Топола

174

Кретање y Босни бијаше то опасније што je излазило од стране мусломана. Првп метеж показа се на северо-западноме углу Босне, у тако названо] Ерајини; но усташщп, махом имућни баштинарп, због чудног неспоразумљеаа, објавлше да су они савезнпцп не Мацара, него бана Јелачпћа, што се у осталом може објаснптп њпховим општим пореклом са Хрватныа: они су захтевали да се и они уврсте у ту велпку славенску државу, која je по аиховоме мпшљеву, морали постати у сљед опште борбе нридунавскпх народа. Таким начином они, нехотећи да остану под турском владом, бијаху спремнп да се предаду у руке Аустрпјп. Крајпшнпци пзабраше за свога управнпка Алп-КевпЬа, којн бијаше пореклом из истога места, као и предци Јелачићевн. Али-Кевић опседне тврдпау Бихаћ, у којој je био албански гарнизон. Тахир-паша крене се из Травника да ослободн Бпхаћ, но кад виђе да je део крај узбуаен, и наплазећп на свакоме кораку на нове нрепреке, он се онда мораде повућп натраг. Устанпци бпјаху добро наоружанн, они нмадоше не само пушке него п топове. Њима су управљале хрватске патриоте, привржешщн југославенског ј единства под видом Нлирнзма. Напрезааем и заузимааем тих људи , мусломанскп Бошааци сложите се са својпм хрпшћанскпм саплеменицпма ; шта више они бпјаху у сношају са становницпма Старе Србпје и Маћедоннје. То сво кретаае које само но себп не имађаше свезе нити бпјаше опредељено могло je иматп ту посљеднцу да се ма колпко му драго з ближе мусломанскп и хршпћанскп Србп, пето онако, као што je општа борба протпву Маџара зближпла међу собом Србе из кнежевине u војводовпне. Но онп којп су руководили кретаае Бошаака циљаху много даље : онп прпволеше устанике да траже од паше, да се депутата свпју Бошаака, како мусломана, тако п хрпшћана , сазову у Травник на општу скупштпну (сејм) да претресу стварп своје домовине. Но та намера бп опет прерана; ау порушите у корену не толпко релпђпозне разлпке колнко разлпке у сталежима. Неки се Бошааци уздаху у помоћ Србпје, као што се ослаааху на ау Србп у Маџарској ; но та уздааа бејаху погрешна, јер су ондашап српски управнпцп живили боље него пгда у дружби и прпјатељству са Портом. Бошааци се ннсу могли дуго да боре протпву турских власти, јер су се борплп само својом сопственом снагом, и бплп поцепанп у својој радап. Уз то Црногорцп којп непрппознаваху савеза и.змеђу хришћана и мусломана нападоше на имааа херцеговекпх спахпја, којп бпјаху отпшлп у Травник. У тај мах наједанпут дскрсну у Сарајеву Омер-паша, којп тек што бпјаше стпшао Бугарску и брзо умири Бошааке. Тако у свим северппм крајевпма Турске бп