom pokušaja da se on nađe u njegovim dub : nama. što se dalje išlo, to ga je bilo manje. Na isti način kao što se to dogođilo sa govorom. Početkom XIX veka u-

čestala su ispitivanja jezikS kako bi se našle velike konstante Ijudskog cluha. Polagana je nada u to da će u toku izučavanja života reči, razvoja gramatika, putem poređenja jczika, na neki način biti otkriven sami čovek, bilo u jedinstvu njegovog lika bilo u njegovim različnim profilima. I šta je na taj način pronađeno? Pronađene su strukture. Pronađene su korelacije, pronađen je sistem u neku ruku kvazilogičan, ali čoveka, u njegovoj slobodi, u njegovoj egzistenciji, nije bilo. Pitamje: Niče je oglasio smrt boga, Vi čini se predviđate smrt njegovog übice, čoveka. Tu se stvari upravo ponavliaju. Nije li nestanak čoveka bio sadržan u nestanku boga? M. F. Nestanak čoveka upravo u trenutku kada se za njim tragalo u njegovom kore* nu ne znači nestanak i hu’fnanistrčKjh’* plnikSf to nikađa nisajn rekao, već samo to* 1 đžTće ie humanističke nauke sada razvijati u jednoj perspektivi koju više ne zatvara niti određuje ovakav humanizam. Covek nestaje iz filozofije ne višc kao objekt saznanja već kao subjekt slobode 5 egzistencije. No čovek subjekt vlastite slobode u suštiri ie ncka vrsta korelativne slikc boga. Covek XIX veka je bog ovaploćen u čovečanstvu. DoŠIo je cfo пеке vrste teologizacije čoveka, ponovnog silaska boga na zemIju, što je učinilo da se čovek XIX veka i sam u izvesnom smislu teologizirao. Kada je Fojerbab (Fcurbach) rekao: »treba skupiti na zemlji blaga koja su bila uložena u nebo«, on je stavio u središte čoveka vrednosti koje je čovek nekada pripisivao bogu. A Niče je bio taj koji је, otkrivajući smrt boga, istovremeno ukazao prstom na tog diviniziranog čoveka o kome je XIX vek bez prestanka sanjao; i kad Niče oglašava dolazak nađčoveka, on ne misli na čoveka koji će biti sličniji bogu negoli čoveku, već na čoveka koji neće više imati nikakve veze sa tim bogom čiju sliku nastavlja da nosi. Pitanje: Zbog toga, dakle, kad govorite o kraju tog nedavnog pronalaska, vi dodajete teđno »možda«.? M. F. Naravno, Ta nisam siguran utoliko što je ono što treba činiti (jer za mene je reč o delovanju) neka vrsta dijagnoze sadašnjosti. Pitali ste me maločas kako se i ц čemu filozofija izmenila. O tome bi se moglo reći sledeće; filozofija od Hegela do bila je sve u svemu poduhvat totalizaci je, ako ne sveta, ako ne znanja, ono bar Ijudskog iskustva. Ako danas postoji jedna autonomna filozofska delatnost, nezav ; sna, koia nije samo teorijska delatnost unutar pojedinih užih oblasti (lingvistika, politička ekonomija itd.), ona se može odrediti kao dijagnost ; čka delatnost. Postaviti dijagnozu sadašnjosti, reći u čemu je naša sadašnjost različna i apsolutno razUčna od svega drucog, to jest, od naše prošlosti. Pitanje: Kako danas definišete strukturalizam? M ; R ? ni T koii su razvrstan s u rubriku »strukturahsti«, Levi - Stros (Levi-Strauss) ili Lakan (Lacan) ih Altiser (Althusser), lingvisti itd., reći će vam da nemaju n ; šta zajedničko jedm s drugima. Strukturalizam je kategorija koja postou za druge, za one koji to nisu. Samo se soolja može reći: taj i taj je strukturahst. Treba pitati Sartra ko su strukturalisti jer on smatra da strukturaFsti oredstavliaiu koherentnu grupu (Levi-Stros, Altiser. Dimezil, Lakan i ja), grupu koju karakteriše neka \rsta jcdmstva, ali koje mi ne primećujemo. svoj rad? Kak ° U tom sluča -j u vi definišete М ’ F ’ t 7~ Znate » to J e ra d čije је polje ograS™r°‘ U n SC - en .°' može se reć? da on P?edav l a Р° ки s а Ј da se u istoriji nauka, u istonji Ijudskog znania, pronađe nešto što bi bilo nesvesno, Radna hiooteza, grubo uzev, je ova: is опја nauke, istorija znanja, ne pokorava se lf,,Hc°i StaVno °^ tem , . 2akonu napretka razuma, lß.dska svest, liudski raznm nemaju u svoioi vlasti zakone svoje ’storije. Isoođ onoga što nauka zna o sebi nalazi se nešlo što ona лг poznaje; a inak. ,'storiia. njena buđuć(NASTAVAK NA 8. STRANI)

И6М2

STUDENT

7.