Студент

JOHAN HUIZINGA

porireti portreti portreti portreti portretl portreti

Johan Hulzlnga ]e rođen u Graningenu 7. decembra 1872. god. U rodnom građu Je zavrilo »tudlje, • po•I* I* neko vreme studlrao komparatlvnu llngvlstiku u Lajpcigu. Od 1897. do 1903. profesor Istorlje u •rednjoj Skoli u Hariemu, od 1903. đo 1905. docent za istoriju stare lndljske kulture u Amsterdamu. U to vreme Je ved potpuno zaokupljen !• storijom srednjeg veka na Zapadu. Od 1905. g. profesor opSte Istorije na Univerzitctu u Gronlngenu. G. 1915. prelad na Univerzitet u LaJdenu gde Je ostao sve do zatvaranja univerziteta od strane nacista. Uhapšen od Ncmaca 1 držan u logoru dn 1943., posle toga konflnlran kao talac u mestu De Steg bllzu Arnhajma, gde Je umro 1. februara 1945. godine. Od njegovog opsežnog istorlografskog dela pomlnjemo JESEN SREDMJEG VEKA (1919.; srpskohrvat* sld prevod: Zagreb, Matlca Hrvmtska, 1964), magistralno delo o francusko-burgtmdskoj kulturl u perlodu 1350—1460.; zatim monograflju o Erazmu Roterdamskom, koja predstavlja studlju o Jescnsklm trenuclma bumanlzma: ERAZMO (1924). Trsba pomenutl studlje o IstodJi I e druitvu u SJedlnJenim Državama: AMERIKA, KAKO 2IVI 1 MISLI (1927) 1 COVEK I GOMILA U AMERICI (1928), kao i studlje fac oblastl naclonalne, bolandske Istorije HOLANDSKA KULTURA XVII VEKA (1933). Zna£ajnl splsl teorijskog karaktera objavljenl su u knjizl CIVHJZACIJA I ISTORIJA, STUDIJE 0 TEORIJI I METODU ISTORUE (1937). G. 1935. objavljcna Je knjlga U BEMCI BUTRASMICE (KRIZA CLVILIZACIJE), • 1938. godlne HOMO LUDENS. Od ostallh spisa naplsanih v poslednjcm periodu života treba Istaknuti dva koja su objavIJena posthumno; MOJ PUT KA ISTORUI (1945) i OBE3CASCEM SVET (1945). Iz oblmne escjlstlke Huizlngine izdvajamo cseje o Danteu, Abelaru, Alanu od Lila, Džonu od Solzberlja 1 Hugu Grocljusu, kao 1 studlju o rea Uzmu u rcnesansnoj umetnortL »Istorijsko saznanje ko- I je ne nalazi svoj odjek 1 ■ r : svoju meru u ličnom životli' duha i duše mrtvo je 1 bez vrednosti.« Ovc rečl napdsao jc Johan Hu/.inga u jednom od svojih teorijskih spisa iz 1937. godlme. Iza njega su u tom trenutku već stajada sva njegova najznačajnija istorijska dela. Njegova Jesen sređnjeg veka (1919) i njegov Erazmo (1924). Iza njega je i Kriza civilizacije (1935), taj uzbudljivi apokaliptičko-profetsfci sipis u kome se istoričar cMHzacije pretvorio u kritičara civilizacije. Homo ludens (1938) neobična knjiga, nezaobilazna u 3\ 7 akoj ozbiljnoj analizi moderne teorije i istoriografiije kulture, pojaviće se godinu dana posle objavljivanja eseja u kome je Huizinga zapisao rečcnicu koja u kontekstu svega što je do tada uradio odzvanja jednim svojim, karak teri stičnim tvukom. Ako je jedna teorija istorije, kao što je upraivo slučaj *a Huizingom, po svom karaktetu, pre svega, empLrijsko razmatranje, ako su pravila koja ona nudi samo komentar jedne određene prakse, skup normi koje proizlaze iz iskustva samog istoričara, onda navedena misao saopštava nešto što prestaje da se prima kao intelektuailistička

