Топола

176

рима и спдеткама саможивих својих чиновника ведикаша. Средсреда те борбе био je стари, адн као и пређе вдастовубиви и упорни Тома Вучић. Перишић. Истина да je имао тако почасне чинове које нико осим вега не имаде у Србнји; он je био војвода и кабинетски советник; ади то су бпда званија необична која му не допуштаху да се меша у обичне посдове државне удраве, а чином војводе стаде се користити и Енићанин. Еарађорђевић који je добро знао какав упдив иыа Вучић на народ, намести за старешину управе Петр опијевића, који je сам могао са успехом да ограничи својега старога друга, кога нестешваваху никакви устави. Таквим начином између Вучића и Петронијевнћа растијаше из дана у дан све већи и веЬи раздор. Петронијевић. браваше Еарађорђевића, a Вучић правваше противу вега опозпцију и у совету и у народу. Но међу советнпцима бпдо их je много, који су такође мрзиди Вучића. Шта више та ырзост изађе и пред народ на петровској скупштпнл 1848 год. која се бијаше сакупида да претресе питаве о меша&у у деда угарских Срба. Два чдана совета, који бијаху првржени Еарађорђевићу , изађоше противу Вучића са тешким окриввивавем и увераваху као да je он водно издајнпчку препнску са Михаилом Обреновићем ког je он сам нзгнао из Србије. Но ВучиЬ се оправда тога тако чудноватога окриввева и захте да се тужитеви истерају из совета. Његово захтеваве вавадо je да се задовови, и нигда још Вучић није имао тодикога значаја као у тај мах. Но на тој скупштини за чудо јасно показа се сдабоштина самог ондашвег правительства. Скупштина одреди особиту комисију, која Ь.е да развиди питаве о ставу народвега блага (хазне). Еомнсија знајући , да за некодико година попечитељство Финанције није хтедо да даје никакве рачуне, предложи квазу, да народ хоће да се увери како стоји народна хазна. У томе предлогу би строго осуђен раздор између веднкаша. Еада тај предлог би прочитан, онда један попечитељ ђипи са својега места, па запита старешину комисије: ,Шта се то све вас тиче?“ но добије одговор, коме се није надао. ,Еамо срећа да се то нас не тиче; но ми видимо где од ваших зађевида народ пати, а где народ пати, тамо ыи дијемо крв; ето зашто се то нас тиче, те још како нас се тиче!“ Пошто на тој скупштини кљаз изговори своју беседу са места које бијаше нарочито за в приправвено, онда се на то исто место попне некакав прост севак из Груже. Један попечитев страшно се раздере на вега: „Еако ти сыеш одмах после кваза да се тамо певеш.“ А севак се ни најмаве незбуни него му одговори: „када и ти и ja и ми сви одавде одемо, онда ће по овоме месту чепати