Студент

dva konja

elo se prostiralo kao sjećanje. SOkružavale su ga šume, kamenje i groblja. Vatre su gorjele po cio dan, jutrom su se javljale s pijetlovima a nestajalc su s večemjača.na. Naša kuča bila je s jedne strane sela u brijegu, pod šumicom, a gazda-lbrahimova s drugc strane sela, u brijfegu, pod kršima. Visoko, visoko do neba, koje je pritiskalo zemlju, đizale su se kuče s krivim rogovima. Ispred kuča su trčkarali kao mravi, goli dječaci i djevojčice. žene su na glavama vas božji dan unosile vodu ц kuću. Gazda-Ibrahim i moj otac isticali su se bogatsćvom u čitavom selu i okolini. Pričalo se da mi imamo zakonano zlato, a gazda-Ibrahim Ijude koji za njega trguju po Sandžaku i pribavljaju mu novac. Naše se kuće nisu trpjele. Mi smo imali konja, kojeg je otac iz pakosti prema gazda-Ibrahimu nazvao njegovim imenom, a gazda-Ibrahim, bijelu kobilu, koju je nazvao Emina, jer se tako zvala žena raog oca, moja majka, Seljaci su u selu govorili da su oba konja dobra i da takvih konja nema na čitavoj zemaljskoj ploči. . Као da si kamen, rđo jedna. Slinavi pišo! —govorio mi je otac. Ja : pored svega toga nisam znao da se divim izgledu našeg konja. On je za mene bio običan seoski konj, višc tovarni, nego konj za jahanjc. Otac se preraa konju ophodio ncobično. Seljaci su se čudili, laskal: mu. On jc svako jutro ustajao prije pijetlova, zaticao bi Ibrahima na nogama, kako mu vile mrse grivu. i rep, ’izvo dio ga iz tople, ušuškane štale, noseči sa sobom češagije, sapunc, ćebad, i vod:.o do česme ispod divlje kruŠke, punc vrana, timario ga, ćepajuči rau kao djetetu. I gazda-Ibrahim ustajao je prije rore, kada Se dijele dan i noč, izvodio bi Eminu na leđinu ispred štale koja je gledala na našu kuću, češljao bi' je, a ona bi samo ponekada setno i premuklo zanjištala, podignutc glave, otimajuči. se. Moj otac Muhamed počeo je da gubi razum i pamčenje, Prolazili su dani, prolazile su noći, a on je zaboravljao na mene, provod-eći svaki slobodni trenutak pored konja. Sto je konj višc napredovao, bivao Ijepši, snažniji, шој otac jc sve više propadao, grbavio i mršao. Lice mu je bilo smežurano kao najlonska kesa u kojoj je držao duvan. Noću je buncao, tepao konju, vriskao. Ja sam ga budio, plašljiv, strepeči da me ле udari. Preko dana nismo se sretali. Za ručak mi je ostavljao koru hljeba, a za večeru mi pokazivao rukom kako da je spremim. Inače, konj se ponašao ргегаа шош ocu kao razumno biće. Svako jutro

Gazda-Ibrahim i moj otac isticali su se bogatstvom u čitavom selu i okolini. Pričalo se da mi imamo zakooano zlato, a gazda-Ibrahim Ijude koji za njega trguju po Sandžaku i pribavljaju mu novac. Naše se kuće nisu trpjele, Mi $'ЛlO imali konja, kojeg je otac iz pakosti prema gazda-Ibrahimu nazvao njegovim imenom, a gazda-Ibrahim, bijelu kobilu, koju je nazvao Emina, jer se tako zvala žena raog oca, moja majka, Seljaci su u selu govorili da su oba konja dobra i da takvih konja nema na čitavoj zemaljskoj ploЖ ' ' ' ■ ■ ■ ■ "'■'