■ I apstraikciu’a, kao apriorističkl , sud, kao jedna od onih formuI la koje su izvedene iz opštih I principa nekog koherentnog filosofskog sistcma. Onda ona postaje nešto što se prihvata kao zgusnuto iskustvo, kao lično svedočanstvo, kao lična istina koja je uvek 1 lična drsma, kao übeđenje kome se, posle svega, ostaje veran uprkos tuđlm iskustvima uprkos nebrojenim mogućnostma konflikta. Ako u toj rečenici i ima ponešto od obeležja definicije, onda je to samo spo Ijašnje, onda je to, nesumnjivo, mimo volje njenog autora, onda je pre u pitaniju želja da se saopšti jedan utisak od koga Hudzinga definitivno ne odstupa, nego potrebai da se izrekne nešto što je neopozivo, što je definitivno kao sud, kao afcsiom, kao stina u koju se više ne može sumnjatl 1 koju više neko ne eme da dovoda u pitanje. Jer definlcija koja se nameče kao konačna istina je stazis, a u oblasti mtsli staizis je samo lenjost duha, dogma. Huizinga, koji je realnost, pa 1 istarijsku realnost, video samo u pokretu, oseća stvami strah da ne postane zarobljenik neke sheme, sociološke ill metafizičke, neke formule lli neke defindcije, koja za njega uvek predstavlja podcušaj da se stavi znak jednakostl između beskrajno heterogene otvamosti i , nekog, nužno uopštenog, pojma. Takav stav prema opasnostima koje u sebi krije jedna definiciija odveo je Huizingu do krajnjeg nomlnalazma kao kada govori o roogućnosti definisanja renesansc, n» parimer (»Renesansa je samo etiketa kojom se istorlografija služa kada sipa svoje vio u flaše«). U raodernoj evtropskoj istoriografijl kulture malo je onlh kojl su na takav način i sa toliko odlućnosti odbacivali »večne sudove«, malo Ih je koji au manje od njega pretendovall na konačna rešenjakojl su manje od ngega biii spremnl da svoje miali podešavaju prema Prokrustovoj postelji postoječih shema i formula. »Mudrost istorlje nije u forraullsanju opštih pravila, već u ncčom drugom« reći ćc on u evom eseju Cetiri poglavlja o razvitku istorije (konferansa održana na Univeraitetu u Santanderu 1934. g, u knjizl Clvlliracija 1 istorija, irtail. prevod, Modena, 1946; str. 54). Žaito rečenica koja stoji kao moto ovom tekstu predstavlja najsažetiiiju karakteristiku dela ovog holandskog istoričara. Huizingina razmatranja o istoriografijl «u više iU manje prikrivena, ali stalna, polemika protjv težnje da se istoriga pretvori u pnrodnu nauku, da se izvrgnc u sociologiju IH u biolo» škii, kauzalnd, mehanicistički determinizam, kao što opet Huizingino dclo, po svome karakteru, predstavlja svojevrstan otpor svođenju Istoriuskih predstava na focrmule egzaktne, siste martizovane nauke, na stroge zakone koji sc uvek pokažu isuviše uopšteni i iralevantni, na shematizovane, grubo odsečene determinaci/je koje u raskošno bogatstvo istorjske građe treba da imesu pravilnost 1 omoguče predviđanjc pravca dstarijskog krertanja. Korene Huizinginog otporii prema pozitivlstičkom duhu treba, bez sumnje, tražiti u onomc što je njegova forma mentis. Tu su, naravno, I koreru njegove koncepoije kuiture njegove vizije isrtorlje. »Ostao lam do trl-

