Студент

Razgovor sa urednicima "Tribune“

U Domu oraladine je 13. decembra vođen razgovor sa urednicima »Tribune« Магкош Slodnjakom, Markom Šrotom i Markom Svabičem, povodom pedavnih polemika u slovenačkoj ku|turnoj javnostj o tekstovima mladih slovenačkih intelektualaca. Donosimo odlomke \z neautorizovanog stenograma ovog razgovora, koji smo dobili zahvaIjujuči Ijubaznosti organizatora, Doma omladine Beograda. KAKO JJE POCELO: DVODNA REC UREDNIKA »TRIBUNE« Marko Srot: Ukojiko vas zanima istorijat dogaćjaja oko »Tribune«, moram reči da se on ne može objasniti a da ne govorim i o »Katalogu«. »Katalog«, naime, nije samostalan list, već izlazi u aranžmanu drugih listova i revija, čiji je gost. Već povodom prvog broja »Kataloga« pojavile su se kritike, uglavnom od nekih autoriteta. Te kritike, međutiih, nisu bile književno teoriiske ili estetičke, već u značile jednu emociondlnu reakcijvt, којз je pretila da se pretvori u neobrazloženu političku diskvalifikaciju. Jedina kritika koja se služila estetičkini i književno kritičkim instrumentarijem bila je ona u »Delu« koju je napisao Joi« Snoj. I onda je, 9. oktobra, izašno prvi broj »Tribune« u коше su Dimitrije Rupel i Marko SvabiČ objavili dva manifesta o kulturnoj revoluciji i proleterskoj kulturi, pozivajupi one Ijude koji se slažu sa njima, da to potpišu, a one koii se ne slažvi da nanišu kritiku, Tako smo već u sledećem broju objavili manifest »Praznik ruku« Ivo Svetine, ko* ji predstavlja polemiku sa prvim manifestima. Isto tako, Voja Kovač Cabi je u tom broju objnvio »Manifest kulturne revolucije«, koji je potpisao i Matijaš Hanžek. Zanimljivo je da od starije generacije niko nije uzeo učešča u polemici. A kakva je bila situacija kod nas mladih? Delovale su. uglavnoth. dve grupe: grupa »442« kojoj рпраda Ivo Svetina. i grupa oko »Kataloga«. Vi ste u »Studentu« čitali niihove tekstove, koji pokazuju da je tu reč o Ijudima čija su estetička shvatanja različita. Ja mislim da su to dijametralno suprotne grupe. Njihovi književni tekstovi, isto tako, moraiu se sbvatiti Ц kon tekstu niihovih teorijskih shva■'JTirijai »Slovenačka apokalipsa’ hTva Svetinc шога $c tumačiti u skladu sa njegovim »Praznikom ruku«. Marko Slodnjak: Dok Rupel u svom manifestu zahteva potpunu politizaciju umetnosti Svetina se vraća struk turalističkom shvatanju književnosti. Svetina u svom manifestu traži razdvajanje merila politike i književnosti. Zanimljivo je da niko od onih koji su potpisali famoznu izjavu u »Deju« nije pročitao njegov »Manifest ruku« u kome se nalaze teonjski stavovi po kojima je neprihvatljiva osuda »Slovenačke apokalipse« političkim merilima. Jer, Svetina u manifestu kaže: knr'ževni nivo је nivo ind:vidnalnosti, politički nivo je nivo kolektivnosti. Mi smo želeli da raspru oko njegove pesme zadržimo na nivou njegovih teorijskih iskaza, hteli smo da to bude teoriiska analiza pesme, da se primene adekvatna merila. Cim smo objavili tu pesmu, čuli smo da se nešto sprema. Več se drugi dan u Ljubljani govorilo da če biti suđen, i slično. Tada je Rupel napisao na drugoj strani »Tribune« jedan književno kritički prikaz te pesme. Sve је bilo uzalud. Više nije bila u nitanju »Tribuna«, književnost, »Katalog«, ili bilo koji drugi časopis, Marko Svabič: Značajno je i to da su u pitanju sasvim različite grupe mladih Ijudi. Grupa »442« zastupa jedno stanovište, grupa oko »Kataloga« sasvim suprotno, i najzad. tu ie i »Tribuna«. Međutim, napad je bio frontalan. Odiednom, svi smo postali »isti nahilisti«. To znači: reč је o frontalnom napadu na mladu generaciju stvaralaca, bez obzira čak i na to da su njeni članovi zastupnicj različitih kniiževло teorijskih gledišta. Iziavu је potpisalo 12. liudi, koji nisu hteli đa jedna situacija ostane na onom planu na kome je polemika trelialo prevashodno da se vodi, na planu kulture i umetnosti, već su je prebacili na plan poiitike. Ovde se mie više radilo o književnoj polemici, već o političkoi diskvalifikaciji, denuna- j ciji. I bez obzira na proklamiranu iziavu da se ne traže »administrativne шеге« sve je ipak bijo sračunato na to da se uzbu-

