Топола

нута био дотде у Цариграду, и који тако депо бејаше познат турским ыпнпстрнма по удеду у раду на саставлашу устава заСрбију. Петронијевић се позадржа у Цариграду, и неврати се више у своју постојбину, јер га смрт затеке у престоднидп Османске даревине, у Октобру 1851 год. Са смрћу Петронијевићевом партаја, која je попеда Еарађорђевића на српски престо изгубида je једног свога гдавнога вођу, који je не само умео да одржн преврат којп су он п Вучић произведи 1842 год. него и да одржи ред који je се установио посде тога преврата, негдедајућп на интриге лубоморног за вдашћу Вучпћа. Веома je бпдо тешко заменнтп Петронпјевића. Између старијп чданова владајуће партаје, бидо je мадо луди, који би биди способно да заузму тако значајно место, као што je место кнежевског преставника и попечители пностраних посдова. Прошдо je бидо впше од године дана по смрти Петронијевића, a његово место нико не заузе. У Октобру 1852 год. Еарађорђевић, посде дугог кодебаља, предаде ту прву дужност у српској књажевини Идији Гарашанину, негдедећп на то што нови рускп конзуд Туманскп неодобраваше тај поступал. Но Гарашанин између свију другова својнх оддпковаше се значајннм способностима, необичном енергијом и суровим, чисто српским карактером. Он небејаше тако образован и уметан као Петронијевић, његова суровост недосежаше чак до крајвих граница, као суровост жестокога Вучпћа; но он je пмао у себп п хптрост првога и одсудност другога. Такав je био човек коме бејаше сужено да стане на чедо управне партаје, п дакде да уђе у непријателске одношаје према осталим партајама, из којих су многе жедеде да поврате Обреновиће. Осим тога назначена Гарашанина показивадо je, да српско правитељство нема воле да сдуша руске савете, и то му je претило раздичним тегобама. Таквим начином партаја Обреновнћа, која je имада y народу много приврженика изнова бн поставлена догађајима у свезу са руским интересима. Идија Гарашанин отпоче своју управу сувнше смеднм поступком, којим je мисдио да убије опозицију против књажеве власти у самом извору њежном: он посла Вучнћу, којн je оседио у интригана оставку од свију шегових дужности, и званпја, па ма да оне бејаху по већој чести почасне, и недаваху нпкаквог стварног значаја староме вођн устав о бранит ела. Разуме се да то није ни мадо сметало ВучиЬу, којн je умео да одржи упдпв на прост народ, да као и пре бунн наседбину књажевпне спроћу правителства. Тиме се није нимало умањида опасност подожаја у коме се надазаше Србија. ( 94 ) Но уто доба бејаше наступила већ општа опасност: измену Руспје п Турске заподене се распра због питааа о светим местпма. Јевропа je била у очи псточне војне.

180