j desete godine nepopravljivi fantasta i sanjar otvorenih očaju« ! kaže sam Huizinga u autobi: ografskom spisu MoJ put ka is-1 toriji (1943), spisu koji je neka vrstai njegove duhovne i intelektualne biografije. Ukus i sfclonost kai istoriji fonuirao je postepeno od Andersenovih bajki do komparativne mitolog je i 7 cdvilizacije primitivnih naroda, od komparativne lingvistlke do Upanišada i budi&tičkih tekstova, od Reml de Gurmona, Edgarai Alana Poa, Roberta Luisa Stivensona, Dantea i Gabrijela RosetLja do impres onista 1 Van Goga, čiju će umctnost Huizinga i njegovi prijatelji popularisati. rortret (Erazmo, 1924), njegovog vcliikog ijudakog i intelektualnog uzora, biće u stvari autoportret: »Covek polutonova, ćovck nijanse i n'kada potpuno dskazane reči, čovck koji je sanjao jedmi egzlstenciju u narmoniji, užasavao ae našllja, akstravaigantnog patosa I isključivosti: upravo čovek s kiraja jodne epohe, jer Ijudi sutona odltkuju se prosvećenom mudrošću, tolerancijom i Ijudskom blagošću«. Rastao je u kliml holandske Moderne koja je pozitivizmu i sdjentizmu suprotstaviljala estetičke vrednosti, ai unutrašnjem životu čovekovom davala nedzraerno većl značaj od spoljašnjeg. Huizlnga je nc jedanput isticao da je njegov »misao za Istorlju rastao uporedo sa ovim produbljivanjem Učnosti: onako kako je rasla njegova sposobnost da pronikne u sebe sama i u druge, rasla j« i njegova sposobnost da pronikne u svet onih kojl «u žlvcU u ranljlm epohama. Prava Istorijska nauka nikađa neče dapust'rti da ee prošlost analiiziirai isključivo u funkciji sadašnjosti: autonomnost istoriiskog suda bi tada bila veoma ozbiljno ugrožena. Huiz nga zato krltlkuje praigmartistlčki shvaćenu istoriografiju koja se pn> šlošću služi samo da bi iz njc izvufcla airgumente koji bl bili u skiadu sa određenim interesima ill u »kladu sa nekim trenutnim političkim programom. Istorlja Ijudc nc smc dai posmafcra kao sredstva, u funkdji nas samlh i trenutka u kome živimo: ona mora da ih poamatra radi njih, da bude istorija njihovih sopstvenih cljeva, jer su oni samo taiko autentični i jer Je Istorija o njima samo tada autentična. Istorija mora da stvara moralnu svest, ali ta svest ne sme da» bude normativno propisivana. Politička istorija je, po Huizinginom shvatanju, puna slučajnosti l zato se on njome niije nikada bav:o. Njegovo polje delovanja je istorija kultura kao Istorija formi jedne civiildzacije, kao mor fologija prošlostl. »latoričar u fenomenima prošlosti prepoznaje izvesne njene idealne forme koje pokušava da opdše ... Sve te forme on vidl In actu. Svaka od njih je forma života...« (clt. delo: str. 71). Predmet isfcorije su događaji (»Ono Što je svojstveno istorijl kaže Huizinga ono što joj dajc veliku životnu vrednost, zasniva se na činjenid da Utorija svoju marteriju uvek predstavIja kao događaj, a nc kao organizam«). Postoji beskonačna mo gučnost, pa, prema tome, i kjrajnja nepredvidljivost njihovog pojavljdvanja i u kulturi i u životu, koji se, po Huizingi, identifikuju u pojmu civilizadje. A oiviilizaoja je igra, konvencija* stil, jer se kultura javija u ludičkoj forrai, kao udaljavanje