di javno mnenje i da pod pritiskom dezinformisanog javnog mnenja dođe do »administrativnih шега«, posrednim putem. Marko Slodnjak: Mi smo sa jednog zbora rađnih Ijudi u Kranju, zahvaljujući dezinformacijama i lažnim optužbama za belogardejstvo, dobili telegram u kome se kaže da smo plaćeni agenti. Marko Svabič: Trebalo ie prvo odbaciti taj »nivo« polemike, »nivo« političke diskvalifikacije, jer takav nivo njje prihvatljiv u našem društvu. Marko Slodnjak: Tražili smo da se evidentiraju posledice pnog humanizma koii zastupaju potpisnici osude našeg časopisa. Marko Svabič: Kuljurorp se ne sme manipulisati prekp autoriteta koji imaju političku moć ili ugled. JEDNA DOBRA STVAR Hoću da nanomepem jednu đobru stvar: prvi put posle rata se zvanična slovenačka politika distancirala, niie se mešala, i držala se proklamiranog stava: kultuma pitanja rešavaju se unu tar kulture, to znači, bez mešania politike i političara. Mislim da ie tq dobro i zato što oslobađa liude straha, što omogućava demjstifikaciiu mnogih pojava i zblvania u našoi posleratnoj kulturi i društvu, omogričava da se nekim stvarjma daju prava imena. Paradoksalno ie i gotovo kopiičpp (ju se oficijelna katolićka crkva u Sloveniji našla na istoj poziciii sa dvanasetorjcopi potnisnika osude našeg časopisa. Naravno, katolici su se, opet, složili sa tom osudom samo zato do bi ie iskoristili kao argumeht protiv ateizma. Rto, rekli su oni, sada imate nihilizam, destrukciiu, a to ie sve zato što ste omladinu vaspitali u ateističkom duhu... Jedap sličan moral pojavio se sa obe strane. Marko Slodnjak: I oni su ioš rekli: taj novac što ga daiete nihilistima, dajte nama, mi čemo izdavati reviju, pa neće biti nihillzma. A ml smo im oostavili pitanje; šta bi se dogodilo da su рге гаta došli kornunistj da ih mole za subvencije da izdaju komuništicku reviju? PITAN.TA, OPGOVORI, POLEMIKA Trivo Inđić; Imam utisak da se i ovi mladi Ijudi, naši vršnjaci, susreću sa istom vrstom problema sa kojima se sretala jedna generacija književnika u Beogradu. Podsetio bih na jedan tekst Tarasa Kermanuera, u kome se razlikuju četiri slovenačke ideologije. Prva je klasićna slovenačka ideologiia koja treba da odbrani slovenačko nacionalno biče od spoljnje i unutarnje nacionalne ugroženosti. Dntga је crkvcna ideologija ili spasiteljska, koja nalazi da nacija može biti jzbavljena ako dostigne nivo doktrine o spasenju, onako kako је ona postavIjena u crkvenoj đoktrini. Zatim, proletersko-marksistićka, koja sebi takođe postavlja zadatak izbavljenja, ali to čini dosta nevešto; govori o proleterima koji nemaju šanse da se realizuju kao prolteri zbog toga što žive u neproleterskom vremenu. A i kada niihova šansa dođe, onda neče biti proletera, jer će se oni u perspektivi ukinuti. I tu znači postoji jedna spasiteljska predstava o slovenačkom duhu, i isto onako kao što nacionalisti služe svom idealu, tako i ovi Ijudi služe svom. I četvrta ideologija, koju ja vidim u sadašnjoi praksi, jeste umetnička ideologija, tj. ona koja se bavi umetnošču. To je ideologiia koja stalno teži da o umetnosti govori sa stanovišta koje proizilazi iz umetnosti same, a ne sa stanovišta koja nameće neko snolja, sa stanovišta koje tako deformiše pravu reč i pravi govor kulture. Podatak o tome da se crkva danas solidariše, na izvestan način, sa nekim komunistima, frapantno poćvrđuje Kermaunerovu tezu da svi oni koji tcže da spoIja rasprave nacmnalni duh ne mogu u tome uspeti, da se nalaze u poziciji te sooljnje nužde, koja nikako ne može da uspostavi Jijalog sa onim što je imanentno u kulturi. Mene bi zanimalo kako je moguće da taj kontinuitet spoljnje nužđe traje već dvađeset god ; na, i u čemu vidite osnovne uz-cke nenrestano istih incidenata? Marko Slodnjak: Kako ie to moguće? U jednom govoru u našoj Aka-

