Студент

UMETNIK NA ARMONIKI

Doja Džanibula je imao devojačko Jdce, glatko i rumeno. Tri godine je hio u armiji: ribao brodove, radio u kuhinji, pumpao vodu; oženio se a žena već rodila dvoje dece: starije je bilo žensko i kršteno u crkyi imenom Zlata, a u opštini Cveja, a mlađe je bilo muško i kršteno u opštini Vojislav, a u crkvi Vojin; a ipak, uprkos godinama i svemu, Doja je retko odlazio u berbernicu. Bradu mje imao, a kosa mu je sporo rasla: šišao se jednom godišnie, do glave. Zbog toga, a i zbog boje njegovog lica koja je podsećala na boju bulkinog cveta, prozvali su ga u selu: Džanibula. On se Ijutio nije. Cak je, kojl dan kasnije, posto ga je Grujica Cerkez tako imenovao, počeo da čašćava seljake zbog toga što je kršten. Kupio je litar rakije k(xi Lepe Udovice, pa seo na ćupriju kod Mehanizacije i častio svakoga ko prođe. A najmanje pola sela prođe tim putem za manje od po dana. Kad se oženio, posvađao se sa ocem i odselio u bestrag. Njegov otac se übraja među nekoliko najbogatijih Ijudi u selu, a ništa sinu nije dao. Doja je uzeo za ženu najlepšu ali i najsiromašniju devojku. Sta su tih prvih dana i nedelja, kad su se iseldli, jeli, i gde su spavali, niko ne zna. Doja je, kasnije, kad je bio pijan, pričao kako su spavali, slatko i zagrljeni nogama i rukama, najpre u šumici kraj groblja, a posle u plevari na Švabičinom salašu. Tek kad su ga zaposlili, kao poslužitelja i čistača u Domu, uselio se on, sa ženom, koja je tada bila u nagradnom stanju, u vajat, kod Lepe Udovice, po dogovoru: da kiriju ne plača u novcu, već radom. Tako je Doja počeo da služi i državi i Udovioi. Cistio je svinjac, donosio vodu; nosio pisma, praznio pepeljare. Nešto zbog prirode, nešto zbog posla, tek: crvenilo sa njegovog lica nije nestajalo. Onog dana uze od Udovlce, na kredit, balon rakije, nabaci ga na leđa, pa poče da se šećka, ispred crkve i opštine, da časti seljake i peva. Pa se razmeće: »Treba biti majstor. yeština, znanje, volja. Dete je, ali žensko. To je majstorija, čarolija, igrarija. Ko u selu, pogledajte imazad nekoliko godina, ima žensko dete?« Smeškajući se, pooupkivao je, naniigivao, pevušio. Penjao se na crkvenu ogradu, hvatajuoi se za gvozdene šipke, oslanjajućd se

samo na prste. Crkvenjak je počeo da ga psuje, a kad je bio počašćen paklenom dudarom, pozivao je i nagovarao Doju da se popne, u toranj, do zvona, i da tamo peva, promolivši glavu kroz badžu. Posle nešto jače od godinu dana njegova žena je rodila drugo dete: naslednika. Tada Doja Džanibula nije nikoga častio. Samo je kupio ženi i Lepoj Udovioi raznobojne svilene marame. Onda je jednog dana doterao motorbicikl. Došao je, na njemu, iz grada, jamavom kaldrmom, pa stao pred Dom da ga opere. Nije se vddelo dobro kakav je, zbog prašine koja se nalepila na blatobrane i ostale delove. A mašina je bila crvena kao nar. Posle je Doja nalepio, na rezervoar i blatobrane, slike razbacanih Ijudi i golišavih devojaka. Jurio je on tom spravom, po selu, baš onako kako je Lepa Udovica to predstavljala. Proleti on na tom motoru evo ovako; kao prstom ispred nosa kad prevučeš. Samo Mniju vidiš, a njega nema. govorila je Udovica, podbočivši se, trepćući očima brzinom štepanja, ženama na prelu ili divanu pod školskim poslasticama. Mesec dana kasnije, Doja je počeo da odlazi, svako veče, putem koji vodi u grad, i da se vraća, najčešće, posle ponoći. Negde je skretao, jer u gradu ga niko nije video, i odlazio u nepoznatom pravcu. Posle radnog vremena, prao bi motor, kupovao ženi šta treba, i odlazio. Niko nije smeo da ga pita: kuda ideš, Dojo? Nd žena, ni Lepa Udovica. A pijan nikad nije bio, u to doba. Nudila ga Lepa Udovica rakijom, želeći da ga opije, nadajući se da će nešto na takav fiačin izvući. Doja neće rakiju, neće vino, neće pivo, mi Mker, ni sok čak. Ivka Kaplara je propisno ošamario onda kada je počeo da mu postavlja, on je tako mislio, nezgodna pitanja: dva zlatna zuba su tada ispala u prašinu. S jeseni kupio je Doja tranzistor, a kad je pao prvi sneg, u kujnu Lepe Udovice doneo je televizor. Nikako objašnienje nikom nije davao, a od plate u Domu sve te lepe stvari nije mogao kupiti, čak ni onda kad bi sav novac samo na njih trošio. Zemlju nije imao, ni stoku. U selu se pričalo da mu otac, krišom, sve to kupuje, ne želeći da njegov jedinac, kod tolikog bogatstva, sirotinjski živi.