od obdčnog i pravog života, kao prelazak u jednu posebnu sfeiru aktivnostl koja ima sopstvena praviila l sopstvene granice. Homo ludens je, dakle, pre jedna raaprava o metodu nego istorijski spls, sociološka ili psihološka studija: to delo je kljuć za razumevanje Huizlnginog postupka, Konccpclja igre isftorlćaru obezbeđuje autonomiju, ona mu pomaže da izbegne pojmove koji pretenduju da u sebi obuhvaite osnovna obcležja ćitave jedne epohe, da budu definidje, Huizinga zato negira svaku wednost podeli istonjc na perlode: nazivi epoha su samo etiikete (kao u sdučaju renesanse, na primer) prcma kojima treba blti veomai obazriv. Istorija civillzacije kod njega, tako, postaje analiza običaja i osećanjja, manira, kanvencija, tradicija i ukusa: Istoričar treba da odredi aspekte, motive, teme ideale i'li aimbode epohe. »Zdrava i rafinlrana intoligencija« jeste ono što istorićairu obezbeđuje pouzdan kriterijum u takvom poslu. 0vakva koncepclja kulturo 1 istortje pruždla je Huizingl mogućnost da pokaže svc svoje darove: svoj ćudesni senzlbilltet, svoj smlsao za estetićku istorijsku evoikaciju njegova prtstupna beseda nai Univeržitetu u Groningcnu iz 1905. pod naslovom Estetlćki elementl u obllkovanju Istorljsklh sllka Imala je programskl karakter, jer je u njoj na veoma sugestivan naćin Huizinga istakao značaj cstetićkog obrazovanja za istoriičara kuilture, svoj rafinman l ukus, žlvu lmaginaciju i skoro vizuelni scnrtbdlitet velllkog Impresrionlistlčkod maisitora, flnoću anallze i izvanrednu spoaobnost da iz l»torijskog dokumenta Izvuče sliku. boju, zvuk. Sve tc odlike Huizinga je pokazao u svom najznaćafnjjem de lu Jesen srednjeg veka (1919), velikoj freski jedne epohe, koja se može uporediti samo sa Burkhardtovom sllkom Italijanskc renesanse. Prvobitna želja Huizingina je bila da rekonstruiše jedan istorijiski ambijent u kome jc nastalo sJlkarstvo Van Ajka, adi je delo koje je stvorto daleko prevazišlo prvobltnu namenu: postailo je znaćajna Istorijska stu dlja psiihologije J kolektivnog senzibillteta u jednoj posebno konfuznoj i kontradiklomoj e* pohi, studija u kojoj Huizlnga ispitujc stanja duše, sentimental ne motive, asplraclje l snove jed nog društva na umoru, čija je potreba za evazijom iz svakodnervne ružnoče prema lepom, u san bila tako kongencijalna Huizinginoj priroda. »Istorlja je uvek višc bila preopterećena problemlma koji se odnosc na početke nego što ie reSavaltu pitanja sutona i paoa kaže Huizinga povodom svojc knjige. Ali ma koji perlod da jc u pltanju mi, kada ga lspitujemo, uvek više gledamo na ono što nam obećava sledeći... U istortiii, medutira, kao i u prirodi, rađanje i smrt su u stalnoj ravnotcži. Odumiranje formi zrelih civildzacija je priaor isto toliiko sugestivan kofiko 1 rađanje novih forml. Dešava se da se pertod kojl smo do sada posmatrali kao doba koje je donelo nove stvari, iznenada pokaže kao epoha. propadanja 1 dekadcncije, Ovo delo ba\d se istorijom XIV i XV veka, posmatranim kao završni pertod, kao kraj srednjeg veka«. Jedna knjiga Huizingina razlikuje se po stilu i tematici od omih kojima je stekao glas kao genljalan Istorjčar kulture, kao