demiji znanosti i umetnosti mog-10 se nedavno, povodom godižnjice Cankareve smrti, čuti iedno priznanje: njen predsednik prestao je da čita i da se bavi filosofijom i literaturom negde oko 1910. godine. On naime kaže da fenomenologiia I konstruktivizam, da to nije ništa... Nauka o književnosti, kao i filosofija, razvijaju se fantastičnom brziqom, kaq, uostajom, sva nauka. Kada se naši mladi uapćnici, Ijudi koji se bave knj'.ževnom teorijom, filosofiiojn i umetnošću, sasvim prirodnp nadovezuju na tokove savremene misli i nauke, onda se kaže da ie to importirano, da ie to moda, da je to пШШгашTvrdi se da to ugrožqva strukturu, monolitnosti, slovenackog naroda. Sve mlade gegeracije dolazile su u sukob sa jednom te istom strukturom; jedino se ona г.е menja, sve se ostalo promenilo. To je pdgovor na pitanje zsšto se to ponavlja i kako to da > e tq moguče. UMETNOST I POLITIKA Predrag Bogdanović: Hteo bih da vas zamolim da mi protumačite značenje teksta »PrezerVatjvi«. Imam svoje mišIjenje o njernu, ali bh prethodno hteo da еијеш vaše tumačenje tog napisa. Marko švabić: U »Katalogu« je bilo o tome. To je tipičan reizam. Predrag Bogdanović: Moje je mišljenje da je vrednost tog teksta u tome što on ustaje protiv jednog građanskog morala, znači, da ie vrednost tog teksta u njegovoj protestnoj društvenoj funkciji. Kao pesma, on mi se čini bezvrednim. / Aleksandar Ilič: Mislim da tai tekst niie sarno puka provokacija. Može se tvrditi da je to pesma. Ona nije liše* na izvesne simbolike. Sta је to prezervativ? Sta prezervativ simboliše? Sterilizaciju. Pored toga, u toi oesmi postoji i nekakav redosled, nekakva hijerarhija. Nisu, naime, svi prezervativi isti. To su bili razlozi zbog kojih smo mi tai tekst preveli i objavi-11 u »Studentu«. Hteo bih, isto tako. da se suprotstavim jednoi neurotičnoj težnji, ovde vidljivoj, da se merila politike primene na umetnost. Zaprepaščuje rne činjenica da to Čine mladi Ijudi, isti oni koji ho če da se suprotstave nehumaniin vidovima ispoljavanja političkib merila. Hteo bih da zamolim one koii se ovde tako žustro zalažu za polltizaciju. da rai kažu; na koji način je slika Kandlnskog politič* na, na koji način ie jedna Ijubavna pesma polltična, a da ne govorim o muzici... Vitomir Teofilovič: Neću postavljati pitania. hteo sam da pohvalim nove tendencije u slovenačkoj kniiževnosti, nove tendenciie u nienoi teorijskoj misli, kao i zahtev za slobodnim diialogom i polemikom u kulturi i društvu. Prednost naših kolega iz Slovenije vidim u tome da su oni na iednom višem plann postavili zahtev za humanizaciiom društva. Kod nas ie reč o kritici etatizma i birokratiie, o krjtid ličnosti, dok su u Sloveniii postavili zahtev a to pažljivo čitanje tekstova slovenačkih drugova nedvosmisleno pokazuie za Izmenom i humanizaciiom odnosa, struktura. Nije, naime, stvar u tome da se zamene ličnosti, reč је o uklaniaju iz svih struktnra i instituciia onoga što u načinu njihovog ustrojstva ometa da društvo bude slobodno. Aliia Hodžić: Ja se bojim da iedna situaciia kakva se danas primećuje u Beo gradu kod nekih mladih, a i starijih Ijudi (samo što mladi polaze sa različite političke pozicijel ne postane neurotična i da se шеrila u oblasti umetničkog stvaralaštva ne oočnu zamenjivati polltičkim merilima. To neće biti dobro za kulturu. Ako se od kniiževnosti zahteva da bude politična, ta književnost neće daleko stići, bez obzira na to, koji su razlozi takvog zahteva. Ovo što danas mladi drugovi u u Sloveniii oišu, ima i provokativnu funkciju. Mislim da se umetnost i kniiževnost ne mogu opravdati na nivou provokacije, i da ono što oni tako zastupaju ne predstavlja najbitnije Ijudske preokupacije. Ta se provokaciia rneđutim, rnora uvažiti kao reakcija na jedno stanje u kulturi,