Na proleće Dpja Džanibula pođe, do Jerka Belejovića, da se pogodi za kuću na jajnuri, u kojoj niko nije živeo. Pogađali su se i nate* zali nedelju dana: Doja ne podiže ono što daje. Jerko ne spušta ono što ište. Onda puče led i obojica popustiše, pa se dogovoiiše, i na pa* pir upisaše, da Doja, pre nego što se useli, treba polovinu pogodbe da isplati, a dmgi deo da dostavi. u dve rate, ili kako on hoće, najdalje za 6 meseci, posle useljenja. Lepa Udovica je plakala kad su počeli da sele stvaii, trpajuča ih na Jerkovu prikolicu. Potrpaše sve stvari i decu, pa krenuše Ijubeći se sa Udovicom. Navrati, Maro, kad ideš na pijac, govorila je Lepa Udovica, znam da Doja neće imati vremena. Hoću, vrlo rado, smešeći se obećavala je Dojina žena. Pošalji deou nedeljom, doviknula je Lepa Udovica. Navrati i ti do nas, na jamuru, dođi na te* leviziju i onako, sa vestima i štrikom. Dve nedelje Doja se nije micao od kuće. Stalno je nešto opravljao, zidao, lepio, ograđivao. Patosao je vajat, stazu do avlijskih vrata i jedan svinjac, Izmenio letvice, presuo crep, ofarbao prozore i vrata. Žena je sve sobe o krečila belo, pa posle namolovaia raznim valjoima i mustrama. I još bi Doja radio po kućd, samo da jedan debeljko nije došao kod njega, na velikom motoru. Zajedno su popodne otdšli, nekud, u atar, i vratili se kasno, u noć. Sutradan, kad se vratio iz Doma, izgurao je svoj motorbioikl iz košare, očistio ga, oprao, nalio benzin, i bez obiašnjenja odjezdio. Onda je opet počeo da odlazi i da se vraća, kao ranije, posle ponooi. žena je sama radila u kući, za sebe i decu najviše, a počela je čak da zamenjuje muža u Domu. Decu bi odvela Lepi Udovioi, a posle radnog vremena, vraćala se po njih, i odlazila na jamuru. Doja nikad ništa nije govonio. Sve što je Mara radila, morala je sama đa osetd da mora da radi, sama da vidi. Ako on, do jutra, ne dođe, ona se cele noći trzala, nikad kao svet nije spavala, spremala se i odlazila u Dom. Kad je upravnik zapretio da će mu dati otkaz, ako još koji put ne dođe na posao, on je počeo da se vraća nekad i pre ponooi. Ženu je to prvo začudilo ,a posle obradovalo. Pomislila je da će sve poteći normalno, da će Doja, tako.

