Топола

156

ПЗ ПОЗОРИШТА

до и у то , да Гарибалдија не бије куршум , да је он улазно у најжешћу кпшу танадн, и увек неповрђеп излазио из боја, тресући са бора свог огртача хпљаде пушчаних зрна. У данима одушевљења потресене су душе у особнтом неком заразном расположењу, склоне, Л а верују у највеће бесмислице п неприродностп. Кад се тако што могло десити пред нашим очима, како ли је морало битп у она јуначка времена, кад људи дисаху у претераном заносу ? Чуда беху дневнп догађајп и нико не налажаше, да су Херкули, Тезеји, Самсони и Роланди неистиннте личности. Песнпцп, који тада представљаху оно, што су данас нашп новпнари, не имађаху потребе, да сами измпшљају. Требало им је само сагнутп се, биратп п прикупљати. Онп пак песници, којп из митског врта народнпх сказака могоше оделитп п догађаје са неком општом пстином, а при том задржати првобитнп облик и колорит тих чудотворности, ови песници обесмртпше своја пмепа, овековечпвши своје баладе, као песничке руднменте људске повеснлце Наравно да нсторпЈа губп много од свога ауторитета и чара, кад се њени најлепши листови приппсуЈу уобразиљи, а не пстинскпм догађајима ; кад се Ромулус, ХорацпЈе, Тарквиније, па и сам Кориолан п Вирпшпја представљаЈу, као пзмишљена лица старпх римских балада. Алн чпм исторпја одбацн Једном своје пдеалне дроњке, истина, ма како опора биља, омплећп внше, но басне. Данас су се Једва наЈдрскијп псторпчарп усудн.ш ударити овпм правцем, али већина Још преза да пз повеснице псцепа ове чаробне листове „славних људи.“ Само ми Орби заузимамо у том псгледу особитп положаЈ. НемаЈућп свога Омпра, да нам скупи Марковпјаду и да нас окује патриотскпм заносом , нестрпљивн нашп повеснпчари похпташе да скину вео са лпца нашег легендарног Јупака п баце на њега нпску п подозрпву сенку п прљу у сптној ЈедноЈ примедбпци. Да се вратпмо Телу. Прво што нас пзненађуЈе у овоЈ хелветској легендп Јесте то, да она није произпшла као друге легенде из народне Фантазпје. Онима, којн се баве пспптивањем мптскпх прпча, познато Је из Волтерових сппса, да је извор Вилхему Телу данска Једна басна. По њоЈ Токо, војнпк краља Харолда, пмао Је непрпЈатеља , којп достаспше краљу пз злобе, како се Токо хва.ш, да може из далека скроз прострелнти Јабуку, учннпше, да краљ наредп Току, да прострелп јабуку на глави свог рођеног детета, а ако не хтедне извршити заповест, казниће се смрћу. Очајнц отац прибра све своЈе спаге, приправи крпшом Још Једну стрелу, па за тим прострелп Јабуку на детињој глави. Кад га краљ заппта, на што му она прикривена стрела?