Топола

На ноге скочп за Анпју брпжан, Јер је жена слаба а ноћп су хладне. Он впкеу децу нза свега гласа, А она ево већ се купп журно Носећп пуне кошаре лешњпка.

И свп сад пођу доле у сеоце А кад беаху на Анпјнп вратп, Ту Фплпп заста, рукова се ш њоме. „Анпјо драга, ја сам бпо хптлен, Тп сп бпла слаба пак сп обећала, Опростп мп за то. Алп наше речп, Мене моја веже, тебе твоја не! А она кроз плач на прагу стојећп; „Ја што сам рекла нећу тп порећпН'

II к’о да беше један часак кратак Док она хода за послов’ма својпм Мпслећп на оно што јој Фплпп каза, Како је давно ва свом срцу носп, Јест, к’о да беше један часак краткп,