Студент

STUDENTE SKLANJAJU SA POLITIČKE POZORNICE

Početkom juna, kad sam stigao u Prag, studenti više nisu bili na ulicama. Nije se dešavalo ništa spektakularno. Kao da je već bila povučena crta za svođenje računa o bumim događajima tokom prvog polugođa ove godine. 0 tom bilansu, za vreme svog kratkog boravka, dospeo sam da razgovaram sa malim brojem Ijudi, među njima i sa nekolicinom studenata. Zbog toga nemam prava na pretenoiozniia uopštavanja. Tu pouku sam izvukao naročito posle povratka iz Praga kad sam se našao u dinmičnoi beogradskoj atmosferi u kojoj su jednd isti Ijudi iz političkih fomma nrvo govorili u ime radničke klase protiv studenata, zatim u ime studenata za studente, a govoriće i übuduće za ili protiv govoreći jedino u ime svog političkoog pomodarstva. U Pragu me je impresioniralo razmišlianje nekih studenata o specifičnom karaktem Cehoslovačke baš s obzirom na njene kultume tradicnje, uopšte na istoriju. Mladići nisu pominjali Srednju Evropu, Evropu, jer uz te pojmove obično iđu mistifikacije; o starim dobrim vremenima Austrougarske, odnosno o evropskom bedemu razuma, mere i harmonije nasuprot agresiji Vizantije i Azije. Dovoljno je podvući da ovaj teren, svejedno kako ga mi nazivali, obeležavaju markantne istorijske snedifičnosti. Cehoslovačkoj ie, u najmanju mku olako, bila nametnuta jedna đrukčija koncepdja dmštvenog razvoja, tačnije, msko i jetsko iskustvo koje je proglašeno opštim i jedinstvendm marksističkmra putem u socijalizmu. Dedukcija njegove najekstremnije, staljindstičke varijante, izvedena posle II svetskog rata u svim takozvanim zeml jama narodne demokratije, teško je pogodila Cehoslovačku. Kako je došlo do te koncepci je koja se izdaje za opštu i svemoguću već decenijama? Nju je stvorio Lenjin primenjujući Marksa u uslovima napetih suprotnosti carske, seljačke i feudalne Rusije. Ali to je zasebno pitanje, kao i pitanje na koje je još teže dati odgovor, pitanje dalje sudbine te koncepcije za vreme

Staljina u samoj zemlji u kojoj je prvi put realizovana, proveravana, menjana, korigovana itd. itd. Reč je sada o drugim zemljama socijalizma, o sadašnjoj fazl u kojoj one imperativno, jedna za dmgom, svaka za sebe traže put usaglašen sa sopstvenim specifičnostima, sa svojim posebnim istorijsfcim zakonima. Promene koje nastupaju nisu politički incidenti, kao što se uporno misli u Sovietskom Savezu. Direktno je dovedena u sumnju koncepoiia koja se rametala svima; ističu se dmge. elastičnije, adekvatnije mogućnosti. Nastupila je jedna nova faza u istorijskom nrocesu socijalizma. Bez obzira na to što niie definitiivno jasno kuda ona vodi, dmštveno kretanje se ne može više zaustavitj demagoškom pa.rolom o jedinstvu sociialistnčkih zemalia, koje budući stalno pod patronatom naiiače sile među niima u stvari i nije ndkakvo pravo jedinstvo. Jedan. aspekt se u čehoslcvačkoi ovih meseci ■posebno podvlaoii. On sigurno još bolje obiašnjava istoriiske soecifičnosti u ime koiih Cehoslovačka traži svoj put danas. Naimc. ona jedina od današnjih evropskih sooijalističkih zemalja niie imala đik+atum u vremenu između dva rata. A to znači da ie bila građanski konstituisana sređina, sa izdiferenciranim klasama i sloievima, izmžendm interesdma i pravima njihovim, sa iakom radniičkom klasom, sa industriiom, razviienira poMtičkSra paTlaraentarizmom i đeraokratiiom građanskog tdroa. O datle zaista prlrodno sledi da njen put ka demokratiji u novom dmštvenom poretku ne bi morao da prenebregne i sve dobre strane ranijih etapa. U poslednje vreme slobodnije se astiče da je Cehoslovačka bliža nego djedna dmga socijalistička zemlja Marksovoj klasdčnoj ideji o ostvarivanj'U proletorske revolucije u industrijskii naprednim zemljama. To je u svakom slučaju dobar korektiv, utoliko neophođniji što se već jednom mora uvažiti činjenica porasta socijalističkih elemenata u stvarnosti kapitalističkih zemalja danas.

Ovakvo jedno, šire, kompleksnije, modemije shvatanje socijalizma ndje usamljeno. Miislim da ono hvata korena među mlađima i kod nas, i u -drugim socijalistitkim zemljama. Studenti su na prvom mestu nosiooi te konoepoije i potrebe za njenom intenzivnom praktačnom realizacijom. Neki praški studenti, s kojima sam razgovarao, i kad sami nisu deprimirani, govore da je većinia njihovih kolega poslednjih nerelja postala takva. Da li su očekivali radikalne promene preko noći? Oni to ne priznaju. Svesni svih teškoća, oni smatraju da je u sadašnjoj fazi suviše verbalna politička bitka. Makar iz taktičkih razloga, moralo se učinitd više realnih poteza u prilog proklamovane i zastunane nove koncepcije. To bi bila plodnija taktika od ove koja se sada primenjuje n čehoslovačkoj, Osim toga, imam utisak da su, uza sva priznanja, studenti baš ovih poslednjih nedelja sklonjeni sa političke pozomice, upućeni da se vrate učenju i da buđu dobri. I oni se osećaju pomalo kao Cmoi koji su uradili svoje... Politika ostaje stvar sloja političkib profesionalaca. Naša štampa, počevši od januara, prenosila je više puta direktne tekstove iz praškog lista »Student«. Već iz njih moglo je biti jasno da se taj list zalaže: da se jasno definišu antisooijalističke snage van Partije, adi i antisodijalističke snage u samoj Partlji. Ta borba na dva fronta nije neizvodljiv zadatak. Nieno precizno određenie ne liči na prevolik radikaliczam. Ala izgleda da upravo to zameraju novi čehoslovački mkovodioci listu »Student« i najangažovanijem delu studentske amladine u svojoj zemlji. Otud pasivnost koja je, nadajmo se, privremena. Jer studenti postaju na naše oči jedna kategorija o kojoj vredi razmišljati na dmkčiji način nego dosađ. Več se određenije razaznaje da studenti svakako spadaju u avangardu moderaog socijalizma.

SVETA LUKIC

Univerzitet uz radništvo i seljaštvo

Prvog dana unmverzitetskog pokreta u Beogradu, studenti i fakultetski radnioi, ne samo da su izrazili htenje da se stave pod vođstvo radniika i seljaka, nego su to pokušaM i da postignu. Prvi dan odlaska delegacije studenata i fakultetskih radnika u preduzeća bio je ujedno i poslednji dan njihovih razgovora sa radndcima u fabričkom kmgu. Odgovor gradske i njoj bMske kvazi-feudalne birokratije bio je najpre u apsolutnoj zabrani takvog dijaloga, a übrzo zatim u formiranju »radničkih straža« i udamdh grapa protiv univeiviteta. AM, bilo je i mnogih drukčijih razgovora između univezritetskih radnika i studenata i fabriČkih radnika izvan sastanaka u fabrikama. U tim razgovorima radnici su daM svoju saglasnost sa univerzitetskim pokretom, kako u pogledu njegovih zahteva, tako i u pogledu njegovih metoda. Te činjenice pokazuju koliko je fdktivna sledeča formulacija dmgarice Latinke Perovič; »Nikakve akoije ne bi uspele đa zadrže radnike da samoupravljanje, bez obizra na sve svoje nesavršenosti, ne daje dosta prostora za rešavanje protdvreonih situacija i teškoča, Odlučivanje o sopstvenim pitanjima već je u rukama radnika, za razliku od Univerziteta koji je zapao u paternalitsičke ođnose u kojima se niz probleraa, koji se tiču društvenog položaja i nastave još rešavaju van univerziteta, Zbog toga nije kriv samo Univerzitet... U konfliktnim situacijama on(radnik AK) spontano odbija sredstva koja na prvdi pogled izgledaju efikasnija, ali ko ja dugoročmje mogu da, ugroze osnovna samoupravna prava koja radnik danas ima«, (»Politika ekspres«, od 22. juna ove godine). Da M radnici spontano odbijaju takva sredstva, o torae se može raspravljati, s obziw rom na brojne obustave rada, koje -su zaista krajnje i štetno sredstvo, ekonomski posmatrano. Treba podvuči da je Univerzitet celo vreme insistirao da je protiv toga da radnioi obustavljaju rad, Univerzitet je jedino hteo razgovore i adekvatnu delatnost radnika izvan radnog vremena u okvim samoupravljanja. Sto se tiče idealizacije prakse samoupravljanja u rečima dmgarice Porović, možemo ukazati na suprotno mišljenje njenog kolege dmga Mike Tripala o tome da samoupravljanje kod nas nije odmaklo od primitivnog nivoa. Ukoliiko se dmgarica Perovič ne slaže sa dmgom Tripalom, morala bi se složiti sa činjenicama o zakržljalosti samoupravljanja izložepim u naučnim radovima, raznim anketama i slično. Svako bi joj mogao vrlo lako dokazati da Univerzitet u samoupravmm odnosima, a ne u samoupravnim normama koje tek treba sprovesti, nije iza dmgih samoupravnih orga-

nfaadija. To znači da Je 1 na njemu samoupravljanje do sada bilo zakržljalo. Najzad, nije nam jasno šta drugarica Perović smatra da u pogledu mešanja društvenog položaja treba prebaciti na Univerzitet. Da M je ona za neiki srednj ovekovnni položaj Univerziteta, kada je on bio država u državi? Obmuto, ra<ii se o tome da se dmštveno rešavanje društvenog položaja univei'ziteta rešava na stvamo samoupravan način, uz stalno sudelovanje studentskog pokreta. Uprkos svemu tome, pa čak. i tejave dmgarice Perović, ne može se poreći da su u toku ončih sedam dana kontakti Univerziteta i radnika i ostalih građana u sve većem broju nastavljeni, doduše izvan fabričkog i sličnog kmga. Dolazak nezvaničnih delegacija radnika bio je maM početnit, korak u pretvaranju studentsko-nastavničkog univerziteta i u radničko-selj ački univerzitet. Prestankom zauzimanja fakulteta, bezrazlož no je uglavnom prekinuta takva saradnja. Bezrazložno, jer se zborovi fakulteta i dalje održavaju, doduše znatno ređe. Još važnije od toga je da treba nastaviti sa obilaskom stuđenata i fakultetskih saradnika u preduzeća. Njima će se pridmžiti i ostali dtntelektualcl i dmgi radni Ijudi. To može imati razne forme, od dijaloga do zajedničkih priredaba u fabrikama di na fakultetima. Ne manje važno je iz’graditi vezu sa selom. Za onih sedam dana toga nije moglo da bude u večoj meri za tako kratko vreme. Ne znamo dovoljno detalja o univerzitetskim pokretima u dmgiim gradovima, ali nam je jasno da svi studenti i fakultetski rad nici i ostali Ijudi nisu posumnjaM u neopbodnost cementiranja vodeće uloge neposrednih proizvođača; njeno pretvaranje od pasivne, donekle prvenstvene misije u aktivnu neposrednu vodeću ulogu u dmštvu. Kada bi dmkčije mislili bilo bi to protivno prirodi samog pokreta, jer je to pre svega pokret neposredne demokratije i za neposrednu demo kratiju, naravno u srazmerama koje su moguće u raznim zajedoilcama i na nivou ćitave Jugoslavije. U nravoj neposrednoj demokratdji, većina odlučuje korenito. Više nego i u pravoj predstavničkoj demokratiji koje baš nemamo u velikim dozama. Od 3. juna većina na univerzitetima je skoro uvek umela da oseti najbolji put. Pošto su radnici i sooijaMstički orijentisahi seljacd većina, to je jasno da intelektualdi i politićari mogu samo da budu njihovi savetodavci i saradnici u tevršavanju. Sa svoje strane, radnici i seljaci nisu samo mkovodeća snaga dinteligenoiiie nego i nejni savetodavci. Naravno, da svaka od ovih snaga zadržava sebi pravo da se ne složi da pokuša da dmge übedi ali je volja većine zakoh za izvršenje. Prirodno, kriteriijum većine je za sada nemoguće sprovesti u odnosu između radništva i seljaštva i to predstavlja veliko ogranićenje neposredne demokratije koje valja što pre prevazići stvaranjem industnijaMzovane poljorprivrede. Univerzitetskom pokretu prethodilo je, ne samo buđenje krittike i akcije u ređovima intelektualaca, nego i zaoštravanje klasne borbe i borbe slojeva u preduzećima i u dmštvu. Da ne govorimo o pomenutim obustavama rada, nego da ukažemo posebno na to da je seljaštvo posle dugog ćutanja počelo da diže glavu protiv birokratsike eksploataoiije. Dakle, stratifikaciono, univerzitetski pokret je savez studenata nastavnika i ostalih fakultetskih radnika. On će (možda) prerasti u pokret proizvođača di ostalih radnih Ijudi na čelu sa radničkom klasom.

