Студент
Dominacija mediokritetstva u našoj društvenoj eliti
PONOVO PROCITATT!
U OVOM BROJU UVODIMO NOVU ALI STALNU RUBRIKU: »PONOVO PROCITATI!«. U NJOJ ĆEMO, UZ NUŽNA SKRACIVANJA, PRENOSITI VEC OBJAVLJENE TEKSTOVE: ONE KOJI ZNACE TRAJAN DOPRINOS KRITICKOJ MISLI O DRUSTVU U KOME ŽIVIMO.
Zajednička osobina savreme, nog sveta, i kapitalističkog i socijalističkog, jeste, između ostalog, snažan i širok proces ideologizacije, politizacije i demokratizacije, s jedne strane, i tehničko-tehnološka i naučna revolucija, s druge strane. Posledice navedenih pojava i procesa su mnogobrojne, evidentne i zakonite. U vezi sa našim problemom izdvaja se jedna od evidentnih i zakonitih, ali i kapitalnih posledica. Reč je o formiranju tzv. društvene elite, čija osnova nije više ni svet svojine ni svet pravnih normi, već joj se koreni nalaze u konkretnoj i realnoj nejednakosti Ijudi u pogledu intelektualnih, stručnih, moralnih, emocionalnih i drugih sposobnosti. Društveno, kretanje, i kada je na liniji progresa, protivrečnog je karaktera. U oblasti politike i ekonomike ono deluje egalizirajuće, a u oblasti podele rada, na ovom stepenu razvitka. deluje dis kriminirajuće. Na linjii ove diskriminatome tendencije koja se manifestuje u svim oblastima Ijudske delatnosti i na različite načine (najvažnija je podela Ijudi na upravljače i izvršioce), nalazi se i formiranje tzv. društvene elite... Termin »društvena elita« dobio je i kod nas pravo građanstva, i izvestan broj autora koji proučavaju ovaj problem smatra društvenom elitom, uglavnom, samo jedan deo ummh radnika, a u potpunosti isključuje sve nosioce bilo kakvih radnih u oblasti fizičkog rada. Ovakav pristup i koncepcija izazivaju, uz najveću toleranciju, bar tri primedbe; 1) to je oblik otvorene glorifikacije umnog rada, a implicitno obezvređivanje fizičkog rada, 2) teško је ovu koncepciju učiniti koherentnom sa humanistički orijentisanom teorijom i metodologijom u oblasti sociologije i nauke uopšte, i 3) termin »društvena elita« sadrži i vrednosni sud (elita), subjektivistički obojen, јег pod litom« podrazumeva isključivo političke i intelektualne snosobnosti (društvenu elitu deli na političku i intelektualnu), a potpuno odbacuje i ignoriše ostale Ijudske kvalitete i sposobnosti, koje su i dostojne poštovanja, i društveno-korisne, i, takođe, nejednako distribuirane. Društvena elita se obično deli na političku i intelektualnu, a intelektualna na huraanističku i tehničku inteligenciju i umetnike. Već ova podela društvene elite ukazuje na veliku heterogenost ove društvene skupine: između njenih delova mnogo su veće razlike nego sličnosti. Na osnovu ovoga, čini se da je, polazeći sa stanovišta teorije značenja, pravila klasifikacije i tipologije, a i same životne realno sti ,teško održiv i sam pojam »društvena elita« i sadržina kojom se on ispunjuje. Pa ipak, u nedostatku drugog termina, u ovom radu је primenjivan ovaj termin, kod nas uobičajen. Sto se tiče u naslovu upotrebIjenog pojma »mediokritetstvo«, pod njim podrazuraevam njegovo osnovno, a ne pejorativno značenje, dakle osrednjost. No i sam ovaj pojam je dvoznačan. Osrednjost može biti formalna ili suštinska. Prva је vezana isključivo za stepen školskog obrazovanja (postizanje samo srednjeg stepena obrazovanja u oblasti manuelnog ili nemanuelnog rada), druga za lične kvalitete i stvaralaštvo. U načelu, razume se, obe vrste osrednjosti ne moraju b ti u čvrstoi korelacionoi vezi. Među srednjeobrazovanira ima vrlo sposobnih i talentova-
