Теорије о психичком супстрату мишљења : психолошко-логичка расправа

ставе у свести представити. Али из овога нашег излагања може се видети, да је излишно и репотребно, да се ти споредни знаци морају јавити, зато што их ми и при јављању морамо негирати и што они, као што је речено, не играју никакву улогу при замишљању појмова. Отуда, и ако је представа нејасна може потпуно бити супститут појма. Зато није никакво чудо, што нам представа може бити кткада врло нејасна, док појам потпуно јасан.

Сад би се могли питати: зашто не негирамо индивидуалне знаке потпуно, него само у њиховој одређености, кад они не играју никакву улогу при замишљању појма: Кад би ми могли заиста потпуно индивидуално негирати, онда би се о1-

ште претворило у ништа, јер нико од нас на пр.

не може нити представити нити замислити само тројство страна и углова. Претпоставимо да једноме троуглу негирамо све могуће споредне знаке, онда би се могли питати шта остаје. Многи би одговорили да остају три стране и три угла дакле оно што чини троугао троуглом. Али шта би била ова сама тространост и троуглост сама за себе, ово не само што све не може представити него се у опште не може ни замислити. Ово бп била једна реч без икаквог садржаја и смисла. Тространост и троуглост могуће је само на конкретности представити, али чим их представљам 11 сопсгећо, они морају почивати на индивидуалним знацима, јер шта би значиле три стране које не мају никакву дужину, а исто тако што би значила три угла који не би имали никакав однос џрема странама. Чим странама дамо дужину и угловима однос према странама, ми им морамо дати и одређепу дужину и одређени однос. Како је одређеност уопште споредна особина то ми можемо ову одређеност негирати да би могли