Тимочка буна 1883. године

168

Дођосмо и до службеног вагона; војници нам помогоше да се попнемо. Нас деветорица с официром сместисмо се у једном купеу, у коме су клупице биле са стране. Овај купе беше у вези вратима са другим купеом, у коме су већ седели неки странци; изгледа као да су били француски железнички инжињери или други службеници, а који су нас радознало посматрали. Сигурно први пут виде људе спутане оковима, и још при том људе, који им нису могли изгледати као разбојници. За наш вагон био је прикачен отворен вагон, у коме су били војници, наши пратиоци.

Ваља напоменути млађима који не знају, да се наша железница Београд— Ниш, није; градила путем којим вози садања железница Б—-Н., него да се прво отпочела градити пруга Смедерево— Велика Плана— Ниш, јер су се на прузи Београд — Ниш морали бушити тунели рипањски и раљски и градити рипањски вијадукт. Сав железнички материјал довежен је у Србију железницом Пешта—Базјаш, а одавде бродовима до Смедерева и до Београда за део пруге Београд— Рипањ. Прво су отпочели грађење пруге Смедерево—Вел. Плана и том приликом разносили су железнички материјал на југ и север од Вел. Плане. Пруга Смедерево—Параћин била је готова за пренешање железничког материјала још 1882. год, стога су н нас превозили бродом од Београда. до Смедерева, а одатде железницом до Параћина.

Стигли смо у Параћин на Св. Аранџела, 8. новембра, баш у зору; на параћинској цркви звонила су звона на јутрење.

Чим се воз зауставио, вагонима су пришли војници, изнели нас из њих и пренели на рукама у кочијашка кола покривена арњевима. Командант одреда коњичког, који нас је дочекао и који ће нас пратити до Зајечара, био је коњички капетан Петровић, Обућина. Паји Михаиловићу се озари лице радошћу кад виде свога сродника, капетана Обућину, који му је још и уз то још и добар друг. Обућина нареди да чланови Главног Одбора по двојица заузму кола, а за Пају остави једна кола, у којима је и он сам уз пут с њиме био.

Путовали смо путем Параћин – Честобродница: Кад смо зашли далеко у Честобролицу био је нападао доста велики снег; било је доста хладно.

У колима сам био с Костом Таушановићем, били смо другови из детињства, обојица деца алексиначка.

Уз пут пам уђе у кола Ђоша, сејменски официр; нисмо га дотле ни познавали, али смо слушали за њега, јер је као сејменски офецир јануара исте године правио неке скандале у Поречу.

Ђоша зави цигару па и нас понуди, на чему му захвалисмо. Видесмо по негласку и по граматици његовој да је из „Књажевачк о“, отуда из нашег краја. Доцније нам рече да је родом кз самог Књажевца. Био је говорљив. Видело се, да