Топола

179

сдужби: ти луди осдавајућн се на своје званнчно званије, са особнтоы волом п енергпјом распростираху међу Сдавенима у Турској мрзост према Русвји. Међу српскпм управницима, особитом накдоношћу к таком нерасподожеву наспрам Русије, одликовао ce попечител унутрашњих деда Иднја Гарашанин; он je нмао веднки упднв на Петронпјевпћа, као човек енергнчан п чувао вдаст од интрига Вучпћевих и разних партаја, на које ce онда дедидо српско друштво. Неуважававе Русдје српском вдадом јасно се показало на крају 1850 год. кад-у београдским званичним новинама бп објавлено да старепшнство пзмеђу конзуда којп су се бавиди у Београду, припада представнику пнгдеске Фонбданку, у след правила које беше свуда у Јевропп прнмљено в по коме се старешпнство међу дппломатским агентами разних држава при ма каквом двору определава по времену впхова назначаја. Дотде je руски ђенераднп конзуд у Београду свагда пыао првенство над остадим дипдоматским агентами, које му нпје ннко ни побијао као представнику заштитничког двора. Но изјава српског правнтелства понизи руског конзуда до мере иростих агената свпју остадпх држава. Руски je конзуд Данидевски протестирао дротиву тога; руски га je двор потпомагао, и премда je српско правительство морадо било да призна дипдоматску важност руског конзуда, негдедећи на то што се било решило по наговараву Ингдеза, да одржи у сназп своју објаву, опет Данидевски би позван са својега места и на вегово место би поставлен Д. С. Невшин. Српско друштво бијаше расположено према новоме конзуду, но и при вему званични одношаји ограничаваху се само границама учтивости. Српском правительству већ je тешко било да се повратп у оиај подожај, који je заузимадо наспрам рускпх дипломата пре 1842 годпне. Заједно са нерасиоложтем ирема Fycuju расла je оданост сриске владе Турској и Аустрији. Порта je у то доба морада трошити много новаца, само да сасвим умири Босну ; о веној целини и о томе да се у вој сачува унутрашви поредак, бринуда je се тада Ингдеска. јер између Русије и Порте трајаху непрестано хдадни одношаји, а Франдуска се још бављаше унутрашним посдовнма, које догађаји од године 1848 изнесоше на прво место. Карађорђевић написа пнгдескоме посданику у Цариграду пнсмо, у коме, препоручујућп се веговом „бдаговодеву* преддаже султану, у знак своје преданости, на зајам 15.000 дуката из српске народне хазне, да впма султан обдржп турску војску у Восни; а да би се јошт већма збдизио с Портом он по веноме позиву, пошље у Цариград својега преставника и попечители иностраних посдова Аврама Петронијевића, који je тодико