Organizadono, pokret mje orgamizaclja, nditl udruženje, što i samo njegovo ime kaže. Univerzitetskni pokret je savez između SS univerziteta kao vodeće organizacije, Saveza studenata, onih studenata koji nisu članovi SS udruženja nastavnika i vanuniverzitetskih naučnih radnika, kao i sindikalnih podružndca radnika univerziteta. On treba da postane deo takvog saveza na jugoslovenskom planu između SK cele Jugoslavije, kao vodeće organizacije, 1 ostalih društvenih organizacija i udružiivanja. Akcdoni, odnosno koordinacioni odbori su samo tehndčki dizvršni organi, Možda je ova slika tek daleka budućnost. Birokratsko-tehnokratski protivndci pokreta su toliko jaki da se tek može nagađati na šta su sve spremni. Ovo naročito s otejirom na dosadašnje kombinovane operacdije od sile* džij sko-mi lici i skih naleta, preko bolesndh kleveta, do lisičiiieg slaganja sa zvaničnom progresivnom podrškom pokretu. Mi smo na početku govorili o birokratskom otporu pokreta, a sada pominjemo i tehnokratiju. Prvih dana je suprostavljanje pokretu bilo uglavnom birokratsko, Ono je pretežno billo ograničeno na Beograd i Srbiju u kojima birokratija daleko nadmašuje tehnokratske pridošlice. Tek u sredini te sedmice sekundarne tehnokratske snage su progovorile. Tehnokratija je u celoj Jugoslaviji tek počela da se formira, a pogotovu u nerazvijenilm republikama, kao što je Srbija. Međutim, u razvijenini republikama, koliko smo čuli, tehnokratija je mnogo konkuretniji satelit, a potencriijaino pretendant u borbi sa birokratijom za vladavinu u društvu. Zato u borbi za stručnost ne samo da ne smemo žrtvovati siromašne koji nisu svojom krivncom ostali nestručni, već ih moramo osposobiti za kvalifikovan rad. U borbi za stručnost protiv birokratskog diletantizma ne smemo da zaboravimo da stručnjaka pitamo