nih, i obratno, među fakultetski obrazovanim ima i nesposobnih pojedinaca. (No uopštavanje ovih izuzetaka jednako je nihilizmu; na žalost, ovo je kod nas rasprostranjena pojava i vrlo se vešto koristi u borbi za što važnije radne uloge unutar podele rada). U ovom radu je predmet posmatranja samo formalna osrednjost, kako u oblasti umnog (srednji stručni kadar), tako i u oblasti fizičkog rada (kvalifikovani radnici). Opravdanost orijentacije ka formalnoj osrednjosti je u sledećem: 1) formalna osrednjost je evidentna i lako merljiva i o njoj postoje statistički pođaci, dok je suštinska osrednjost unutrašnje svojstvo ličnosti, nemerljiva je, 0 njoj ne postoje statistički podaci i teško bi se mogla postaviti kao premet naučnog istraživanja; 2) uprkos svemu, zahvaljujući razvoju nauke, tehnike i tehnologije, zahtevima razvoja modernog društva, u obavljanju određenih društvenih đelatnosti i funkcija visokoobrazovani stručnjaci su neophodni i nezamenljivi (njih, na žalost, samo fakulteti mogu da formiraju, a to potvrđuje i praksa svih država u davanju ogromnih sredstava za visoko školstvo i nauku). i II Podela rada ima svoju horizontalnu i vertikalnu dimenziju. Nas ovde zaniraa samo njena vertikalna dimenziia, oličena u hijerarhijskoj lestvici radnih uloga. Buđući da su radne uloge različite i hijerarhizirane vrednosti, njima moraju odgovarati 1 različite i hijerarhizirane stručne sposobnosti nosilaca radnih uloga. To je jedan od osnovnih zahteva podele rada, čije harmonično funkcionisanie zavisi od stepena poštovanja njenih zakonitosti. Odnosi između hiierarhiziranih radnih uloga i hijerarhiziranih stepena stručnog obrazovanja nisu i ne smeju biti fleksibilni. Oni ne smeju biti izloženi subjektivističko-voluntarističkim intervencijama. Ukoliko se to desi, onda su neizbežne deformacije u različitžm sferama. a najozbiljnije su: prvo, disfunkcionalnost, tj. neefikasnost podele rada, i, drugo, formiranje privilegija, tj. narušavanje demokratije. Jedini objektivni uzrok nesklada između radnih uloga i stručnih sposobnosti njihovih nosilaca može biti nedovoljan broj odgovarajućeg stručnog kadra. Uslovljenost ove analize raspoloživim statističkim podacima sužava predmet našeg posmatranja (društvene elite) na sledeće tri grupe zanimania: stručnjaci, rukovodioci i umetnici. Kako ove tri kategorije pripadaju društvenoj eliti, analiza njihove obrazovne strukture jednovremeno је ispitivanie nivoa obrazovanja naše društvene elite. Prema statističkoi klasifikaciji, kategoriia »stručniaci« obuhvata grupu radnih uloga koja zahteva visoko stručno obrazovanie i grupu radnih uloga koja traži srednie stručno obrazovanie (visoki i srednji stručniaci). Obe ove grupe stmčniaka obuhvataiu oko 350.000 radnih mesta. Pošto ne raspolažemo podacima o tačnom broju radnih uloga koje zahtevaju visoko obrazovanje i onih koie su vezane za srednie stručno obrazovanje, to će se unutar ove kategoriie is pitivati samo ko sve, po-ed visokih i sredniih stručnjaka, obavlja radne uloge stručn jaka. Podaci statistike pokazuju da radne uloge stručnjaka (srednjih i ivisokih) obavlja:
j 43.790 kvalifikovanih rađnika (to je 12,20 odsto ukupnog broja stručnjaka), 1.739 visokokvalifikovanih radnika (to ie samo 0,5 odsto svih stručnjaka), 31.060 završenih gimnazijalaca (9 odsto ukupnog broja naših stručnjaka). Ukupno je, dakle, u kategoriji stručnjaka oko 76.600 nestručnjaka (lica koia nemaju srednje stručno obrazovanie ili fakultet), tj. oko 22 odsto ili, skoro jednu četvrtinu radnih uloga stručnjaka neopravdano obavljaju lica koja pemaju odgovarajuće stručno znanje. Izuzetnu pažnju zaslužuje odnos između broja kvalifikovanih radnika (srednji stepen obrazova nja za manuelni rad) i broja visokokvalifikovanih radnika (najviši stepen obrazovanja za manuelni rad) unutar grupe stručnjaka Dok kvalifikovani