t*.* .* - '*■ * * . ' f V Kao da si kamen, rđo jedna. Slinavi pišo! —govorio mi je otac. Ja, i pored svega toga inisam znao da se divim izgledu našeg konja. On je za mene bio običan seoski konj, višc tovarni, nego konj za jahanjc. Otac se preraa konju ophodio ncobično. Seljaci su se čudili, laskal: mu. On jc svako jutro ustajao prije pijetlova, zaticao bi lbrahi.ua na nogama, kako rau vile mrse grivu i rep, ’izvo dio ga iz tople, ušuškane štale, noseči sa sobom češagije, sapunc, ćebad, i vod:.o do česme ispod divlje kruŠke, punc vrana, timario ga, tepajući mu kao djetetu. Ijubio ga je sluzavom gubicom u čelo. Sto so tiče gazda-Ibrahima, ja njega nisam dovoljno poznavao. Znam da sam mu samo jednom, kada jc prolazio potok, sakriven iza žbunja, opsovao majku kaljavu, i vidjo sam mu namfšteno čelo s gustim crnim vjeđama. Ali zato mi sc u sjećanju veoma dobro očuvala njegova kobila Emina. Gazda-Ibrahimova kuća je cvcjtala. Pčele. su mu se množile. Trava mu jc dva puta godišnje rasla. Svjestan svoje moći, Često je poručivao po nek : m Ijudima kako će übiti mog oca. Kao svaka nezgodna priča, i ova je mučila mog oca. Sijevao je očima. Zestio se kao osovi u bukvi. Ulazio bi u Štalu kod konja grleći ga i plačući mu na obrazu. Ja sam se u početku zabavljao deIjajući klinove. Pravio sam klisove i maške: zmajeve. Peo sam se po kršima i iz pećinlca' vadio sam čavčad i golubiće i bacao ih niz krše. Poslije izvjesnog vremena bavio satn se čišćenjem štale i pranjem veša. Počeo sam da razaznajem crno od bijelog. Patio sam zbog stvar: koje su mučile mog oca, mada ml on o tome nije ništa govorio. Smišljao sam planove kako da se osvetim gazda-Ibrahimu. Jedne noći došao sam na pomisao da odem i da mu zapalim pčele, štalu gdje je ležala Emina, kuću. Drugi put sam pomišljao da ga sačekam u potoku kod valjaonice sukna i da ga übijem očevim p : StoIjem. Ali, sve mi jc to izgledalo neostvarljivo i glupo. I jedne noćl poslijc dužeg prevrtanja u krevetu punog buva i vaši, došao sam na spasonosnu ideju. Odlučio sam da sledeće noći krišom izvedem iz štalc našeg konja Ibralrma i da ga odvedem do Emine da je on lično zađavi. Te noći nisam шоgab da spavam od radosti. Jedino sam se plašio da шс otac ne čuje kada budem irvddio konja iz štale. Naredna noć bila je puna zrikavaca i zvijezda. Buljine su huktale više kuće u Dobrom lazu. Izvukao sam se iz drvenog kreveta kao sipac. Došao sam do štale pun strepnje vradosti. Miran kao jagnje, Ibrahim je pošao za ranom. Uzjahao savn ga s ogradc, a on je potrčao prema drugotn kraju sela, noseči me na kao vosak, oblim leđima, nc osjećajući moju težinu. Ni deset puta nije sova Zakreštala, a mi smo veđ bili pred gazda-Ibrahimovom koliboiru Konj jc odmah osjetio, da sc u kolibi nalazi .njemu ili draga ili rarzna kobila, ja to nisam mogao da razumije'm. Sjahao sam sa konja, prišunjao sam se do kolibc, kao vuk toru. Otvorio sam vrata i iz kolibe je izletjela Emina, puna snage, kao lisica iz pećine, natjerana nekim tajnim, unutrašnjim nagonima. Konji su počeli da se njuše, osluškuju. Damari su im bili nabrekli. Frktali su. Odjednom se Emi-

PREDRAG DIMITRIJEVIĆ;

