Сјећате ли се још?

Највећа част и сласт свакога смртника је та, да му се омогући смрт на пољу части (на бојном пољу).

(Задаћа задана 1914 у једној основној школи у

Франкфурту)

„.. Кад смо почели да насгупамо према кланцу · не наиђосмо, на велико наше изненађење, ни на једног јединог живог непријатеља — већ на један цио мртви батаљон. Ту и тамо, само су појединци имали гасне маске, које у осталом у оно вријеме, у талијанској војсци нису низашто ваљале. По свој прилици су ови талијански војници сви одједном поумирали од отровног гаса. Они су лежали све до разореног моста на Сочи, појединачно и у групама, већ како их је отровни гас захватио.

То је била ужасна и језовита слика — тај цијели мртви

батаљон“.

(Из њемачког писма „Кифајзер“ — „Властити доживљаји пригодом напада на Глич — јулиске алпе“)

МРТВИ БАТАЉОН

1 =