Студент

Razgovor sa Živojinom Pavlovićem

PISAC JE U OPOZICIJI PREMA DRUŠTVU

VaS« prv* rbirka prlpovedaka »Krlvudava reka«, jedna je od retkih knjiga 0 postrevolucionarnom vremenu. Nije U ona nepravedno zaboravljena? Zbirku pripovedaka »Krivudava reka« završ o sam nekoliko godina ranije od dana nienog objavljivanja. Zaista, ona је prošla prilično gluvo. Tada sam se pitao, a n ; sam bio nepristrasan, zaslužuje li moja knjiga veću pažnju, ili je reč o izvesnoj organlzac ji ćutanja. Prvu sumnju zasnivao sam na tome da je to moja prva knjiga, da je napisana bez većeg književnog iskustva. S đruge strane, pokazalo se da su 1 politički radnici bili, u izvesnom smislu, delatni: kn jiga je izvesno vreme bila tiho povučena iz prodaje, bez zvaničnog i javnog zahteva sudskih i pravnih organa. Tajne sugest ; je. ReČ је o tamnim silama tadašnje uprave bezbednosti: Ijudi koj} su čitali knjigu počeli su da prepo* znaju sebe, iako je fabula potpuno izmišljena. Ako ima siičnosti one su mogle b ; ti jedino anegdotskog tipa. Te anegdote sam slušao ili od mnogih učesnika revoluoije, pripadnika Ozne i Udbe, od mojih prijatelja koji su radili u polit ; čkoj policlji, ili sam i sam mnogo toga čuo (izvesne priče čuo sam kada sam u vreme Informbiroa bio na bugarskoj granici, neke priče i danas kolaju u sel ma oko Zaječaга) pa je to sve našlo mesta u mojoj proz ; . Tako se možda desilo da su Ijudi počeli da prepoznaju sebe, iako ni oni ni situacije nisu bili prepisivani iz života. Iz usmenog kazivanja čaršije a ona o svemu ima nešto da kaže saznao sam da su se neki Ijudi prepoznali u negativnim l’čnosfraa u knjizi, u onim ličnostima željnim vlasti a punim kukavičluka. зЛЛи i ХЈ t • v Vi šte u to] knjizi pisali o onotne Sto se đanas naziva naličjem revolucije. U kojoj meri je ono tada bilo vidljivo? O periodu kada se oslobodilačka borba završila, pisano je malo knjiga. To je period kada se govorilo đa je oslobodilačka borba revolucja. Za vreme rata malo kome se govorilo da je to revolucija. Pa i to da je posleratno vreme nastavak revolucije. Tada sam bio vrlo mlad, i to je sve na шепе ostavilo dubok trag. Znam kroz šta su sve prolazili mladi Ijudi koji su se na-

8И u procepu između onoga u šta se verovalo i onoga kako su stvari počele da izgledaju S jedne strane, sve se shvatalo kao jedno srećno doba, doba apsclit* nog komunizma, svi smo jeli Unrine pakete i proju, žuti sir je bio nebeska poslastica, aU, s druge strane, mi klinci smo slušali da postoje tzv. d plomatski magazini, znači da postoje privilegovani Ijudi, da } revolucija može imati naličje, i to vrlo nakazno. I, tokom vremena, svc se to pokazalo kao tačno, slutnje n ; su bile bezrazložne, i te klice, još onda posejane, danas su bogato polje ogromnih soci jalnih, moralnih i društvenih razlika, kojima je ovo društvo krcato i koje izazivaju napetost. Pod utiskbm takvih sećanja, uglavnom, nastaia je, tokom nekoliko godma, zbirka pripovedaka »Krivudava гека«. Koje pripovetke, it te prvl zblrke, smatrate najboljlm? Nerado gledam svoje završene filmove, nerado se, isto tako, vraćam napisanim knjigama. Najbolje priče iz te zblrke, po rnom osećanju, su »Legenda«, »Dva miliclonara«, »Krivudava reka« i »Plakat«. Za »Plakat« sam i emocionalno vezan, to je moja prva priča. 0 »Dnevniku nepoznatog« pisall ste o nesreći bolesti, o odnosu druStva t porodlce prema bolesmku, obnovill ste jedno tamno osećanje, koje podseća na narodne priče, pesme i poslovlce koje Imaju slične motlve. Isto tako, neki su u toj knjlzl prcpoznavali uticaj »Carobnog brega« Tomasa Mana. Analogija sa »ćarobnim bregom« je neosnovana. Počeo sam da pišem tu knjigu рге no Sto je »Carobni breg« preveden u nas. Tu knjigu sam plsao рге pripovedaka iz zbirke »Krivudava reka«. B ; o sam bolestan, pisao sam jeđan subjektivan tekst, koji je, opet, bolovao od svih rnana početništva. Tek poslet ri godine, pročitao sam taj tekst 1 tako je nastao »Dnevnik nepoznatog«. Lično sam doživljavao zlu sudbinu čoveka obeleženog bolešću. U priraitivnim sredinama, na primer, gde je fizičko zdravlje od primarnog značaja, zdravi ijudi se odno'e prema bolesnom kao umni Ijudi prema nekom nedotupavnom, umno ograničenom čoveku. Uvek postoji jedna, unapred odmerena, đoza prezira. 0-