postepeno, pcrestati da odlazi u te nepoznat« pravce, tim tajnim putevima. Kuća na jamuri je živnula. Doja je kupio kravu, jednu suprasnu krmaču i tri nazimeta. Avlijom su skakutale kokoške i patke. Doneo je jednom i nekakvo štene, pa čak napravio, od cigala, kućicu za životinju. Deci je donosio čokolade i knjige, sa slikama i velikim slovima, a ženi svileno donje rublje i gotove haljine: štofane i štrikane. Ni tada'ocu nije odlazio. Samo nekad bi projurio, na motoru, ispred kuće, podigao prašinu i nestao. Stari Viik bi, zbog toga, besno lupao pesnicom, po astalu, i istresao nekoliko fraklića. Bio je ponosan na sve što je Doja stekao, čvrsto je verovao da je sav novac došao poštendm putem, ali mu ponos i strah, da će ga Doja odgurnuti, nisu dozvoljavali da pozove sina i snahu, ili da im ode u posetu: makar unučad da pomiluje i daruje. A Cveja i Vojislav su bili kao dva jajeia. Cak su i mladež imali na istom mestu: na levom obrazu, malo iznad gomje usne. Mara im je sama sve šila. Voji braon čakširice, Zlati braon suknjicu; Voji plavu košulju, Cveji plavu bluzu; njemu šiške, njoj šiške; njemu miciku, njoj maramu: iste boje. Doja nije ništa govorio, al je svako mogao da primeti kako raste od zadovoljstva. Jedino mu brada nikako nije izbijala. Njegovo lice je uvek bilo glatko, kao da ga, svakog časa, maže raznim pomadama. Pred jesen, poče da navraća u kuću na jamuri, Jerko Belejović, da se raspituje za dug, za zdravlje Dojino. Malo koji dan, evo njega. Sedne na šamldcu, zavija cigaretu za cigaretom i čeka gazdu da mu poželi dug i srećan život. Nekad bi ga, onda kad Doja ne bi došao iz Doma, kući, već odmah odlazio za svojom zvezdom, čekao do ponoći, pa bi i dremnuo, na opakliji, u šupi: jer je Doja tu ostavljao motor, pa bi ga probudio kad stigne. što se više bližio poslednji dan isplate, Jerko je bio češči gost. Poslednji dan doterao je prikolicu, da ih iseli iz kuće, ako mu ne isplate: tako su se pogodili. Bližila se ponoć. Poslednji dan je oticao, a Doja nije dolazio. Tek koji minut, pre dvanaest, zapukće motor, pojavi se, iza topola, svetlo, a žena Dojina odahne: neka i nema novac, važno je da je tu, sa njom, pa neka i budu iseljeni. Upada Doja u avMju, jedna ruka mu u zavoju, sav zadihan i oznojen. Zavlači ruku u košulju i vadi novčanice. Žena priskoči, Jerko ostavi konje, pa poče prebrojavanje i ispravljanje zgužvanih novčanica. A ti kolima došao po novac, zajedljivo reče Doja, Mnogo ga ima, veliš, nećeš moći u džepovima odneti. Nije tako, Dojo, pravda se kao Jerko. Za mene je pogodba pogodba. Ja je prekršio nisam, a neću da odstupam od nje ni korak. Upašćeš u provaliju ako korakneš, moj Belejoviću. Plašiš se ti, više od zeca, da ne budeš prevaren... Casti mi, Dojo, ne plašim se da ćeš me prevariti. Nego, rekoh držim se napisanoga na ovom papiru. A ja se, veliš, ne držim, pita Doja unoseći mu se u lice. Ne velim, nego: malo je falilo da zakasniš. A zašto da se svađamo i teramo, po sudu, kad ja mogu izneti stvari, badava, na ulicu, a ti ih nosi kud hoćeš. Tvoje su a kuća je moja. Tako i piše ovde. A šta piše u glavi, teški Belejoviću, vicc Doja uznemiren. Ko će to pročitati kad se nc vidi. Papir je važniji od dva mozga, od tri, od četiri... Odbrojaše novac, pa Jerko okrene prikolicu i ponudi Doju rakijom, izvadivši politru iz pršnjaka. Onda precrtaše ugovore, potpisaše se, pa Jerko izvadi, iz džepa, priznanicu na novac koji je primio, napisanu još pre nedeIju dana. Doja kamdžijora ošinu konje, oni skočiše i jurnuše napolje. Odlazi iz moje kuće, dreknu Doja i zaplaka. Tri dana je dobio bolovanje i nikuda nije išao, do subote. Onda je, baš za vreme ručka, došao onaj debeljko, na velikom motoru, ručao kod njih, igrao se malo sa decom. dao im velike čokolade i nekakve igračke, pa predveče on i Doja uzjahaše motore i odoše. Doja se vratio tek u ponedeljak, rano ujutro, i odmah otišao na dužnost u Dom. Zavoj više nije nosio. Nastavio je da odlazi. predveče, da se vraća, oko ponoći. Dolazila je, u kuću na jamuri, u poselu, Lepa Udovica, đonosila voće i vesti iz sela. Nadala se da Mara sad nešto više zna o Dojinim odlascima u nepoznato, pa je, tobože nenamerno, i kao preko svega, uzgred, tek onako, postavljala, pokadkad. koje pitanje iz te oblasti. A Mara je samo slegala ramenima, vrtela glavom, odrečno odgovarala. Lepa Udovica je uporno dolazila, donosila sveže vesti i svakodnevno tražila način da nešto sazna, pre nego što bilo šta dopre do ušiju ostalih. Doju jc retko viđala, a i onda, kada bi je on zatekao u kući nije imala hrabrosti, nije znala kako, da mu postavi pitanje: i ona je imala nekoliko zlatnih zuba, kao mirišljavi Ivko Kaplar. Jedne noći Doja Džanibula se nijc vratio. Lepa Udovica je dremala u zapećku, a Maru ie budio svaki šum. Svitalo je, petlovi su kukurikali, bližilo se vreme odlaska na posao, a motor nije progovarao. Mari su zabranili da zamenjuje muža na dužnosti. Ona je svaki čas izlazila pred kuću, drhtala i nadala se da ćc Doja doleteti. Lepa Udovica je potpalila vatru, u šporetu, pa pekla jaja 5 slaninu. Tek kad se sunce dobro odlepilo od topola, pred kućom na jarošu zaustavio se jedan džipzelen kao duđov list u proleće. Nekakvi ljud : . među kojima je bio i dcbeljko sa velikhn motorom, izneli su Doju, ncmog, i uncli ga u vajat. Bio je mrtav, obučen u zenske haljine, sa plavom perikom na glavi, sa velikim crudima. Doju su stavih na astal. a harmoniku n a klupicu. Mara zakuka, dcca zacvileše. Lepa U' dovica, u prvom trenutku ncma i skamenjena, izleti iz kuće na jarošu kao perce, kao lastaKasnije se raširila istina o smrti Doje Džanibule. Übio ga jedan Bosanac kad je, ugovorivši sa njim. misleći da je žcnsko. da se nađu posle fajronta. otkrio prevaru. A Lepa Uciovica ie tumačila; naš Doja je bio ona oevali; ka. iz Vraneševa, o kojoj su i novine nisale. i sliku objavile što se reklamTala. u bircuzu kod Radoi : ce Felbaba. kan umetnik na armoniki u sevemim krajevima.