radnici zauzimaju 12Д odsto svih radnih mesta stručnjaka, dotle visokokvalifikovani radnici zauzimaiu samo 0,5 odsto ovih radnih uloga. Ovakav odnos je suprotan imperativnim zahtevima podele rada. Visokim i srednjim stručnjacima, po svom stručnom obrazovanju, mnogo su bliži visokokvalifikovani nego kvalifikovani radnici. Pa ipak, uprkos tome, radne uloge stručnjaka se dodeljuju 25 puta više kvalifikovanim nego visokokvalifikovanim radnicima. Ovai apsurd, ova negacija osnovnih logičkih premisa, traži svoje objašnjenje. U nadi da će se objašnienie naći u odnosu između broia kvalifikovanih i visokokvalifikovanih radnika kojiraa uopšte raspolaže naša radna snaga, potražili smo podatke o strukturi radne snage. Na žalost. u ovom se odnosu ne može naći objašnjenie: mi imamo 844.000 kvalifikovanih i 163.000 visokokvalifikovanih rad nika. Kao što se vidi, kvalifikovanih radnika je samo pet puta više od visokokvalifikovanih. Dakle, osrednjost, samo pet puta brojnija u ukupnoj radnoj snazi, 25 puta је zastupljena u delu društvene elite zvanom »stručnjaci«. Da li ie ovo samo oblik favorizovanja osredniosti i potiskivanja višeg kvaliteta i vrednosti? Po srazmerama koje ovaj oblik favorizovanja pokazuje, mora se konstatovati da је u pitanju prerastanje kvantitetau kvalitet, tj. pretvaranje favorizovanja u zaveru primitivizma i uspostavlianje vladavine mediokritetstva. Radi što pouzdanije metodološke korektnosti, potrebno je utvrditi kakvi su političko-ideološki kvaliteti kvalifikovanih, a kakvi visokokvalifikovanih radnika, tj. da se, možda, u ovoj oblasti ne nalaze ova dva obrazovanja u suprotnom odnosu. Odgovor na ovo pitanie daiu геzultati naučnog istraživanja Instituta društvenih nauka, objavIjeni u studiii »Sociialna struktura i pokretliivost radničke klase Jugoslavije«, u kojoj, na str. 93, iedan od autora stuđije, dr M. Ilić, piše: »Posmatranjera stepena integrisanosti radnika prema nivou kvalifikaciia, dolazi se do zaključka o jednoj vrlo opštoj pravilnosti (podvukao M. 2.): kako u pogledu borbe protiv nedostataka i slabosti u komuni, odnosno preduzeću, tako i u nogledu prihoda, učešća u radničkom i društvenom samoupravlianju, političke pripadnosti, zadovoljstva statusom radnika, na prvo mesto dolaze visokokvalifikovani radnici, zatim kvalifikovani radnici, a za m'ima slede polukvalifikovani i nekvalifikovani radnici. Prema tome, može se formirati zakliučak po kome se nivo kvalifikaciia radnika nalazi u upravnoi srazmeri sa stepenom integrisanosti«. Navedeni istraživački rezultati pokazuiu da su visokokvalifikovani rađnici i u nolitičkc-ideološkom poeledu iznad kvalifikovanih radnika. Poli 4 čko-ideološki nivo visokokvalifikovanih
radnika ne može, dakle, biti objašnjenje za diskriminatorni položaj u kome se nalaze. Ali objašnjenje je nađeno, čini se, u elementima visoke idejne i političke svesti. Istraživanje je utvrdilo da su visokokvalifikovani radnici: 1) češći kritičari i borci protiv nedostataka i slabosti u komuni, u preduzeću, i 2) zadovoljniji su od kvalifikovanih radnika statusom radnika. Prvi kvalitet visokokvalifikovanih radnika ukazuje na njihovu veću nekonformističnost nego kod kvalifikovanih radnika; drugi kvalitet pokazuje da kod visokokvalifikovanih radnika nije prisutna, dok je kod kvalifikovanih radnika prisutna frustriranost, ti. nezr’dovolistvo statusom rađnika. Zaključak: napredovanje је vezano za konformizam i frustraciju ličnosti. Cak i na radnim mestima gde је potrebno fakultetsko obrazovanje, osrednjost je desetostruko favorizovanija! Cinjenica da od 72.453 radna mesta koja zahtevaju fakultetsko obrazovanje njih 15.000 (22 odsto) zauzimaju nestručnjaci, a