snovno osečanje bolesnog čoveka je osećanje izolovanosti i odbačenosti. Taj problem postoji u knjizi, ali je, po mom mišljenju, tek dotaknut. O Vašem romanu »Lutke« kritičari su pisali: da otkriva svakodnevnicu, običan život... Ne krije li se u tom romanu, ispod površine slike života porodica крје iive u jednoj zgradi, u opisu jednog dan* njihovog života, i nešto složenije i dublje, nešto o čemu kritičari nisu pisali? Postojj čvrsta veza iztneđu sve tri moje knjige. Ambicija mi je b : la da u »Lutkama« sjed nim struje koje su tekle, uobllčavale se ili bile u zametku u {irethodnim dvema knjigama. Bio je i drugih ambicija. Mene je Čud : la, a i danas me čudi, jedna pojava, za koju nalaz m objašnjenje u jednom čisto biološkom trzaju, biološkoj reakciji, a to je da čovek na nasilni prestanak tuđeg života reaguje jednim brzim, gotovo manijačkim, bežanjem u kolotečinu svakodnevnice. Taj fasc nantni i neuhvatljivi sudar između onog što lomi iluzije o trajnosti života i sama reakcija čoveka na prestanak trajanja tuđeg života, sve me je to navelo na pisanje knjige. Nameće se, svakako, pitanje zašto ie u knjizi reč o jednom političkom übistvu, a ne o običnoj smrti, kao, na primer, u saobraćajnoj nesreći. Mene je zanimala, a to je ono što ovu knjigu vezuje za prethodne, upotreba »ile radi očuvanja fikcije koja se zove ideal. Slučajno uništavanje života је nesreća. Svesno uništavanje ž'.vota, nastalo zbog nečije svesne odluke da uništi nečiji život, ne iz Lčnog interesa, već iz nekakvih somnabulnih, užasavajućih pobuda, kao što su übeđenje ili vera, to je tragedija. Za mene nije tragedija kada u srušenom avionu pogine pedeset Ijudi. To je nesreća. Tragedija je kada čovek übije čoveka. zato što u njemu gori jedno iđeološko usdjanje, koje ne može da dozvoli postojanje čoveka sa suprotndm übeđenjem. A sve ovo pokušao sam da sabijem u jedan dan, u jedan trenutak, u jedan gotovo dokumentamo istin.it momenat. Pokušao sam da paralelno pratim reakciju čoveka na vest iz novina (o nečijoj smrti) d reakciju na neposrednu smrt, smrt koju vidi svojim očima i koju doživljava

