Теорије о психичком супстрату мишљења : психолошко-логичка расправа

54

неки појам има општу и објективну важност, то тиме мислим, да то исто и други опажају и тиме већ претпостављам егзистенцију других субјеката, као год и егзистенцију објеката и прелазим границе наше свести, „јер чудо би било, кад би хиљаде људи могле посматрати исту кућу како гори, а још чудноватије, када би се претпостављало, да та кућа није изван нас, него у нама, па да се све те субјективне слике међу собом слажу.!!8 Ово слагање могуће је само на тај начин, што се мора претпоставити спољни објект, који производи у нама опажања. Ти опажаји код људи могу бити квалитативно идентични, зато, што постоји један објект, који производи све те представе, али ти опажаји не могу бити никад нумерички идентични, зато што „опажени објекти нису више једно“ него „сваки субјект има своје засебне слике опажања, пошто је сваки субјекат једно ја за себе.“!!= „Оно пак, што је заједничко многим субјектима не лежи у њима него ван њих.“ 15 Пошто ми не можемо изаћи изван круга наше свести, то је област трансубјективног за нас принципијелно затворена и сама моћ логичке нужности може продрети у ову област. Али како и колико; Треба ли логичка нужност да буде у опште принцип сазнања, то је само могуће, да нам се овај принцип јавља у изолираној и засебној датој општности. Оваква откривења не налазимо у нашој свести.

Чим би хтели заједничке знаке, који изражавају општност, да издвојимо од различитих знакова, то би се општност претворила у ништа. Заједничко и опште није нам никад дато у засебној и изолираној форми. Треба ли да се опште

18 уојкејћ, Етаћгипе п. Пепкеп, 334, стр. #41 Бран. Петронијевић, Просветни Гласник ев. за април стр. 485. 15 Бр. Петронијевић, исти часопис.