Теорије о психичком супстрату мишљења : психолошко-логичка расправа

ЈИ

сазнања, пронашао је априорне форме као нужне услове објективном сазнању.

Сад да резимирамо цело наше излагање. Видели смо како рационалисте тврде, да наш дух има иарочиту способност, да из своје унутрашње природне организације образује представе, које су без квалитета и интензитета. За доказ узимају математичке и геометријске појмове, који нису добивени на основу индукције, него на основу де“ дукције, непосредне евидентности, и друго, да тим математичким појмовима не одговарају адекватни опажаји, и према томе, да ти појмови нису добивени споља на основу опажања, него да их је наш дух сам из своје унутрашњости репродуковао. Ието тако, видели смо, да и Локе узима ту исту духовну способност, која је у стању да из чулног материјала апстрахује опште и заједничке знаке и да на тај пачин добијемо једну апстрактну представу, која би такођер била без квалитета и интензитета. Док се, као што се види, код рационалиста апстракција врши централно, изнутра, јер душа по њима има у себи све а приори, дотле се код Локеа апстракција врши периферично, споља. Али и код једних и код других апстракција долази до истих резултата тј. резултат целог овога процеса јесте, да се дође до чисто апстрактних представа, које у себи ничега, заједничког са чулношћу не би имале, него би оне биле чиста творевина нашега духа.

Пређимо сад на критичко излагање.

Да ли је истина, да у нама постоји неко априорно сазнање без икакве везе са искуством;

Шта значи а рог:

По терминологији саме речи, значило би, да нужно сазнање претходи емпиријском садржају, а то би толико исто значило, као кад би смо казали, да однос сазнања претходи знању, који је

ТЕОРИЈЕ 2