da jednovremeno 10.000 fakultetski obrazovanih stručnjaka radi na radnim mestima koja su ispod njihovog obrazovanja (vidi prvi deo ovog rada, »Gledišta« br. 5), kao i da je hiliar du ovih visokih stručnjaka nezaposleno ili rešava problem svoje životne egzistencije odlaskora u naiamni rad u inostranstvo, ukazuje da za sve ove naše visoke stručnjake postoje radna mesta koja popunjavaju nestručnjaci. Neophodnost i pravednost zamene nestručnjaka nezaposlenim stručnjacima zasniva se: prvo, na zahtevima privredne reforme koja je neizvodljiva bez pravilnog i efikasnog funkciomsanja mehanizma podele rada, koja imperativno zahteva usklađenost radnih uloga i stručnog obrazovanja njihovih nosilaca, i, drugo, na principima demokratije koja je nespojiva sa postojanjem privilegovanih i diskriminisanih građana. Prelazimo na ispitivanje tendencija vladavine osrednjosti u sledećem delu naše društvene elite u kategoriji rukovodilaca. Stanje u ovoj kategoriji daje tabela na strani 1023. Kao što se iz ovih podataka vidi: 1. Najveće učešće u zauzimanju rukovodećih mesta u našem društvu, dakle, i najveće učešće u raspodeli društvene raoći, imaju građani sa srednjitn obrazovanjem - oni predstavIjaju 43 odsto ukupnog broja naših rukovodilaca, građani sa višim obrazovanjem predstavIjaju 10 odsto, a građani sa fakultetskim obrazovanjem predstavljaju 25 odsto; kod radnika je sledeći odnos: kvalifikovani predstavljaju 21 odsto, a visokokvalifikovani samo 1,5 odsto u ukupnom broju naših rukovodilaca. 2. Srednje obrazovani u oblasti manuelnog rada (kvalifikovani radnici) i srednje obrazovani u oblasti nemanuelnog rada (srednji stručni kadar) predstavljaju 65 Д odsto ili dve trećine rukovodećeg kadra. Zaključak је i ovde isti: vladavina osrednjosti prisutna je i u delu društvene elite u kategoriji rukovodilaca, upravo tamo gde je najviše koncentrisana društvena moć. Na kraju, ostaje još kao deo društvene elite, kategorija umetnika. Obrazovanie naših uraetnika (ima ih 12.000) је sleđeće: _ sa sredniira obrazovanjem 52 odsto (apsolutna većina) sa višom spremom 5 odsto» —. sa fakultetskim obrazovanjem 28 odsto, kvalifikovanih radnika 14 odsto i visokokval i bkovanih radnika samo 0,3 odsto. Navedeni podaci pokazuju: ргvo, srednje obrazovanje u obla-
sti manuelnog rada (kvalifikovani radnici) i srednje obrazovani u oblasti nemanuelnog гаda (završena srednja škola) predstavljaju 66 odsto, tj. dve trećine naših umetnika, i drugo, kvalifikovanih radnika je 47 puta više nego visokokvalifikovanih radnika u redovima umetnika. Kada је reč o umetnicima i umetnosfl, ne treba gubiti iz vida da je za umetničko stvaralaštvo neophodan i talenat i da fakultetsko obrazovanje nije neophodan uslov. Ali, kakva je to zakonitost da umetnički talenat obavezno i masovno ide uz prosečno obrazovanje? I kako objasniti toliko češću umetničku nadarenost kod kvalifikovanih radnika, a gotovo potnuno odsustvo te iste umetničke nadarenosti kod visokokvalifikovanih radnika? Ovaj fenomen je veoma interesantan, ali to_ zahteva posebno istraživanje, i mi se u njegovo objašnjenje nećemo upuštati. Rezultati dosadašnjih parciialnih analiza traže uopštavanje. Evo ga: u našoj društvenoj eliti egzistira vladavina osrednjosti. To se drastično manifestuje naročito kod rukovodilaca i umetnika. Da se ne radi o slučajnosti ili o stihijnosti, već o čvrstoj tendenciji, potvrđuje veličina zastupljenosti osrednjosti: dve trećine rukovodilaca i umetnika i jednu četvrtinu svih radnih mesta visokih stručnjaka zauzeli su osrednjost u oblasti manuelnog i osrednjost u oblasti nemanuelnog rada. Cime se i kako se može objasniti favorizovanje kvalifikovanih radnika na