Тимочка буна 1883. године

173

Познато је да је г. Милан Пироћанац, у оставци својој краљу изјавио, да подноси оставку свога кабинета из разлога, што се народ последњим избором народних посланика изјаснио да не жели промену Устава, јер је изабрао и послао у Народну Скупштину већину народних посланика његових политичких

противника.

Услед такве изјаве Пироћанчевог кабинета донесена је одлука Глав. одбора рад»калне странке и посланичког радикалног клуба: да се 1. новембра ове године одрже зборови по целој земљи, на којима би се народ изјаснио за промену Устава и донео о томе резолуцију, коју би као петицију упутио краљу. Да су чланови Гл. одбора и радикални посланици мислили на буну октобра месеца не би решили да се 1. новембра држе зборови за промену Устава. Ако је полицијска власт одузела архиву Гл. одбора, могла је у записнику седница Глав. одбора наћи овакво једно решење.

Државни тужилац тужи ме за учешће у буни још и на основу некаквога писма Аце Станојевића, који ми јео побуни писао, и из тог изводи да сам и ја за побуну знао.

Изјављујем да ја нисам примио никакво писмо од Аце Станојевића, па разуме се ни писмо, којим ме државни тужилац "терети.

— Ако ви не знате загтакво писмо, суд зна да оно постоји, имали смо га у рукама, прочитали смо га, и налази се у судској архиви. |

Изјављујући ово, Рајовић наређује Миленку Жујевићу, секретару, да нађе то писмо у сандучари која је служила као архива.

Миленко !е тражио то писмо, журно претурао акта по сандузари, али никако да нађе то писмо Аце Станојевића.

— Оставите, немојте га тражити и дангубити; суд зна да такво писмо постоји, и за њега је то доста. У осталом, ми судимо по савести а не на основу доказа, изјави Рајовић.

— Кад је тако, онда ; и не вреди ни бранити се; суд суди по савести, те и без тога писма има своје мишљење о мојој кривици,

После мене позван је Коста Таушановић да каже шта има у своју одбрану.

У одбрану своју Таушановић изјави, да никад у животу "није чуо за име тога учитеља Мишића (који га окривљује), а још мање да је с њим говорио о буни. „Ја никад не одлазим У пивницу „код Коларца“, нити пијем пива (Пера прошапута: али овај Коста одвали). Одлазим после ручка „код Париза“ на партију Клабријуса, што ће ми потврдити и сам су„дија госп. Илија Хранисављевић, који врло често игра самном“ (Хранисављевић потврђује Костино тврђење живим климањем лаве).

За овакво држање Костино пред преким судом, Пера Тодоровић је доцније, кад смо издржавали, затвор врло

Јо