Тимочка буна 1883. године

190

"телеграфској станици, прича како је и сам краљ узбуђен био очекујући вест из Зајечара: Хоћемо ли молити за милост или "нећемо, Радоје, ујкино дете, веома је волео Перу Тодоровића, и ако му Мил, Гарашанин био ујак, и с нестрпљењем је очекивао да му телеграфска жица донесе нашу молбу. Чим је на телеграфу примио молбу, одмах је одјурио у двор, и предао телеграм Краљу Милану, који је ту депешу очекивао. Краља Милана, је био известио Рајевић, да смо га по взреченој преСуди молили да нам допусти да можемо краља молити за милост, дакле краљ је очекивао ту наговештену депешу. Стога је и Милост краљева брзо стигла: на одговор се није чекало ни један час. Одговор Краљев на нашу молбу приспео је у Зајечар око једног часа, а нама је саопштена после пола часа.

Истог дана после акта о помиловању, 28. новембра, осмог дана по рођењу моје кћери, краљица је саопштила по Ђокићу мојој супрузи да смо ја и Пера били осуђени на смрт, да нас је краљ помиловао на десет година заточења, Мој телеграм о пресуди и помиловању примила је моја супруга тек пред вече после саопштења Краљичиног, и ако смо одмах по помиловању известили о томе моју супругу. Г-ђа Таушановића и Мијајловића добиле су вест о пресуди њихових мужева пре телеграма упућеног мојој супрузи.

Из свега овога види се, да су пријатељи наши и наших породица радили колико су могли да нам живот спасу. Хвала им! Да смо о свему овоме знали ми у затвору, лакше би нам било сносити моралне муке што смо их трпели.

Заузимање краљице Наталије моја породица није заборавила. Можда бих био помилован и без њене интервенције, али би то било „можда“. Резултат њене успешне интервенције, јављен мојој супрузи одмах по одашиљању нашем у Загреб, био је сигуран; он је био познат мојој супрузи онда, кад је ретко ко могао предвидети где ће се краљ Милан зауставити у гажењу својом чизмом. Одазивам се своме пријатном осећању захвалности, кад помињем, да је моја ћерка, чим је почела писати, у знак своје захвалности за спасени живот очев, сваке Године на дан свога рођења, писала краљици Наталији и захваљивала јој је на доброчинству. Све ово има и неке трагедије У животу краљице Наталије. Заузимала се код краља Милана да отац не погине а да не види своје дете, рођено кад је он био у затвору; нити да дете расте а да не зна за свога оца, „а још горе да је свесно, да јој је краљ Милан убио њеног оца. Откуд би јој у то доба могло и на памет пасти, да можда и њу не чека слична судбина; да иако неће бити осуђена на смрт, ипак се може десити, да јој се забрањује да види своје дете. И да ће јој забрањивати да види своје дете баш они исти чланови Глав. одбора, за чије се животе и слободу она заузимала. И једне године, кад је најурена из двора и становала у приватној кући у Београду, као разведена жена краља Милана а мајка краља Александра, и очекивала сваки тренутак