na okrenula i snažnim trzajem zadjih nogu udarila našeg konja po gubici iz koje je curila sluz i pjena. On јс zćinjištao, praćaknuo se kao pastrmka na udici, i hitrim skokom uzjahao je razdraženu kobilu, a što je za mene značilo da će je on tog istog trenulka zaklati, biće gotovo i prućiće se po ledini. Ibrahim se grčio, propinjao, natezao, trcsao kao vodenički ka.nen, zamahivao repom, klatio se lijevo-desno. Emina sc njihala pod njim kao matica riјеке, podrhtavala, preživala, ne pokušavajući da se otme, a ja sav blćižen, s rukom na ustima da ne vrisncm od radosti, očckivao sam svakog trcnutka da ona padne pod teretom našeg konja. Ali odjednom, dok jc naš konj klao Eminu zubima po vratu, i jezikom lizao joj uši, i dok sam ja drhtao od iščekivanja, gazda-Ibrahimov glas s prozora pokrenuo jc zgusnuto more tišine i strasti. Glas se širio kao ћајка, svud unaokolo, šumom, šumom, potokom, kao lanac. Urlanjc sc širilo, rastezalo uz vlažan kamen. Ja sam se unezvjerio, stresao i počeo da tnčim ostavivši našeg konja na gazda-Ibrahimovoj kobili. Pucanj јс grmnuo. I na nebu, bistrom kao око. grčile su se zvijezde. Svi đavoli ispod valjaonica i potočara izašli su i popeli w na našu krušku kod česme kao ?avkc. Graktali su i smijali sc na clas. He-hcecec, ga-gačačača. Nikad višc. Spavao sam do zore. Očeva ruka pritisnula mi jc grudi kao kopito. Odletjela su mi dugmad s konopljane košuljc, udarila su u tavanicu i kao mu* šice pala na umašćeni patos. S grčenjem, kao porodilja, гскао mi jc da је gažda-Ibrahim izvco noću, dok smo mi Spavali, našcg konja iz štalc da mu oplodi kobilu i übio ga. Najednom me podišla jeza. Stresao Sam se. Ludak! Sladak ukus u ustima. Učinilo mi se da naša kuća prokišnjava, da su pola krova raznijele pticc po kršima, da nema vrata i prozora. Kiša ше ovijala kao matcrica novorođeno dijete. Otac je izletjeo iz kuće. Ha, hu, đaj, drž!. Vatra je obasjavala našu stranu sela. Ptice su se u jatima podiglc iznad sela, čurukale su. Sjenke su vodilc kolo pod kršima .Kuća jc gorjela. Začuo se i pucanj. Prvo kroz uši, onda jc svrdlao duboko do mozga i srca. Ujutru je osvanulo zgarište. Gazda-Ibrahimova kuča bila je sravnjena 'sa zemljom. Njegovo tijelo nijesu mogli da pronađu. Sve je hilo u pepelu i krpama na glavama. Moj otac jc ležao okrenut nebu, istoku, s izuvenim opancima. Crvena jama zjapila mu jc na crudima kao konjsko oko puno muši:a. IBRAHIM lIADZIC

IBRAHIM lIAD2IĆ

AKVAREL

GLASOVI

u ustima spava tek napušteni izvor govora zanemarene bujice glasova upomo razdiru usamljenc žaokc cluž litica u grlu iz pomšenih temelja običnih slogova raste gusta mahovina ćutanja odjcdnom se kroz pukotine rasklopljenc tišine pojave prvc senke nekog probuđenog zvuka naviru beskrajne odaje u provaliiama nezapočetog razgovora zatim dolazi neprimetno otvaranje svih prozora i kapija u dušniku vode se nepriznatc bitke nekc silnc gomilc vetrova neke do tada skrivenc svetlosti počinju da slave dokazane pobede u podnožju vlažnog jezika skupljaju se uobličene kapi govora za nesiguma i daleka putovanja usput se smenjuju godišnja doba nestaju rastojanja između dana i noći dok na zategnutim ušnim školjkama večito bdiju ogledala sluha ncpoznati udaroi u naprcgnutc opne tih glatkih površina znak su đa sc svc kolonc pristiglih zagrljaja reči raziđu po razbijenim skrovištima sluha poslednjc mahanje glavom # označava da sc sada na drugom mestu obnovljeni gilasovi spremc za nova i još nesigurnija putovanja kristali razuma šalju bljesak odgovora sa svih strana naravno cla pri tom niko od nas ne zna zašto

SIMON SIMONOVIĆ

GARIŠA ĐAK*

Sljapkali smo bosi u osvit svih lvlša , u zorc kupane mlekom 11 dojkr masteeka u podne sušeno vrelmom daha dalekm reka u suton ledenih krljušta zmijastih sablasti u noć aveta sa kandžom petla na vi atu u vreme koje je kucalo u nama gladno ffieS£&' каГ ffii-jk.. svetom! Garifl iTa ko rasečeni јелк rmaja u: jednoi dupltt ko dve nozdrve nosoroga ispod jedmog ro e a ko dve polutke mišićavc školjkc na kamenu lizali smo sluz topline bisernog drugarstva delili posleclnje svetlo svica iz maštania kitili stope budućnosti osmchom zumbula iurili za danima sa leptirom pod kapom inrili ludovali i opet jurili, slozno luruli.. . . Гугете je i“o našim stazama kao fenjer tspred moljca!... ’ Gariša ie poskakivao ko zračak na obzonu zveckao torbom sa krečnim, krtim pisaljkama ia sam svirao u fiulu i visokim tonovima preskakao natrule usta.ialih laruga antice su nas čekalc da prođemo, da se vratimo... A onda . zacrne sc nebo od ul.ja i baiuta letece smrti rat šiknu požarom kroz šumu i kamen u našol dolini ključaše ko bura pod palubom Od Gariše, ostadoše mi zasecenc uspomenc i krečne, krtc pisaljkc ugašene kivl.iu.... ZQRAN BO gdanovic