na jedno stanje morala, kao i politike. U odnosu kulture i politike, o pitanju koje se ovde postavlja... ne vodi se računa o tome da autentičan doživljaj stvaraoca i njegovo reagovanje ne moraju nužno da imaju političke implikacije. U oblasti kulture i politike postoje zakonitosti koje su različite i koje su u sukobu. Bcz obzira na ?ve mogućnosti hunjanizacije politike, taj sujcob se potpuno raože ukinuti samo ukidanjepi politike. Treba ipak verovati da politika neče ukinpti kulturp. Marko šrof. Ne treba zabofaviti da je dijalqg sa srednjom i starom ggperacijom bio moguć samo preko provokacije. Inače, nije bilo rpoguče s njjma doći u kontakt. Tek kad dođe do nekog skanđala ili programa, do apsurdne sjtpacjje, tek opda postoje šanse da se vodi dijalog. Milovan Vitezović: Mjslim da su naše slovenačke kolege napravile jecjnu grejku. Trebalo je da svi odmah javno priznnju da su njhilisti, i oni koji su pisah, i oni koji su potpisivali, i »Tribuna« i »Kataiog«, i svi ostali, bez obzira na to da su im gledišta dijametralno suprotpa, bez obzira na to što među sobom vode polemiku, svi su moraii prjznati: mi smo nahilistl. Time bi svaka diskusjja bila iskljuČena. (smeh u sali) Laslo Sekelj: U jednom manifestu govori se o lumpenproleterjma. Na koga se to odnosi? Na one proletere koji, kao u 19. veku, nisu imali gde da se uklone, ili.one koji sw izvan strukture, intelektualci naprimer? Koliko ja razumem. to pozivanje na proletarijat u manifestu, jeste pozivanje na one na koje se zaboravilo. To su oni Ijudi za koje nije stvarana ni literatura ni glazba, jer se §tvaralo za jednu duhovnu elitu. ŠTA NAS UJEDINJUJE Milan Marinović: Kod vas postoje različiti, suprot-