celim svoj ; m bićem. Došao sam do zaključka da je reakcija л oba slučaja, u prvom kada je čovek ravnodušan prema nečem što se negde daleko dogodilo, i u drugom kada je svedok i kada vibrira zbog onoga što st dogodilo pred njegovim očima, istovetna. I kada čiia o smvti u novinama i kada v.di smrt informbirovca, čovek, svesno ili nesvesno, čini isto: povlači se u jednu čudnu, unutrašnju Ijuštu ru, u svakodnevnicu ... Roman se pojavio u izdanju »Prosvete« 1965. godine, i kr.tičari ili ni;;u uočili ili nisu pisali o nckim slojevima ove knjige, o onome o čemu sam govorio... Jedino je Radomir Konstantinović, i to u privatnom razgovoru, primetio ncke unulrašnje, dublje slojeve »Lutaka«. Pripovetke i г rbirke »Dve večeri u jesen«, predstavljaju drugaiiji pristup prozi, pristup čiji je Ishod pripovedanje koje se, po mom mišljenju nadovezuje na najbolje tradidje naše pripovetke. Pripovetke iz ove zbirke dugo su prerađivane. Sama knj ga dugo je p : sana. Prve pripovetke iz ove zbirke pisane su u vreme kada sam počeo da se i praktično bavim filmom. Bavljenje fllmom mi je otkrilo da je jednostavnost najbolje sredstvo kazivanja. U prvim knjlgama često sam korist : o tehniku unulrašnjcg monologa. Cinl mi se da je to jedno veštačko sredstvo, pisac sebi dozvoljava jednu uslovnu laž. Primer za to je, po mom mišljenju, »Uliks«. To je stalno Džojs, koji reprodukuje sebe, menjajući junacima imena... Tačrio je da je literatura na svom tlu ako se bavi čovekom, ako ga posmatra iznutra, ali, ne lehnikom unutrašnjeg monologa, nego uz pomoć nečeg za šta ja nemam imena a što sam shvatlo pišući pripovetke iz zbirke »Dve večeri u jesen«. To je neki rnutIjag, neka smola која teče iz čoveka, koja nije zalepljena za njega... Kakvu ulogu Im* Jeztk Timočkog kraja, o kome ste pisali mnoge pripovetke, u građi i funkciji Vašeg pripovedačkog, knjižcvnog Jezika? Jez : k TimoČkog kraja Je nerazumljiv. Covek koji dođe iz drugih jezičkih područja, oseća se kao da je stigao u neku stranu zernlju. Taj jezik, arhaičan, nerazvijen, ne!skvaren i nerazvodnjen, zanimljiv je ne na pla-

nu same jez ; čke građe, koliko na л planu vezivanja i kondenzovanja misli. Ima čudnih, divnlh metafora. Nešto slično sam uspevao da otkrijem jedino u prozi crnogorskih pisaca, onoj prozi koja je vezana neposredno za život, naročito kod Mihaila Lalića. Ja ne mopj da reprodukujem taj jezik, pišem književnim jez kom, a ovaj čuđni jezik pun je nerazumljivih glasova. Jedino što mogu da sačuvam i oživim jeste neobičnost i gustina metafora, koje su mi se još u detinjstvu urezale u sečanje. Neke stvari iz detinjstva, sl ka, rvuk, ostale su mi trajno u sećanju. Pročitao sam mnoge knjige i zaboravio, naravno, postoje pojed : nosti kojih se i danas Živo sećam, kao iz Olješine »Zavist l « na pr'mer; »one slonovske uši«... To je meni tako zazvučalo i to neću nikada zaboravlti. No, u isto vreme, u selu čujem jednu oporu rečenicu, poređenje : klatio se kao muda u kosidbi. U našoj knj’iževnosti brzo je nestao »ocijalistički realizara, »reaiizam« koji se odlikovao ružičastim prikazivanjem stvarnosti. Zanimljivo Je da su mnogi piscl nastojali, opet, na »crnom« pripovedanju, na naglašavanju onog Sto je mračno, nesrećno. Ima pisaca koji su to shvatili i kao modu, kojl navlače na ecbe odeždu mučenika, Cesto samo zato da bi im knjige prevodili u inostranstvu ... Gdc je književnost, * gde pomodarstvo? Vaše pitanje je dobro postavljeno. Književno.9t ne trpi krajnosti. Moguče je da sam u zbird pripovedaka »Krivudava reka« posmatrao postrevolucionarnl period iz malo nezgodnog, pomerenog ugla. U zbirci »Dve večeri u jesen«, ugao posmatranja je viši objektivan, Sto je svakako uslovljeno i drugačij ; m knj ževnim pristupom, koji, kako sam rekao smatram uspešnijim. Vama tu nekoliko puta zabmnjivall filmove (»Grad«, »Povratak«) в 1 Vaše književno etvaranje uvek Je bllo pod znakom pitanja merlla koja ne pripadaju književnosti 1 umetnosti, a koja *u često vrlo surova. Kakav je zapravo odno* umetnika 1 društva? U suštinl, umetnik mora biti u opoziciji prema društvu. No, prav la nema. To je često stvar slučaja, igre, sticaja okolnosti. Tomas Man je od samog početka bio prihvačen i od društva i od

