Топола

183

ыенско сродство. Румунске кнежевпне јошт су ближе до Русије, но уплив рускп на вих комешао je само једну Аустрију. Дакле, начело народности снлннје je дејствовало на подозрење јевропскпх дипломата, п ласно je појмпти зашто. Ждеја народности би припозната и у дипломатпји, после борбе за слободу народа притиснутих Наполеоном. Савез у Шомону 1-га Марта 1814 г. би углављен са том цели, да Јевропа добије ошпти мир, под чијом би заштитом била утврђена и ујамчена права слободе свију народа; у декларации, која je издата у Вптрп 25 Марта 1814 г. би казано, да je цељ савезнпка та, да се „утврде у Јевропи условп равнотеже, који би могли осигуратн мир, дозволити ыонарспма да пазе на срећу својих народа, без спољних утидаја; а народныа, да поштују узајамну самосталност. “ А Метерних, којп непрестано показивапхе опасне тачке где je ваљало обратитп назадњачку (конзервативну) политику, умео je од времена на време заштићаватп и османску царевпну. Но дубока разлпка у релиђпозним веровавпма, потпуно протнвуречје условима јевропскога живота: ничим не ујамчено кукавно ставе подајнпка, непрестано нстискпваше османску царевпну из реда дипломатијом заштићених држава. Ma како да je дипломатија била обазрива, она je и опет морала уступите у. питаву грчком и српском и у румунском. Тако исто нетреба заборављати да je у почетку само становништво тих земаља уделовало у борби са Турцима, и поставило темељ своме ослобођеву. Оснм тога помоћ коју je Јевропа указала Грцима, изазвана je била оним силним саучешћем које je јевропско јавно мневе пмало према внма. Помоћ Србнма и Румунима од стране Русије изазвана je била установлении у вој предавима о дужности и интересима подржаваних једноверних и једноплемених хришћана. Но дипломатија у сва та три случаја умела je скратити оне користи и успехе који западаху у део Србима, Грцима и Румунима. Настојававем ннглеске дипломатије биде су поткраћене границе Грчкој. Аустријска днпломатија највпше je се противила да се румунске кнежевине уједине, јер она није хтела да види између себе и црнога мора, не само руску владавину, него ни малу самосталну државицу. Што се тиче пак Србије, ту се сама Русија зауставила на по пута, затворив je у определеве границе, и недопуштајући јој да се сасвим ослободп, и ако су победе од 1829 г. и подвргле сву јевропску чуреку рускоме упливу. Милош je већ сам био задобио кнежевску титулу, и прпсајединио je Србнји неколико нових округа. A међутим јевропска турска нигда се није још комешала тако као у време закључка једренскога мира. Од почетка овога века па до те године.