MinOSLAV JOSIC VlšNJ* c

Značajan izdavački poduhvat

NOVIH 11 KNJIGA BIBLIOTEKE CASOPISA »RAZLOG«

Nakon pune dvije godine zastoja posljednja je knjiga bila zbirka eseja Vjerana Zuppe »Isprika za pjesmu« u biblioteci »Razloga« izašlo je 11 novih knjiga suvrernenih hrvatskih pisaca. Od tih knjiga devet su pjesničke zbirke (Stanko Jurlša: »Prelazak mosta«, Danijel Dragojević: »Nevrijeme i drugo«, željko Falout: »Izgon«, Vlado Gotovac: »Prepjevi po sjećanju«, Ante Stamać: Smjeh«, Niklca Petrak: »Razgovor s duhovima«, Dubravko žvančan: »Pjesma na putu«, Ivan Slaming: »Limb«, Mate Ganza: »Opustošenja«), te p\ r ega jcdna knjiga proza (Milan Mirić; »Ostatak iskušenja«) i filozofskih eseja (Danko Grlić: »Zašto). Potpuna ocjena vrijednosti pojedinih knjiga kao i njihova značenja za djelo pisaca pripada, daikako, posebnim osvrtiima i analizama, a ovdje će sa pokušati odrediti značaj tog »Razlogova« izdavačkog poduhvata u kontekstu naše izdavačke situacije i stanja naše suvremene književnosti u cjelini. Pokrotanje posebnih biblioteka pri pojedinim čatsopisima ima . za jednu književnu i kulturnu sredinu dvostruko značenje; prije svega, popunjava se praznina ikoja nastaje u nepcA’oljnitm razdobljima za domaću književnost, a osim toga, pogotovo ako je takav časopis glasilo jedne formirane i prisutne generacije, omogučava trajniju i koncentriraniju utiisnutost te generaciije u nacionalnoj literatui'i. Upravo je to slučaj s »Razilogom« i njegovom edicijom: pokrenut 1961. godine kao mjesečnik mladih za lcnjiževna, umjetnička i društvena pitanja, »Razlog« je übrzo okupio oko sebe niz mladih pisaca koji su tek ulazili u književnost, da bi kasnije zauzeli u njoj iistaknuto

