Теорије о психичком супстрату мишљења : психолошко-логичка расправа

26

спољни свет, ато су: субјективне представе, осећања и вољу. Стара опет Психологија под утицајем средњовековне религије, која је презирала, чулни, материјвлни свет, акцептирала је потпуно то метафизичко гледиште и из психичких феномена избацила сензапије као саставни део спољнег физичког света,5о Што је овакво мишљење владало у то доба није никакво чудо, јер је врло тешко, а тако рећи и немогућно наивном човеку доказати, да је спољни свет, онакав какав је, садржај наше свести. Наџван човек сматра објекте спољнег света онако, како постоје, да постоје сасвим независно од нас, и да они немају самосталну егзистенцију, независну од наших опажања. Док се представама на томе становишту, даје субјективна реалност, дотле се спољним објектима даје апсолутна реалност. На становишту наивног реализма субјективна представа нема ничега сличнога нити заједничког са спољним објектима. Представа на пр. црвене боје нема ничега заједничког са, осећајем црвене боје, јер док осећај црвене боје има свој квалитет и интензитет, дотле представа црвеног Јесте без квалитета

представе као нечега, што није онако, као што се представља да, је. Овде лежи заблуда у свима учењима апстрактних појмова. Само зато, што се није могло никако појмити, да спољни свет може улазити у садржај свести и да као такав спада у психичке феномене, као год што спадају и субјективне представе, произишла су она разна учења 0 односу психичких и физичкух појава. Осим овога, чисто психолошког разлога, постојао је логички разлог, што су представе узимале кад засебни психички елементи, Тај разлог лежи у томе:.....

РОГАН Петронијевић, белешке из Пеихологије,