račun visokokvalifikovanih radnika i srednjeg stručnog kadra nad fakultetski obrazovanim građanima? Cirae se može objasniti ofanziva kadrova sa srednjim obrazovaniem na radne uloge koje traže fakultetsko obrazovanje, dok jednovremeno visoki stručnjaci ostaju bez posla ili rade na mestima interesantan, ali to zahtespremu? Teško је oteti se utisku da je protekli period bio u znaku ofanzive i zavere pnmitivizma i dominacije mediokritetstva. Posedovati društvenu moć, imati status umetnika, zauzimati položaj visokog stručnjaka, rečju, biti pripadnik. tzv. društvene elite, uživati osetne privilegije koje iz toga slede, uvek je i još dugo će biti magnet neođoljive privlačnosti za Ijude, naročito za one koji boluju od
alergije prema mukotrpnoj гаboti-učenju. Pogodnu klimu zadovoljavanju ovakvih ambicija svakako predstavlja potreba birokratizma da se oslanja na mediokritetstvo. U njemu on nalazi svoj izvor, samog sebe. Nije reč o zameni birokratije tehnokratijom! Reč је o životnom imperativu: svako na svoje mesto! Mehanizam nodele гаda je objektivna društvena zakonitost. Saznati objektivnu nužnost znači i potčinjavati joj se. U suprotnom, čovek, društvo postavlja jedne cilieve, a postiže suprotne rezultate. Gubi bitku. Demokratizam sociialističkog društva ie takođe objektivna zakonitost: pruža, ier traži, jednake uslove za iednake sposobnosti svako prema svojira sposobnostima. Reforma privrede je veoma ozbiljna stvar, veliki poduhvat. Njene posledice, pozitivne ili negativne, biče sudbonosne po naše društvo. Svest o ovoj činienici čini naše društvo nesentimentalnim prema armiii nezaposlenih koiu zakonito formira robno-novčano tržište i zakon vređnosti. Otkuda, onda, sentimentalnost i neutralan stav prema vladavini mediokritetstva? Zašto i prema zakonitostima i zahtevima mehanizma podele rada svako na svoie mesto uočljiva sentimentalnost? Socijalizam je mladost sveta. Mladost sveta mora biti i svet mladih! Sociializam mora biti na nauci zasnovan! Mladi su najbrojniji i najsposobniji nosioci nauke i stručnosti kod nas. Nauka i mladi, ier su postali sinonim našeg vremena i našeg društva, moraiu iz čekaonice života preći u žižu životne bitke. Ljudsko društvo u svora naporu da iz predistoriie uđe u svoju istoriiu ne može i bez tzv. društvene elite. Ona je ostatak predistorije, i ioš је, verovatno, nužno zlo. Elita treba da nestane! I ona će nestati! To nestajanje uslovljeno je, рге svega, podizaniem mase na nivo elite, ali i jednovremenim pretvaranjem »elite« u elitu, usaglašavanjem forme i sadržine. Našu društvenu elitu mora odlikovati naučnost, obrazovanost i mladost. U odsustvu ova tri atributa teško ie govoriti o stvarnoj eliti, A ioš ie teže očekivati da опа odigra svoju istorijsku ulogu i da opravda svoje postojanje. MIROSLAV ŽFVKOVIC
NOVE PESME
PRVO PROLECE Obala геке bojažljiva i zebna zaparana šibljem prkosnim i golim u vrtlogu cika sa vetrom se mazi a zraci još mladi iz magle se гоје i miris prve trave mlazi i miris prve trave mlazi Sve juri sobom pleni zemlja topla, igra, silazi u žbunje nizom žutog trga ko' procurela rana s trulim lišćem, lišćem zanesenim i miris prve trave uranja i miris prve trave uranja U vrhovima grana kaplju zarudele sluzi uokolo sa Iškrabanih vidika nešto divno gnoji njiše zanemeo vazduh u bele klobuke zraka bivše puteljke pčela gde treperavo stoji i rairis prve trave divljaka i miris prve trave divljaka. Reka kao pritajena čežnja zveri, pljuska dok odblesci peska u neizvesnost odlaze smeli svetlucanje u jambima blago stropoštane kiše tišinu otvara, tepa, svo tdtranje beli pa miris prve trave diše. pa miris prve trave diše.
MILA\ ĐORĐEVIĆ
8.
STUDENT
1968/28