elegantan 1 rafiniran plsac: to jc delo koie mu je donelo slavu kao briljantnom i oštrournnom kritdćaru savremene civilizacije, kao intelektualnoj i raoralnoj savestl Evrope u godinama pred rat. Ta knjižica, nastala iz stalnih Huizlnginth preokupacdja za sudbinu osnovnih vrednosti civilizacije kojoi je pripadao vrednosrti slobode 1 Ijudskog dostojanstvai bila je alarm kojj je upozoravao na opasnost, na provalu jracionalnih politićkih snaga i nasilja kao osnovnog sredstvai koji se politićki primitivlzam služl. Pomalo ničeanskošpenlerovski zvuči naslov Kriza civilizacije, pod kojim je de-10 objavljeno na mnogim jezioima. Huizinga, međutim, sem preokupacije za sudbinu kulture i teme koja je Iz nje proizašla, nema ništa zajedničko ni sa jednim ni sa drugim (portiv Sćpenglera će čak napisati svoje retke izrazito polemićke stranice, a povodom Ničeai, prema kome je inačc gajio poštovanje već i zbog tradicije bazelskog, burkhardtovskog humanizma kojoj je N;će, u izvesnom smislu, pripadao i kojoj Huizinga tako mnogo duguije, napisaće oštroiunne redove o vulgarizaciji Ničeove misli kao jednom od slmptama krize u koju je zapala kultura našeg vrcmena). Sudbina kulture jc, uoslalom, bila temai koja je tolilko zaokupljala i dmige najbodje uraove građanskog humandzmai Ortega 1 Gaseta, Unamuna, Tomasa Mana, Kročea. Ako na ovom mestu treba govoriti o afinitetima i uzorima onda je to, kao i u mnogo čemu drugom, Jakob Burkhairdt za koga Huizinga kaže da jc »pronio Ijlvošću koju niko drugi nije dostigao uočio mane svoga vremena....« (Kriza civllizadje, ital. pirev., Torino, 1963; str. 104). U Krlzi civilizacije, ćlji je originalnl naslovi U »encl sutrašnjice mnogo . adekvatniji, Huizlnga nije više, kao Istoričar, okrenut unazad: on je lucidni posmatrač sveta u kome žlvi i že-11 da što bolje obeleži sve njegove deformacije, da podstaikne na razmijšljanje. Okrenut je sutrašnjici nad kojom su se nadnele neproz me senke. Najznaćajniji simptom krize u koju je zapala sanAremena civilizacija, po Hulzingi, jeste opšte slabljenje kritićke močl (»... danas imamo sve razloge da govorimo o slabljenju Ijubavi prema kriti ci. o pomračenju kritićke sposobnosti, o sumraku potrebe za Lstinom: to da se dobro razumemo nlje vlše toliko masovni fenomen kod konsumatora doktrina, već organska bolest onih koji stvaraju doktrine«). Znak krize je i »atrofija intelektuailne savesti« zbog čega dolazi do profanaoije 1 zloupotrebe nauke (od elefantiiazlsa tehnike do etvarania sredstava masovnog uništenja), do odricanjai intelektualnih ideala. od čistote funkciie intelektualca. Gubljenje potrebe za kriitikom i povlaćenje In telekta na svim planovima u direktnoj je vezi sa odricanjem od etlčkih ideala (»Pragmatlzam ic pojmu istine oduzeo njenu aosolutnu i celovitu vrednost, prenevšl je u krilo struje prlvremcnog i slučajnog.... NeSto ie Istina, ako i ukoliko koristi za izveano vremc. Vulgaran duh odatle laiko izvodi zaključke: korisno je, dakle, ist’nito je. U ovakvo shvatanie Istine, koja je »ouštena do nlvoa relativne vrednosti, ukliuČena jc 1 neka vrsta duhovnog i moralnog egalitairizma. ukidanie razlika u vrednosti među ideiama... žorž Sorel ie u kniizi RazmišlJanJa o nasiliu iz svega ovoga Izvukao praktićne političke konsekvence i. na tai način, postao duhovnl otac današniih totahtamih režama)«. Politlčki profiteri ne moraiu da se posebno tnv’e da stvore sltuaciju u kojoj će moći da se nametnu: savremena civll’zaciia je već nosila u sebi sve one bolesti koje su oni imali samo da iskoriste. Politićki iracionalizam Hu*zlnga je svoju knjigu pisao inspirisan provalom nacizma na svetsku pozornicu imao je pripremljeno plodno tlo. Trebalo je umeti zaigraiti na određene slatoosti 1 uspeh je blo tu. Briljantne stranice ostavio je Huizinga o karaktertstičnim crtama političkog iracionalizma 1 primitivizma; o kultu heroja (»Slavljenje akcije kao takve,.... zamaglj’vanje ideje pomoću lepih iluzija, sve je to prisutno u današnjem kultu herojskog«) ili puerilizmu i infantilizmu kao sve izrazitijim odlikama politićkog života njegovog doba (»Jedna polit'ćka ili aktivistička filosofija, koja nema u vldu sud razuma, već sopstveno održanje I interes, čudesno prosperirai u okviru ovog modernog infantilizma sa svojim parolama, svojim paradama I sportskim takmičenj’ma koja su izgubiia smisao... Ništa je (takvu pollt’ćku filosofiju P. M.) ne brine to što se, odricanjem od kntičkog suda, osečanje odgovornosti svelo na ble do osećanje solldarnosti sa jednom stvari o kojoj se zna samo tolLko da zahtevai odanost«).