vremena, ! opet, velik! Je stvaralac. Van Gog je umro nepoznat. Ja ne verujem u one teorije o *avangardnom« po kojima pravog umetn ka njegovo vreme ne raože da shvati. Pravila, svakako, nema. Velaskez je b o prihvaćen, Greko nepriznat. Te stvari teško je objasniti. Onog trenutka kada se uspostavi taj čudan odnos između onoga ko prisavremene kn’ : ževnosti, Ćini mi metničkom delu i dela samog, tada ono poč nje da živi. Jedno vreme je u upotrebl blo irraz; generacija prozaista. Mislilo se na Pekića, KovaČa, Kiša, Davida i Vas. Da l! je to mehanlčki skovan itraz, Ш zaista postojl neka veza među ovim knjlJevnfcima, različitim, po mom mišljenju, kako po pristupu književnosti tako i po Ishodu tog pristupa? Nisam pažljiv čitalac naše savremene knjževnosti. čini mi se, ipak, da je svrstavanje pisaca po generacijama problematičпо. Pitanje je da li postoji neka jača unutrašnja veza između pisaca moje generacije, pitanje je da li oni imaju nečeg zajedničkog, Mogu da tvrdim da u prozi Dragoslava Mihailovlća i Mihaila Lal.ća ima čvršć’h veza, nego, recimo, u prozi Mihailovića i Danila Kiša. Srodnosti se ukazuju u delima pisaca koji stvaraju jednu ozbdjnu književnost, i, isto tako, u delima onih pisaca koji pred-1 stavljaju modne krikove, kakvih je uvek bilo. Istorija naše knji, ževnosti Između dva rata broji : veliki broj pisaca; u to vreme ' Andrić je bio prećutkivan kao i fconzervativan pisac, a Stanislav - Krakov je bio smatran uzorom • jedne nove, vredne književnosti. On danas ne postoji, i ne saiiao on. I danas је vrlo zanlmljlvo . pročitatl suđove Marka Risti-1 ća o Milošu Crnjanskom. , sve pokazuje da vrednosti . hnjiževnosti koja se danas piše јоб nisu uvek prepoznate. PITANJA POSTAVUAO; MILISAV SAVIĆ f \ Napomena: Razgovor, skinut s i magnetofonske trake, nije auto-1 rizovan.

Novine, cigarete

Ođlazak u пеИ ođ gradova koje do tada nismo videli, ili koje nismo bolje upoznali, uvek predstavlja svojevrsno zadovoljstvo, zbog novih događaja koje očekulemo, zbog mesta u tome gradu, mja ćemo prepoznati kao neslučenu, a ipak tako poznatu | shvat Ijivu lepotu. Eto, takvu sam neizvesnost i takvu prijatnost doživljavao, putujući u grad u kome se i sada nalazim .No, stigavši ovamo, već po prvim, letinvčnim utiscima, osetio sam da će događaji ovđe teći u sasv ; m drugačijem pravcu nego obično, i već sam počeo da strepim.

SLOBODANA iUANA

Pokazalo se da strepnja nije bila uzaludna. Tek kad je pn> šlo toliko vremena, da sam bez muke pronalazio ulice koje sam želeo, trgove i parkove u kojima sam se odmarao posmatrajući, primetio sam da sam već isuviŠe dugo sam. Izostali su uobičajeni susreti u trpezarijama hotela; čovek, koji mi je obezbedio posao za sledećih nekoliko godina, propustio je da me bilo kome predstavi, a sam se nisam usuđivao da nekome priđem. Suviše sam značaja davao svojim predstavama o začuđenim Licima, rašire-

nim zenicama 1 otvorenim ustima koji bl me sreli, ako bih im, ovako nepoznat, prišao, Da je to trajalo nekoliko dana, čak sedmica, bilo bi, naravno, kod prvog poznanstva brzo zaboravljeno. Ali, to je trajalo mesecima. I od očekivane lepote novoga grada ostadoše samo slve kuće, sivi pločnici i krovovi, golo drveće, trulo lišće i kiše... Tako je prošla i čitava jesen, i zima. Izgledalo rod je da se čak ni posao koji radim više nikoga nije ticao; niko me o tome ništa nije pitao, i ja sam već počeo da se pitam zašto sam, u stvari, tu, šta radim i zašto radim. Ali sam isto tako uvek rriopao cia se set m i toga, da nemam kuđa niti zašto ni da se vratim, Onda su opet po* tekli dani čitania novina. u kojima me ništa nije zanimalo, čaja, za kojim nisam osećao potrebu, cigareta, i odmaranja u parku, kad je već nastupilo proleće. Jednom, kada sam na sebi primetio upiljene poglede dvojice staraca, što su ruku pod ruku, prolazili pored klupe na којој sam sedeo, osetio sam da ću prosto ... Opet novine, cigarete, čaj. Klupa, čaj, novine... novine... Tako se jednoga dana uputih ka zgradi »Večemjeg Glasnika«; a sutradan, baclvši pred prodavca sitniš, uzeh taj list i žumo otvoritj ieđnu stran ? cu. Da. Tamo se, u šta, uostalom, nisam morao ni sumnjati, nalazio i moj