mjesto kao »razlogovska« generacija. Ratzlogovska genoraciija dodfsta se u hrvatskoj književnostl formirala i afirmiraila kao grupa pisaca s određenim idejniin i ostetskim stavom, koji prije svega obilježava odlučrio okretanje iskustvima moderne evropske poezije i književnosti uopče. Dobar dio tih pisaca, poglavito pjesnika, ostat će zabiIježen u 19 dosadašnjih knjaga »Razlogove« biblioteke. No izbor pjesnika u ovoj novoj seriji ponovno dokaeuje da urednici edicije nipošto nrsu isključivi: tako su se uz razlogovce Falouta, Potraka, Stamaća, Ganzu i Miriča, našli i pjesnici bivše »krugovačke« generacije, koji datnas ne pripadaju određenim grupacijama a po godinama se svrstavaju u stariju gemeraciju poslijeraitnih hrvatskih pjesniika: Juriša Dragojević, Gotovac, Ivančan i Slarajng. Ti pjesnici koji svi irnaju iza sebe priličiio bogato pjesničko iskustvo, a, osim Juriše, i po nekoliko zbirki' pjesama i proma torae više iili manje izgrađen odnos prema svijetu i poeziji, nastavljaju u svojim novim zbirkama razrađivati svoje poetske preokupacije: Juriša i Ivančan najčetšće u formi minijatura daju sličice u duhu tradicionalistioke hrvatske intimističke lirike; Gotovac u svojim »Prepjevima po sjećainju« pokušava sintetizirati inteiektualistički pristup pjesničkom stvaranju s pretežno lirskim elementlma što mu u naijboljim pjesmama potpuno, a i u zbirci u cjelini gledano i uspijeva.

Dragojevićeva zbirka »Nevrijeme 1 drugo«, dosad nesumnjlvo najzreliija pjesnikova knjiga, zanimljivo je složena: od pjesama u stihu, pjesama u prozi do pjesnićki uobličena odgovora na neku anketu o angažiranju pisca. Temeljna inspiiracija Draigojevićeva pjc/sništva jest osjećamje eg zistencijalne osame u »nevremenu svijeta« i traženje zavičaja, a snaiga i čistoća izraza čdne Dragojovića jednim od najzanimljivijih hrvatskih pjesnika srednje generacije. I u svojoj novoj knjizi pjesama, »Limb«, Ivan Slamdng ostaje dosljodan svom utrtom pjesničkom putu i uvjerenju, sbvaratjući formalno virtuozna i lagano ironična poetska poigravanja kojima se izdvaja iz svih općih tokova u suvremenoj hrva'tskoj poeziji. željko Falout se javlja svojom prvom knjigom pod naslovom »Izgon« u kojoj dolaze do izražaja sve vrline, ali i mane njegova pjesništva: modernost izraza>, tematike i jezika, u najboljim pjesmama uspjelo spajanje ideje i forme, ali često i suha deskriptivnost iili pak s druge strane padanje u sentimentalizam. Zbirka je, povrh toga, podostai neujednačena; pored izvrsnih pjesama naJazi se nešto odviše takvih koje se po oštrijem Itriteriju ni'su smjele naći čak niti u prvoj zbirci. Najzad, zbirke Mate Ganze, Nikice Petraka i Ante Stamaća predstavljaju zasigumo značajan doprinos suvremenoj hrvaitskoj poeziji. Prema njihovim priijaš-