ni »tavovi. Na osnovu čega istupate jedinstveno? Sta vas ujedinjuje? Srot: Bez obzira na različita glediita, mi smo se ujedinili zato što je upravo reč o slobodi polemike, o slobodi diskusije. To je došlo spontano. Dušan Makvejev: Podsetio bih na jedan intervju koji je Lazo Kralj vodio sa Bracom Rotarom. Kralj ga je upitao; da li misliš da tvoje pe§me mogu da posluže revolucionarpim društvenim spagama u političkom angažmanu? Odgovor je glasio da on pjše pesme, da te pesme postoje, i da niih mogu da koriste sve snage koje se bore. To je izvan njegove moći, njegovo je da piše pesme. Zammljiva је činjenica da »Slovenačku anokajipsu* u Sloveniii danas koriste i tumače i jedni i drugi, svako na svoj način. Polemike које se u Sloveniji vode u kulturi i između kultuге j politike odvijaiu se na precizniji i kompletniji način nego u nas. To pokazuje priroda ovog najpovijeg sukoba. S jedne strane tu je tekst dvanaest liudi, koii ukupno imaiu 6SQ. godina, a sa druae, meriia za која se zalažu »Katalog«, «Tribuna«, mladi književnici i teoretičari. Kada se ta merila orimene na tai tekst, onđa odjedpom. uraesto da počneS da se uzbudujeŠ, da razmišljaš (kozna-ko-sve-stoii-iza-toca) uviđaš, čim prestaneš da se plašiš, da misliš »politički«, da je to jedan tekst na dve strane, tekst koji su napisali neki stari Ijudi. Stvar postaje mnogo jednostavniia. U poređenju sa teorijskim nivoom i pristupom »Kataloga« tekst počinje da liči na dečiju igračku. U stavu naših slovenačkih dru gova treba da prepoznamo jednu izuzetno značajnu pojavu. Oni svi nastoie na istoj §tvari. a umeju da misle različito, umeju da očuvaju individualnost. ! (ODLOMCI IZ NEAUTORIZOVANOG SJENOGRAMA)

Jedno objašnjenje

Na plenamoj sednici VI Kon j?resa SKS drug Nlkola Đorđević je predložio (što je Kongres i usvojio) da se odbije žalbai 153 komunista na odluku Gradske konferencije SKS Beograda o raspuštanju ogranaka SK na gmpama za Filozofiiu i Sociologiju Filozofskog fakulteta, i to obraz’.o* žio, pored ostalog, na ovaj načm: »...Komisija je bila u prilici da se upozna sa pismom koje je uputio prof. FiJozofskog fakulteta, raniji sekretar te organizadje, a koji pbaveštava kako je рп> te-kao satstanak na kome se diskutovalo o Smenricama. Tu on upoznava na otvoreno neprijateljsko istupanjc, na polemiku sa stavovima u Titovom govom, na to da se među nek ma prepoznaјц otvoreni neprijatelji i zna se za njih da su neprijatelji i govori da je atmosfera bjla takva da su se ta dva profesora koji su predsedavali jedva održali i da su straliovalt da ne budu smenjend kao predsedavajući, a da ova gmpa preuzme dalje vođcnje sastanka. Tako je otprilike izgledala atmosfera. na sastanku prema tvrdnji profesora, rani* jeg sekretara te organizacije.« (Cit irano prema »Studentu« od 10. decembra o. g.)Radi taćnog informisanja javnosti izjavljujem sledeće: U mom »pismu« sekretam UK dmgu Žarku Bulajiću, pisanom 1. jula o. g., ne govori se ni o kakvom partijskom sastanku na F Jozofskom fakultetu. Isto tako nije reć ni o bilo kcikvom drugom stastanku na tom Fakultetu па коше je raspravljano o Smem cama. Svi ogranci SK na našem Fakultetu. ukliučujući i dva kasnije raspuštena ogranka, usvojili su Smemice pre sastanka o коше govori N kola Đorđević (to se može vddeti iz zapisnika. To isto је ućinio i opšti zbor studenata i nastavniika Fjlozofskog fakulteta. U moioj zvaničnoj izjavi sekretam UK govori se o tzv. konventu (diskusiji) na Filozofskom fakultetu 28. juna posle zbora održanog u dvorištu fakultetske zgradc. Kao što je poznato, u jun skim danima skupov na faikultetima bili su javn l . Zato je i te večeri na našem fakultetu bio prisutan i veliki broj ijudi koji nisu sa našeg fakulteta. »Knda je predsedavajući zaključ o zbor, više glasova je povikalo da se zbor ne može zakljućitd, јег Ima ijudd koji hoće da govore. Zatlm je na govomicu

