Топола

182

Александра I главнн војсковођа дунавске војске адмирал Чичагов, предвидеРи да Ре се прекинути одношајн са Аустријом 1812 год. говораше, како je потребно да се подигне Србија, Босна, Далмацпја, Хрватска п сва Илприја. Но после Бечког а нарочито после Ахенскога конгреса, после првих успеха српског и грчког устанка, догоде се промене не само у мпслд која пронпцаваше одношаје Русије ка нсточнпм хршпРанпма и јужннм славенпма, него п у Форми тпх одношаја. Руска дипломатпја очувала je своје саучашРе према впма; но при том ста,ш се бринути не толпко о впхноме ослобођеву, колпко о њпхноме благоставу п унутрашвој управп; од заштпте п покровительства руска политика мало по мало пређе у мешаве у внхове унутрашве одношаје. Та се промена у неколико објагававаше дужношРу владара, који учествоваше у конгресима, да чувају свуда мир и тишину, ма да се у бечком уговору и није говорило о Турској. Узајамно јемство између владара трнју држава, које су утврдиле свети савез, не могаше ce ве тндати и пшреве заштите руске днпломатије на турску, појавпло je се тек аналогички (доследно) као последица онога реда ствари који je био припознат на осталом копну Јевропе. Тпм ce објашвава п лаганост п неодсудност дипломатских преговора о грчкоме питаву, н недовршеност, умереност рускпх захтевава у корней Србије и румунских кнежевина после онаке сјајне војне, као што je војна 1829 год. Шта впше, руска днпломатпја непрестано je задржавала становнике тих крајева од учашРа y борби, а то нпје могло имати на впх доброга утнска; внма je се чинило да или презиру впхову снагу, пли да ратују не за впхово дело. На внхове молбе да се могу наоружатп, обпчно су одговарали, одбијавем. „Јаднидп, они мпеле да je за вих наступило време слободе и самосталностп од гаднога јарма, вели један руски дипломата у пнему од 1. Октобра 1828 г., које je послао изпод Варне; они се мирно и тврдо уздају у нас, а нама je просвеРена Јевропа свезала руке. Ти можеш схватити како се осеРаве радости будп у мени, кад видим срећу тих људи, и како ми je кад помаслим на тренутак разочаровава. Hebe ли онн онда проклпватп оне, које сада благоснљају као своје избавподе? И дубокп полптпчари западвачкн онда Ре ликовати!“ Та уздржљнвост Руспје најсилнпје се опажаше на народпма, који су јој најближији по пореклу. Грдп су се као год п пре користовалп најве Ром пажвом руске дпнломатије и то ндје распиривало онаких подозрева у западној Европи као помор пли саветн које je давала Русија Србима плп Бугарпма. Ту нпје нпкако утирала геограФСка блпзина до рускнх граница овпх последвнх, а на нме пле-