za koga 1 za šta radl. Ne smerao dozvolniti najezdu nemoralnih i autokratskih stručnjaka. lako su jugoslovenski i srpski okviri pozadina beogradskog sukoba, zadržaćemo se na području Grada. Niko od gradskih i njima srodnih čdnilaca, nije odgovarao, kako za pravne, tako i za poiltičke delikte. Naprotiv, birokratska izolaaija neposrednih proizvođača od Univerziteta i dalje je na snazi. PosJe govora Predsednika Republike i Smemica, birokrate i tehnokrate su se razdvojile u dva jurišna odreda: jedan, koji i dalje manje ili više otvoreno pokušava da obrati Univerzitet, kad već ne može organizaciono i fizički da ga napadne; drugi, kojii nudi darove (danajske), naprasno se složivši s pokretora da bi ga imakazio. # * * * Mora se priznati dmgu S. Zatezalu da skoro nijednom rečju nije pokušavao da uđe u grupu nabeđenih novorođenih pristalica pokreta. On je ostao dosledan samom sebi. Jedina njegova promena je u tome što je njegovo protivljenje pokretu postalo diskretno. Drug Branko Pešič počeo je punom parom da radi na poboljšanju gradskih uslova, napose za studente. Beogradska skupština nije našla za shodno da detaljno ispita optužbe pokreta koje terete dmga Pešića za događaje. Ako niko drugi, zašto odboraioi sa Univerziteta nisu na tome insistirali? Molimo ih da odgovore preko štampe. Nadajmo se da se Gradska konferencija SK i Univezitetska konferencija SK neće prtiid'mžiti ovoj zaveri cutanja prema drugovima Zatezalu, Pešiću i njima sLičnim. . Bez obzira na tokove ovih konferencija, mišljenja smo da celokupno stanovništvo Beograda i Srbije, kroz neposredne obliike demokratije mora da sudi proteklim događajima i Ijudima, u ime etike.

ALEKSANDAR STOJANOVIĆ

STENA

11! SAVREMENA PRIČA ;JJ|

Iznad prekrasne kuće, u kojoj se život odvijao bezbrižno, nalazila se jedna stena vrlo nestabilne ravnoteže, Kako jebilo moguće da njeni stanovnici nisu bili zabrinuti zbog toga? „Ako nije pala dosad kažu ord zašto bi trebalo da padne upravo sada?" A u stvari, ona nije ostala baš sasvim nepomiična. Prošle godine, verovatno zbog odmza vanja, ona je malo skliznula, ali sasvim malo, i tada je nešto kamenja i šljunka palo na krov vile. Potom, stena se zaustavila tako da je bida još isturenija i još više preteća,. „Utoliko bolje”, rekli su oni. „Sada je sasvim učvršćena; a ako bismo i prihvatili da je stena opasna, šta da učinimo?« »Mogli biste, na primer, da oko nje staviite nekakve klinove ili da je pričvrstite cementom. Danas se izvode i daleko teži poslovi«. »A novac?«, odgovaraju nam oni, smejući se. »A neophodno vreme? A zatim, ko bi se popeo do nje tamo gore, da radi na samoj ivici ponora? Žatim, zašto bismo isključili mogućnost da nam posle toga ne bi bilo još gore? Pri učvršćivanju platforme na kojoj stoji stena, postoji riizik da se ona stropošta ddle. A i ako pretpostavimo da će pasti, zar je zaista sigurno đa će vila biti smrvljena? Ko zna? Sasvim je moguće da će stena pasti malo podalje, ne prouzrokujući miikakve štete, A onda, bilo bi već i vreme svršetka ove pcriče o steni. Ako je već suđeno da se nesreća dogodi, onda dobro, pričekajmo je! U protivnom, što da se uznemiravamo toldko i zašto da trujem sebđi život?« Oni se smeju, igraju, jedu, opijaju, S vremena na vrome, u ponoć, s druge strane đoline dopire potraiila jeka i tresu se prozori. To je znak da se jedna padina brda survala u dolinu. Verovatno su mnoge kuće bile smrskane. Ali sada već postoji navdka. Niko se više neče trgnuti kada sc začuje ova tutnjava. Stali bd podalje sa cigaretom u uglu usana, a zatkn, u tišind, smestill bi se u fcrevet i brzo zaspali. DINO BUZATI (S ITALI3ANSKOG: N. G.)

DINO BUZATI

VANUEDNI BROJ 5,

STIIDENT

STRANA 7