oglas. Kao đa ga već nis*am znao napamet, pročitah ga ponovo. Pomuti mi se u glavi, zgužvah novine i pojunh u svoju sobu. Citavu noć nisam mogao da zaspim. Cas mi se činilo da će moje preduzeće zacelo uspeti, čas opet da je sve to toliko užasno, toLko jadno... Sledećih dana, gde god sam se našao, zamišljao sam kako neko sedi, čita novine, i zatim se zamišlja nad mojim redovima, a onda ih odbacuje i uzdiše, ili prelazi preko njih, jer to nije ono što bi njemu trebalo: na primer stan, kupovina polovnog automob : la; ili ih čita nekome naglas, pa se zatim svi zajedno smeju ... Najzad sam počeo da se bavim i takvim sitnicama, kao što je jedna štamparska greška. Clnilo mi se da će zbog te greške, i ni zbog čega drugog, sve propasti. Umesto: »radi sklapanja prijateljstva«, p : salo je; »radi sklepanja...«. Bio sam do dna duše povređen toliko nemamdm po stupanjem koje nekome mogu tako mnogo da znače. Kao da za njih ne predstavlja ništa to, što sam čitavu noć proveo nad hartijom, da bih sastav'.o skladan i jasan opis svoje želje, koji bi morao nekoga dimuti... Danima je trajalo moje iščekivanje. Danima se niko nije javIjao. A ja sam sada počeo da zamišljam nekog mladog i lepog čoveka, koji je pročitao moj oglas, koji je s&m, i želeo bi da

m! se Javl, аЛ ga stld pred njlm sam : m i preda rnnom zadržava. Hrabrio sam ga u mislima, i molio i tihim osmehom, kako zatdm sedimo uz čaj u mojoj sobi, i razgovaramo o tome kako je oglas sasvim zgodna forma da se Ijudi upoznaju, kako u tome nema ničeg neobičnog ako se Ijudi oslobođeni predrasuda, pogotovu u našem veku, u kome sve više prodiru... i tako dalje, i tako dalje. I tada bih uvek ponovo shvatao, kako bisrao nas dvojica, u stvari, samo jedan pred drugim opravđavaJi svaki nekakvu svoju krivicu, i samo čekali da se razgovor završi tobožnj.m dogovorom, pa da se oprostimo i više nikad ne sretnemo. Uvek oonovo, shvatao bih đa je bolje što se niko nije javio. Opet novine, cigarete, čaj. Park, nov'ne, cigarete... Tako se jednoga dana, s nezapaljenom dgaretom u ruci, nađoh na jednoj prometnoj ulid. Strahovao sam da u trenutfcu budućeg susreta ne zazvekeče šibica u mojem džepu. Zaustavih jednog mladića, jedva uspevši da progovorim: Izvinite. imate U ... On kl'mnu glavom u znak da je već razumeo, i zatim smo nekoliko dUgih sekundi ćutali, dok se on lupfcao po džepovima, tražeći upaljač. ćutke škljocnu njime i poturi mi ga pod nos. Drhtavom rufcom prinesoh cigaretu,

siarajući se đa je Sto brže i spretn.je zapalim, Kad on vrati upaIjač u džep, i, na moje zahvaljivanje ponovo klimnuvši glavom, spremi se da pođe, ja sfcoro viknuh: Stanite!... Zatim dodađoh tiše: .... molim vas. Izvinite, mo gu U vas pozvati... mlslim —ako ne žurlte tu, na čaj. Ne na neko piće... to je 3 t... Zanemeh kad spazih njegove razrogačene oči i nabrane obrve, kojima kao da je razgledao neku retku zver. I ko zna šta je, trenutak kasnije, na meni spaz ; o, ko zna kako sam tada izgledao, no on se ođjednom samilosno osmehnu, i reče mi blago: Hvala, all sada zadsta ne mogu, žurim na jedan sastanak. Ali, biće mi drago, na primer, sutra, na tom mestu. Recimo, oko sedam uveče. U redu?! Stajao sam kao nem. On mi priđe, uze mi ruku, prodrraa je, i ode. Sutradan, prisećao sam se sebe kako dugo još stojim na istom mestu, posle neznančevog odlaska, kako mi cigareta gori i pretvara se u sivi meki štapić, kako tađa ništa nisam mogao čak ni da m : slim, a kako sada ne mogu da se setim čak ni lica toga čoveka. 1 ponavljao sam upomo: Neću otićl... Sta on zamišlja?l Neću ot ći! Neću!

RADOSLAV MIROSAVLJEV

CRTE 2

1968/28

STUDENT

9.