Istrčao jedan student istorije (Paša) I rekao da zbor ne može te»k tako prcći preko dmgog govora dmga Tita. Zatim je rekao da se slaže sa t : m govorom, ali da smaitra da dmg Tito ndje dobro obavešten o profesorima našeg fakulteta kad tvrdi da oni zastupaju ideju višepartijskog sistema kod nas, Posle toga predsedaivajući je uspeo da zakljući zbor.« ( z moje izjave) Oko 300 ijudi je zatdm prešlo u jednu ućionicu. Akciond odbor je prethodno zamolio dmga MiJadina Životića, docenta, i mene da predsedavamo toj diskusijd, koja je trebalo da bude posvećena reformi Univerziteta. Ja sam dao kratku uvodnu reč za diskusiju. Međutim, nekoliko Ijudi, koji su se predstaviii kao studenti dmg h fakulteta (u izjavi se ne pominju isnena јег ih nisam zapam tio) energično su zahtevali da se raspravlja o Titovom govom na Kongresu Sindikata, Zato je na skupu došJo do nadvik vanja, a zatdm do dobronamemih pitanja, ali i nekih neprijateljskih istupa povodom Titovog govora, od koj h smo se mi predsedavajua, na ravno, odmah ogradili. Tom prilikom govorila su samo 3 studenta FLlozofskog fakulteta, I o tome se u mojoj izjavi kaže: »Jedna studentkmja, apsolvent našeg fakulteta, rekla je da se drugovi Stojanov ć i Zivotić prave ludi da ne znaju da se Titov govor odnosi na njih i još neke profesore Filozofskog fakulteta i kad tvrde da im nikakva opaisnost ne preti«. I malo kasnije: »Posle toga s'tuacija se dosta smirila, a 2 studentkinje (mislim sa našeg fakulteta) su podržale ono što smo Životić i ja govorili. Jedna od nj h je rekla da nema smisla što su studenti aplaudirali kad su neki kritikovali Titov govor. Na to su počeli da zv žde njoj tvrdeći da nije aplaudirano u takvim trenucuna. U 22,15 iskoristio sam ć;njen'.cu da se situacija smirila i završio diskusiju«. Kao što se vidi, niko sa Filozofskog fakulteta nije istupao neprijateljski. Staiviše, predsedavajući su se odmah ogradili od takvih istupania. Prema tome, moja izjava sekretam UK n kako ne može bitl korišćena kao argumenat (šta mislim o ostaГш argumentima pokazuje činje nica da sam i ja jedan od potpis nika žalbe) za raspuštanje ogra(NASTAVAK NA 7. STRANI)