ZORAN BOGDANOVIC

*) Pesma nagrađena prvom nagradom na konkursu Univerzitetskog odbora, koji je bio raspisan povodom Dana studenata

STRASNA RASKRŠĆA

I rosom, blaženoaiT kišom, jabukom rujnorn. Rascveta se zeinlja i flora ла njoj, шјеш Belim i žutim, nebom raspolućetfmn, snom. Razape žudnja beskonačna mreža, slap, roj Jezera кој јш zanosna pesma struji ko гај _.. Presađen u usne zvezdane. u dražesm. spoj Gde nebo plelc slast i ш/.и i zemni sjaj Ispusti mesec sonorne glase,, i žarka. noc Raskopča haljinu svoju da slapor i duse Pronilmu u zvezde, u prostor, u slatku moe Ljudskih želja, rudnika snova što se ruše. Ovc strune bilja što mame tvoj živi skok U ruj zlatnog pejzaža i preblagog lišća Ovo smilje na tebi, sveta ženo, rajski sok, Ljiljanovo grlo, žubor i strasna raskršca Spoznaćc srce kad bude vatrom van vremena žljebilo mudrost u jezgro večnog semena. Jer, kad sve prođe, neizrecivi druže, u can Dugindh boja i ptičjih cvrkuta, trajaće Žar vrlo blizak nacli, zora u blesku i jan Ljudskog povrartka po milost lcpote, i staca Dubina muzikc, anđeoska grana, lica . Satkano od vode, beline, zvezdc i pticc SINISA RISTIĆ

1 [HIVV SINISA RISTie

PESMOVANJE

Mučnine teku li, teku iza očiju, kroz mde. A neke svirale ше budc na Ijubičastom polju, uz reku Okružen sećanjem, žicom. Dan sišao u ožiljkc. Cvetaju bol i biljke pod vrelom susnežicom. Obrastao outanjem, travom. Svanjiva li to, ili se mraći? Hećimi i trovači, gle, bdiju nad mojom glavom.

RADOMIR MICUNOVIC

INSPIRISAN TRAGIČNIM

(1/ložba Gligora Cemerskog u Galeriji grafič* kog kolektiva) Gligor Cemer&ki je umctnik koji ima aktivan odinos prema objektima svog stvaranja, pri čemu sc više oslanja na snagu temperamenta nego na racionalno zasnovane sheme. On odbacuje svaki suvišan elemenat i nepotrebno detaljisanjc, da bi u jednom dahu i silovitim naporom dosegnuo jedno slikarski

ostvareno i autentično osečanje života. Slu:>eči se isključivo crtežom kao izražajnim sredstvom, Cemerski žestokim potezima koji sc sažimaju u isprekidanom pulsiranju punih linija. preobražava neutralne površine u žarišta u kojima se dramatično ocrtava Ijudsko obličje .Napetost i razrešenje se oddgrava u okvii ima linije, tako da je uloga boje svedena na obogaćivanje crteža. (»Pastir iz Stobija«). b slobodnoj kompozicionoj strukturi, koja nije sputana proporcijama i ograndčenjima okviia, ostvaren je utisak pokreta i dinamičnosti. Inspinšući se tragedijama Skoplja, Debra 1 ijctnama, Cemerski spada u red onih umetrnka kpji ndsu izgubiili sluh i zanimanje za saviemena zbivanja, već ih prenose kao teme i inspiracijc u svoju urnctnost. Iz mnoštva više iii manje uspelih crteža, mogu se izdvojiti: »I ашка II«, 1966. rađena u plcmenitom tonu seprje, sa nežnim i prefinjenim valerom u zu jm oscdacijama °d gustog do prozračnog, i »Decak, Zemljn г Nebo«, 1968, u kome se izrazava zrelost i krajnji domet sadašnjih umetnićкш prcokupacija Gligora Cemerskog.

DUŠAN ĐOKIĆ

STUDENT

7.