Kako je proročanski raoarala da zvuči Hmzinglna knjiga u vrarac Anšlusa i okupacije Cehoslovačke, u vreme septembra 1939. godine lli, kasnije, u vrerac logorai smrtl šurom Evropc. I kako danas, u jednom svetu izmenjenom više nomenklaturno nqpo suštinski, još uvek ne gubd m* šta od svoje aktuelnosti i još uvek poziva na razrnišljanjc. Ka* ko su u dane kada je Ccboslovačkai, zemlja stare kulture 1 civiilzovanih građansklh običaja, no drugi put doživela sličnu sudbinu, u dane tcorije »rclaitivnog suvereniteta« ponovo tragicno aktuelne Huizinglne »tranlce o polit ; čkom nemoralu lz po* glarvlja Regna regnis lupl —• Država je državi vuk (»Doktrina o moralnoj autononujl Državc jc, bez sumnje, največa od svih opa* snosti koje prete evropskoj civl* lizaciji, jer kao neminovnu posledicu donosi razaranjc ili duhovno pomračenje onlh jedinlc* na koiima clvilizacija počlva: nacionalnih država«. »Cvrsto sara übeđen pisao je Hu’zinga ka* snije u eseju Obcščaščenl »vet, objavljenom posthumno 1945. g. da se iz ove doktrinc amorailne Državc, kao iz zagnojcne rane na telu naše kulturc, Vorupcija šlri po svira porama druStva»« j. Reklo bi sc da naS vck bolcsnog zdravlja skoro i ndjc imao boljeg dijagnostičara od ovoa tlhog i otmenog profesora iz Lajđena. Ozdravljenje savremenog »vcta ne može se očckivaiti nj od kakve organizovane silc, sroatra Huizinga. »Neophodno je unutrašnje pročiščavanjc individue. Mora da «e promeni duhovni habitus čovekai«. »Spas nije u pobedi jedne države, jednog naroda, jedne rase ill jedne klase, Ljudsko osečanje odfovornosti pada na najniži nivo kada se kriteriium odobravanja ilj sude podvrgne nekom cilju ko ji je zasnovan na cgo<zmu«. Novo društvo može da se rodi samo u jednom pročižćenom čovečanstvu. Poslednju nadu u ovu katarsu Huizinga polaže u generaciju mdadih. »Ali kada ona hoće da ispita unutrašnju vrednost principa oko kojiih je pozivaju da se okupi, opšta oslabIjenost moći suđenja i otsustvo moralnog zakona je u tomc sprcčarvaju«. Huizinga Je übeđen »da sadašnja generacija mladih nije niimalo infer : oma onlraa koje su joj prethodile u sposobnosti rešavanja životnih teškoća...« Ljudski primer Huizingin j« uzbudlji/v kao i njegovo delo. Mnogi ijudi takozvanih »čvrstih. napokolebljivih stavova«, »Sirokin horizonata«, nepogrešlvih po §leda« nisu znali put u tira goinama koje su neposredno prethodilc ratu tli su tražill r«Šenje u pragmatičnim polltičkim konkubinartima (setimo sc in* timnih Staljinovih afiniteta prema Hitleru o kojima govori SolŽenjicin). Johan Huizlnga, filolog i esteta, znao je put. Odrastao je i vaspitavan u klimi gr» đanskog liberalizma 1 dugih demokratskih tradicija svoje domo vine, vođen sigumim moralnim instinktora, on je radio ono što je godinama pre toga činio u svo jim spisima i sa svoje katcdre tragao za oblicima dostojanstvenog Ijudskog postojanja, za oblicima autentične kulture koja, po njemu, može da se javl no u okviru određene institucije Ui doktrine već samo u slobodnoj ličnostd. I to što takva ličnost ima sve manje mogućnosti da se razvija za njega je blo jodan od narjozbiljnijih simptoma bolesrti našeg vremena. Godine 1940. kada su nacisti hteli da uklone sa lajdenskog univerzdteta jednog njegovog kolegu Jevrejina, Huizinga je javno protestovao. Građanska hrabrost je za njega uvek bila građanska dužnost. Univerzitet u Lajdenu je tada zatvoren da bl otvorlo svoja vrarta tek posle rata: bio je to signal za početak holandskog pokreta otpora. Poslednjc predavanje Huizinga je održao u nemačkom koncentracionom logoru svojim zemljacima na gO: dišnjicu holandske nezavisnosti. Govorio im je o otporu građana Lajdena španskom osvajaču. Oni koji su ga slušali zabeležili su posle da starom majstoru istorijske evokacije, koga su iznemoglog i bolesnog doveli iz postelje, glas nikada nije bio cvršći, a reči i slike nikađa bodrije i estetičnije«. »Ako ima mesta gde postoji domovina, onda je to ovde. Niko ne obara glavu, svako je ispunjen hrabrošću. Dakle i ja«, pisao je svojoj ženi iz logora. Nije dočefcao slobodu. I pored toga što je njegov stav imao političke implikaclje, Huizinga je sa svojim prezi* rom prema političkim običajifna svoga vremena u osnovi uvek ostao apolitičan. A u svetu političkog iraconalizma i zla, dostojanstvena i uspravna smrt je sudeći bar po njegovom primeru najv'še što se u sferi aipaUtike može postići.