TANJUGOV »BILTEN« NESPOJIV SA SAMOUPRAVNIM SOCIJALIZMOM

Posle Brionskog pleniuna urađeno je mnogo na otklanjanju deformadja iz administrativnog perioda razvltka jugoslovenskog socijalizma. Ove promene su se, naravno, odrazile i na sredstva informisanja. Napuštena je birokratska koncepcija o jednodimenzaonalnoj štamp : i dozvoljena je prodaja stranih Mstova, i to ne samo organa komunističkih рагtija. Na ovaj način svakom jugoslovenskom građaninu, pružena je piogućnošt da pročita šta tnisJi i »druga strana«. Zbog toga je pptpuno neshvatljivo da agencija TANJUG, dve godine posle Brionskog plenupia, kao da on nije nikada održan, i posle odluke o slobodnoj prodaji sve strane štampe u našoj ze mlji, izdaje i na čudan način rastura pubMkaoiju »CRVENI BILTEN«, koja je tipičan primer instrumenta biirokratskog manipulisanja sredstv'ma infqrntisanja. »Crveni bilten«, kako je nazvana ova publikacija (valjda zbog crvenom bojom masno odštampanog naziva), pokrenut još рге dve decenije, namenjen je isključivo za uredtn ke dnevnih jistova i radio-stanlca. Osim njih, dobija ga i јоб iedan, odabran krug polifčk.ih funkoionetra. U zaglavlju prve strane »Biltena« nalazi se sledeče upozorenje; »Samo za Mčnu unotrebu«! Zhos[ čega ovolika tajnost i rniisterija? »Bijfen« se štampa svakog dana j šalje se isključivo pretplatn’cirpa. U njemu se nalaze najsvežije vesti o događajima u sve tu, pregled pdsanja strane štampe, radio-stanica i telegrafskih agenoija. Postoji i poseban dodatak o reagovanju stran h sredstava informacija na događaje u Jugoslavijd i našu spoljnu poJitiku. Izdaje se i poseban nedeljni bilten, zatim b lten iz međunarodnog radničkog pokireta (nedeljpj), a šezdesetih godina pokrenut je i sneci jalan bilten 0 doprađajima u K’oi. Svi posebni bilteni dman'u sličan karakter kao i dnevni »Bilten«. Pokretaniem »Biltena« pre dve decenije : mplicitno priznavalo se da tadašnia jugoslovenska štamna ne informiše svoje čitaoce dovoljno svestrano, a ехрМcitno se govorilo da onaj uskl kmg Ijudi koiem ie on narnen'en treba da bude dovoljno svestrano informisan, da na osnovu te svestranosti može i đa stekne objektivnu sliku o značajnijim događajima i komentardma u svetu. Verovatno su exnlicitnd f impl’cltnl nrinetni г!Маni : z datos istorijskog trenutka, bili onravdani, Ali član 40. našec novog ustava SFRJ kaž,e; »štampa. radio 1 televizija dužnd su ’stindto i obiektivno obaveštavati JAVNOST.« Preambula USTAVA SFRJ, deo II; »lednakost prava, dužnostd i odgovornosti liudi, u sklađu su sa jedmstvenom ustav nošču 5 zakonitošću«, Prema tome, ovakav način rasturanja »Biltena« agencije TANJUG je protivustavan, jer niie doštunan javnosti i neeira prava svih državliana SFRJ. Karakter »Biltena* ie ne samo protivustavan, nego ie i u suprotnosti sa osnovnim normama samoupravnog sociializma, koie su, između ostalih, proklamovali i čitaoci »B U prvom redu zbog toga što je jav nosti administrativnim putem onemogučen pristup đo »Biltena«, što znači da se implddtno priznaje da postoje dve vrste samoupravnih građana. Prvu grupu bi, prema tome, činili oni građani koii su »poMtički dovoljno zreli« da mogu da odole pisanju stranih sredstava informaciia, dok ovi ostali, obični, samoupravljačd to nisu. Kakav je to samoupravni demokratski socijalizam u kojem se nema poverenja u političku zrelost »ob čnih« građana, u koјеш se, eto, neko plaši da građani na svom jeziku pročitaju nešto što ndje zvaničan stav? (»Istinitost Ijudskog mišljenja dokazuje se u praksi« Karl Marks; Teze o Fojerbahu.)? Zbog toga smatram da »Bilten« agenc'je TANJUG шога da bude dostupan čitaodma kao i bdlo koja druga publikacija. To može samo da koristi nrosresivnim snagama jugoslovenskog drutšva. »Inđex« br. 153 б. XII 1968. god-

LASLO SEKELT

IZGUBLJENO PSETO

Izgubljeno besno pseto, privesti ga kada skonča. Poznati se može lako uvek sivu boju sanja. Sve je drugo nepotrebno, pustite ga da vas vodi.

PREDRAG BOCDANOV^-Cl

STUDENT

1968/28