Тимочка буна 1883. године

281

посланика. Паљевина би била и сувише оштра и јака казна за онога који да свој глас за овог или оног кандидата посланичког; та казна и данас погађа народне дерикоже, а њих ће бити и при јавном и при тајном гласању, па ће бити и паљевина. Ако проучите карактер, радњу оног бирача коме је сено или слама запаљена, воћњак или браник посечен, наћи ћете да га ово зло није баш стога снашло, што је гласао за Ранка или газда Аксентија, него што је учинио какво зло некоме од својих суграђана. Било је паљевина, бива и биће их, и оне се не скидају с дневнога реда тајним гласањем. Тражим да се унесе у Устав: опште и јавно гласање и непосредно бирање. Гласаћу против редакције, јер је она противна моме убеђењу.

Гига Гершић, Ја не бих ни говорио о овоме пптању, да није било говора г. Рибарчевог. Он је сувише доказао (Тор ргошуе); као човек кога је обузела и савладала извесна идеја, он је ово питање тако третирао, као да је јавно гласање једно · зло, а тајно гласање котва спасења савести бирачеве. И ако сам сам убеђен да ће овде победити принцип тајног гласања, ипак не могу да пређем преко оних „врлина“, којима га кити г. Рибарац. Г. Рибарац наводи да тајно гласање чак подиже и дух народа, да уздиже карактер његов, да развија грађанску кураж. Ово је сувише. Ово не стоји господо; ових врлина нема тајно гласање. Нико не може спорити да је часније кад један човек има куражи да јавно, отворено каже своје убеђење, а не да стисне куглицу, па се боји и онда кад је спушта да је не мете у коју другу кутију а не у ону, у коју ју је хтео спустити; или се боји да чувари кутија не сазнаду за његову тајну намеру, чврсто држи куглицу па у тој бризи и заборави да је пусти ма у коју кутију; или ако гласа цедуљицом — срамота га да потпише оно што напише. Јавност је, господо, јак фактор за јавни морал; кад јавне критике не би било, много би се ружнога дешавало у друштву. Кад човек јавно каже шта мисли, а јавно гласање је знак свести онога који гласа, и кад је решен да брани то што каже, онда се ова врлина не може потцењивати. Јавно исказивање свога мишљења боље је него га покривати копреном. Тајно гласање, и ако не убија свест народну, не може се рећи ни да је подиже. Супротно је психологији тврђење да је кураж на страни онога који тежи да своје мишљење каже тајно, да га каже али да се не зна како га је и шта казао. То се већ не може да цени тако високо како се цени оно што се јавно, нескривгно каже; врлина је јавно, отворено дати свој глас, исказати своје мишљење. „Јавно мишљење подиже карактер народа. И ми, господо, хоћемо јавну мушку борбу, нећемо тајно ровење, али онај ко то жели, не може тражити тајно гласање, Господо! И капацитети, као што је Џон Стуарт Миљ, стављају јавно гласање изнад тајног: И ако поред свега тога предлажемо за наш Устав тајно гласање, то чинимо по нужди а не стога што је оно моралније, што је боље од јавног. ИМ ја сам за тајно гаасаље, али никад