njim knjigama, ove znače nesum njivo zrenje u formiranju vlastitoga pjesnićkog poglada na svijet i izgrađivanja individuailnog izraea. Bliiski jedan drugome po preokupacijama, po tematici, koja se neprestano vraća egzistenoijalnim Ijudskim problemima kao što su žlvot, Ijubav i smrt, ta tri pjesnika ostvamiju posebi.tost pjesničkog govorenja čovjeku i daju u svojim novim zbirkama netkoliko pjesama anlološke vrijednosti unutar hrvatskog pjesništva. Već i irz ovog letimičnog prikaza vidljiv je izuzetan značaj pojave ove edicije za suvremenu hrvatsku poeziju i njeno daljnje kvalitativno obogaćivanje. 0 knjizi proza Miiana Mirića »Ostataik iskušenja«, kao i filozofskim esejima Danka Grliča skupljonim pod nasiovom »Zašto«, trebat če svakako zasebno govoriti. Možda nije na odmet na kraju samo napomenuti da ovako slaba zastupljenost tih vrsta književnosti u »Razlogovoj« edic'.ji dolazi otuda što je raziogovska gemeracija dala neuporedivo veči broj pjesničkih, no proznih umjetnika riiječi. No to je več posebam problem..

DARKO CASPAROVIC

NAPOMENA REDAKCIJE: Za one koji čele da »Razlogove« knjige nabave pre nego što ih knjižare u njihovom mestu poruče, adresu izdavača: Ča sopis »Razlog«, Studentski centar Sveučilišta, Savska cesta 25, Zagreb.

STARA REVOLUCIONARNA GENERACIJA DOBIJA ŠANSU DA OBNOVI SVOJU MLADOST

13. Žellm da Vam postavim još jedno »generacijsko« pilanje: kako na s Vi kao pisac vidite u ovim đanima? Prepisaću vam jednu stranicu iz svog dnevnika, pisanu 7. iuna 1968; »...Od svega, mislim da je naibitnije i najdalekosežniie: pod našim nebom, ka Istoriji, uspravlia se nova generacija. Ona n ; je jedinstvena, niti je sva rea olucionarna, ali je njena matica skeptična prema svetu stvari i mitova; u celini vrlo kritična. Ona ne misli dovoljno savremeno i originalno, ali misli etično i smelo; ona je. razumljivo, siromašna u znanju, iskustvu, negacija, romantična u viziji! Svejedno, ova mladost nosi snažnu revolucionarnu generaciju koja može čitavoj generaciji dati smer. Ta generaoija je otvorcna prema nedogmatskom, kritičkom marksizmu i intelektualnom i moralnom nekonformizmu. Očigledno jc, mlada generaciia neće da bude pripravmk i sledbenik Istorije; ona želi đa postanc stvaralac Istoriie; ona neće samo da nasleđuje i čuva tekovine revolucije; ona hoće da živi revoluoionarno. Ijudski da troši nasleđeno i stvara svoje tekovine: ona ne prihvata sudbinu kao nasleđe i tapije od očeva; ona

pokazuje spremnost i odlučnost da se izbori i sazda svoju sudbinu po svojoj svesti i meri. Stara revolucionarna generacija niie mogla da dobije dostoinije nasiednike; ona ie nagrađena divnom i moćnom decom. Stara revolucionarna generacija dobija istonjsku šansu da obnovi i potvrdi svoju mladost, da podigne sve rampe sa puta budućnosti, da pomogne i podstakne mladu kolonu zemlie da slobodno zakorača za svojim suncem, da se u društvenoi ravnopravnosti i moralnoj odgovomosti za ishode demokratskog sociial’zma kome tcžimo ujedini s mladima, da sledi svoju decu znanjem i iskustvom, bez tntorstvn i bez divljcnja, s razumevanjem i kritičnošću. Kao i svaki veliki stvaralački rad. i rad na budućnosti ove zemlie i sveta, pun jc neizvesnosti i svakojakih opasnosti. Nada i sumnia Ireba slobodno i ravnopravno da druguju u svemu što se stvara, u svemu što se veliko želi i sneva. Ako iluzije ne mogu i ne treba da se izbegnu, razumno ie neprekidno ulagati napor da se iluzije što pre identifikuju. Jer, iluzije nisu samo svoistvo mladosti; ono su i izraz neznania i ograničenosti, liudske gluposti i nesavesti. Zato su svest i moć razhkovanje iluzija od ostvarliivih viziia, neophodni mladoj generaciji na njenom životnom i istorijskom startu.. « PITANJA POSTAVLJAO: ĐORĐIJE VLKOVTC

Strana 8.

STUĐENT

1968/24