PERO MTJtUEVIĆ

O bole moj uzaludni

Ovako rugoban i besprlzomo živ Hoću da skitam, I da u bijesu pronađem položa] Sterilnog sna, Hoću ko biljka da se orutam, Da budem nelogičan, Ko pas po njuici diakav. Hoću da se ogadim IJudima Prije ncgo se popnem na krst Pun samoćc 1 stida. Prije nego oči zatvortm mačem Hoću da čujem prasak moje glave I masu kako rida. Poslije mene će doćl drugl Pjevaće gadovl budnl Nudiće zlato umjesto src? O, bole moj uzaludni.

RAKKO JOVOVIC

Nema l’ nade

Nema I’ nade za momare Da u tvoje uđu vode Nema 1’ nade u pesnlke Da se bola oslobode Nema I’ nade da več jednom Svl kladencl progovore Nema 1’ nade da uđemo U te tvoje čarne gore Nema T nade da več jednom Spokoja se maiim tvoga Umrećemo ko skltnica Usred polja zelenoga Nema I’ nade za sve ovo ftto kroz žlvot nosim smemo Umrečemo svl nenadno LJubećl te nelzmerno Nema 1' nade za moraare Da u tvoje uđu vode Nema 1' nade za pesnike Da se bola oslobode?

DRAGOMIR BRAJKOVIC

1968/22

STUDENT

11.