Топола

255

Ван ЈелачиР тек једва ыоже спасти што од своје војске код Бена. Читав je терет ратовања спао на бедне аустријске Србе. У овоме положају ja не видим спасења за народ српски, за наше благочестије. Шта мпслп о нама Велика Руспја? Да ли Ре допустпти да нас искорене с лица земље? Од трошица, које падају с аезине трпезе ми би се наситнли. ДовлРетъ ей рещи единое слово, и ыы спасени есми. Зашто Русија не бп нас узела под своју заштиту, кад аустријски цар ту нама дати не може, кад сам има потребу да му се даде помор? Боље нам je, налик на кљажевину Србију под „имении“ покровителством руским подносити и турски јарам, него ли мадарски. Сотворите добро, мнлостиви господине п предложите његовом царском велпчанству наше патње, безбројне опасности, на крају које стојимо и наше уздисаје. Кажите му, да се ми налазимо'у крајвем очајаау, да чекамо Бога, који ће нас спасти и само се можемо надати помори од Бога и од Русије. Нека цар заповеди сриском књажевству, да оно нама не као до сада, већ са свои својом снагом притекне у помоћ; нека пошље нама из Влашке и из Бесарабпје оружија, топова, стрељива и новаца; или бар нека посредује, да би ми могли учинити примнрије с мадарима, на основу наших старик права и привилегија, по изричном и свима народима поклоаеном господарем царем равенству и слободама. Ово пишем са сузама и вапијем благородном вашем срцу, не мојте презретн моје молбе и вапаје; већ будите брзи поморник и заступник наш у овим безбројним и несреРним нашим невољама. Примите у осталом истинито моје високопоштовање, су чим на свагда јесам вашега високородија најнпжи раб Јосиф. У Земуну 8 Окт. 1848 године.“ ( 80 ) Једва ли je на ово писмо дошао икакав одговор из Петрограда. Руска je дниломатија веома била наклон.ена да поврати ред у Аустрији, који je нарушила револуција бечка и мацарска; али она није била у намери да ступа у непосредне лздношаје са привременим управннцпма оделитих народности, које су спадале у државу хабзбуршку. Патријар се обрати с молбама аустрпјској владп. Са пзвештајима о положају ствари у војводовини бише послани у Беч чланови главнога одбора Јован Шушьикац и Константин БогдановиР; Окт. пак 23 би послан у Беч и подпредседник главнога одбора, пређашњи началник војске, СтратимировиР ; но њему бијаху дата најумеренија упуства, прем да je притешњено стање бечке владе и дозвољавало Србима да се надају, да Ре им попустити у свему, у чему je год могу Ре. Истина, Срби су веР добили као и Хрвати оно, што нису могли да добију ни Чеси, ни Словенди, шта више ни Пољаци из