Теорије о психичком супстрату мишљења : психолошко-логичка расправа

18

дат у сазнању. Ово би била свакојако противречност. Даље можемо питати, на који се начин може сазнати априорност, или је можда њено сазнање немогућно. Ако не можемо ништа сазнати о априорности и ако је њено сазнање у опште немогуће, онда и сама реч априорност нема никаквог смисла. Ако опет признамо, да је априорно сазнање могуће, онда морамо признати да је то једино могуће помоћу апостериорности. Али, оно опет, што се нађе на основу апостериорности, то може бити погрешно, и према томе је а приори потпуно у рукама апостериорног, јер чим можемо нешто емпиријски доказати, то можемо исто тако и оборити.7

Сад да видимо колико има истине у ономе што математичари тврде, да математички појмови нису добивени на основу искуства, зато, што се они не доказују индукцијом, и друго, што математички појмови немају адекватних представа у опажању. Истина је, да се математички ставови не доказују индукцијом, јер су сами по себи евидентни. Али, ова евиденција јесте проста искуствена чињеница, која се састоји у везивању појединачних представа, чије је растављање немогућно замислити, нити опазити, а пошто се будућност састоји из сличних представа, то је мени немогућно, да очекујем нешто, што нисам опазио. Једну исту линију, ја не могу себи у исто доба представити као и праву и криву, просто зато, што ја то не могу опазити. Исто тако, ја не могу себи представити, да ће се две паралелне линије негде сећи, зато, што ми то није дато у опажању. Може се казати, да ова евиденција важи само за сада, али не и за будућност. Али све дотле, докле ми не узмогнемо супротност опазити, ова противност важи као норма,

% Види, бећиђет-ЗојЈдетл, бцпФасеп стег Еркепофа ћеоме, стр. 264.