Сјећате ли се још?

„... Болничари товаре љешеве на кола. То је хрпа црвених и плавих униформи из којих ту и тамо вире руке и ноге.

Поред једног огромног гроба леже подеране љешине палих Француза. Маркице о индентичности, које су висиле о врату или причвршћене на рукама, скидају и онда љешине бацају у гроб. Први ред љешина посиџају кречом, онда се у гроб убацују друге љешине, опет посипају кречом и т. д. док гроб није до врха напуњен. Војни свештеник је на брзу руку изговорио једну мртвачку молитву.

Стојећи гологлави сви зуре у гроб.

Нијесмо се могли отрести визије свих оних мајки, дјеце, жена и заручница, које су у истом том часу у неком кутићу домовине жељно очекивале вијести од свога драгога, који је далеко од њих.

Колико тјескобних сати проживјеше баке и родитељи ових људи, колико ли је живот сваког појединца од ових људи био испуњен борбама, сновима, илузијама и надама! Само једна секунда, само пар грама жељеза довољни су да све то учине бесмисленим, да један бујни живот разоре.

Кад су болничари“ и посљедњу љешину земљом засули — грактање гладних гаврана била је једина мртвачка пјесма над овим љешевима.

На малој узвисини, која се над овим анонимним гробом дизала, засађен је дрвени крст с натписом:

„Овдје почива 150 француских војника 81 пешачког пука“. )

(Из сјећања једног француског лијечника у свјетском рату)

= 719: