Топола

ТАНАСКО Р АЈИЋ

4 МАЈА |Мб)

<1 . . . . Благо оном ко до вјека жнви Пмао ое рашга н роднтн !»

Како си дична, поносна, сјајна; Како си лепа; како си бајна ! Како су добре, издашне руке, Та твоја поља, те твоје луке; Колевко српскнх дива-јунака, Дичних синова, дичннх првака! Кад бурни вали сиње Адрије, Широке груди снажне Србије, Стану пиркати; Када ускрсне Србија Стара ; Кад свет.ш дани Душана Цара, Стану свитати ; Тек ће се тада цотометво твоје. Сећати с диком колевке своје ! Та, к’о се не би с тобом дичио Ој, Шумадијо!

Ноћ је Поносно небо лице смрштило, У тамни покров све се увило, Као да крије од грешних људи, Сјајних медаља нрепуне груди, Што му дадоше владари силни, Векови Црно је небо, к’о црни вео, Што се над грешном земљом наднео!