Тимочка буна 1883. године

278

да ни један бранилац једнодомног система није навео један јак разлог у одбрану његову. Не ради, господо, Народно Представништво само законе с правне стране. Чудим се, да ни Катић, ни Ранко, ни Риста Поповић не рекоше да Народно Представништво има један много јачи разлог да постоји само један дом, а тај је — његова политичка страна. Није задатак Народног Представништва да кроји законе само с формалне тачке гледишта, тај посао може Нар. Скупштина оставити правницима руфетлијама, него је његова политичка страна јака. Ко има скупштину, његово је да управља земљом. Једини је лек свему томе да пустимо интелигенцију у скупштину. И у другим земљама били су у прво време у скупштини посланици већином сељаци, и њих су доцније поступно земењивали школовани синови земље. Нека интелигенција не тражи горњи дом, ладовину, нека сиђе у народ, где се политичка копља ломе, тамо је њено место. Радујем се патриотским мислима г. Ристе Поповића. Не треба копирати стране установе, не треба да је српски Устав данејско буре, у које се може сипати све. М могу се само радовати што је г. Гершић навео Џона Стуарта Миља, који је згодном приликом рекао, да интелигенција треба да буде што јаче заступљена у скупштини, Рекао сам што сам поцрпео из праксе, и молим вас да усвојимо за наш Устав овакво Народно Представништво какво нам га предлаже Ужи Одбор.“

Овај члан прима се по предложеној редакцији: Народно Представништо са Малом и Велаком Народном Скупштином.

Чл, 77. пројекта (који је постао чл. 88. Устава) предлаже

: Избори народних посланика су непосредни, тупа веле је тајно и врши се куглицама.

= оп Данило Анђелковић вели: Ја госполо нисам за тајно гласање а јесам за непосредно бирање. Кад правино Устав онда да га израдимо према нашим приликама. Ја лично требао бих да сам за тајно гласање како бих сачувао моје _ гласаче од притиска полицијских власти. Али тајно гласање слаби морал код гласача; њиме се подржава једна слабост гласача: страх да слободно каже за кога даје свој глас. Јавно гласање челичи политички карактер народа. Може се приметити, да због јавног гласања не смеју појединци изаћи на биралиште и стога се не може дознати право расположење народа. Државни послови управљаће се по идејама оних који имају куражи да јавно даду свој глас, а таквих је сигурно мање но оних који не смеју јавно да даду свога гласа. То је истина, али је истина и то, да њима нико не брани да изађу на биралиште, А и право је да земљом управњају онп елементи који имају бар толико смелости, да јавно кажу своје мишљење а не они који се повијају према политичким струјама.

Избегла би се једна неморална, ружна црта: да неко од гласача може рећи да је дао свој глас за овог или оног кан-