Тимочка буна 1883. године

167

лика неучтивост. Молим Вас нађите га и кажите му да није лепо да са својим професором тера такву шалу.

— Види се Смедерево г. поручик, рече каплар, који сиђе у бродски салон.

— Изволите се спремити господо, и поручник изађе на палубу, сигурно да се и сам увери о томе и да изда војницима потребне наредбе.

— Дакле Смедерево је ту, а одатле железницом до Параћина, а одатле даље до Зајечара, прорече неко од нас.

Заповедник брода није дао никакав знак бродском пиштаљком ради пристајања, сигирно да неби узнемирио грађане. Кроз кратко време је и „Делиград“ пристао уз обалу на одређеном месту. Чу се само глас једног морнара: „држи алат ;“ и кад крушка паде на понтон, чу се глас другог мрнара : „везано“.

— Изволте господо, један по један, рече официр.

___Чим је који од нас изашао на палубу, одмах су га по један војник узели са стране под руку, као што каваљер ухвати и води даму, један војник је ишао испред а други позади за сваким од нас с пушком „на руку“.

Пред нама је била сјајна панорама. Полако смо корачали по мостићу, који је везивао шлеп-понтон с обалом, која је била осветљена светлошћу буктиња, које су држали у шпалир поређани Ердељци, радници железнички, прошарани наизменце војницима, који су држали пушке „на руку.“

Бајонети натакнути на пушке бљештали су; високе ердељске шубаре красиле су здраве, високе, стасите железничке раднике, а ми смо тромо корачали између овог величанственог шпалира. Док нас нису видели, ови Ердељци су мислили да имају осветлити пут каквим бојарима, најмање, ако не и самом Величанству, а сад влде пред собом оковане „зликовце“, међу којима су узалуд тражили чувеног, њима познатог Рожу Шандора, од кога су стрепили сви крајеви Угарске Краљевине. Буктиње су осветљавале људе, између шпалира, њихова је светлост бацала своје зраке далеко иза ограде станичког рејона, начичкане многим радозналим гледаоцима. међу којима су се могли приметити и млади интелигентни људи.) С леве стране од нашег излаза уздизале су се високе суре зидине смедеревске тврдиње, којима је знан био звекет ланаца робова. Жућкасти пламен (буктиња високо је у вис лизад; била је нема тишина, коју је реметио само звекет наших ланаца и хуктање локомотиве, која је прилазила вагонима спремљеним за нас и војнике, наше пратиоце; људског гласа не чусмо, све је занемило посматрајући нас; сваки је мислио да ће нас боље видети ако ћути.

1) Доцније смо дознали да су ту били судски писари: Пера Максимовић, садањи адвокат, Михаило Јовановнћ, садашњи председник касације, пок. Никола Ћирић члан Главне контроле.