Топола

182

ТАНАСКО РАЈИК

Црна је поноћ ; пуста и страшна , А кроз њу тутњи бура ужасна; Подиже вихор... полете летом. . Бесно, помамно широким светом ; Љутито тресе високе горе; Лзутито шиба дебело море; Беснећи кида, обара, дере, Као да хоће да собом спере, Прлзаву земљу крвљу преоупу, И нове раке где леже, труну. Робови ! Кроз поноћ страшну, кроз силну буру, И кроз јаругу, бездан, гудуру, Веру се сенке но голој стени, Нечујно... тихо... к’о гробне сени... Веру се сенке, ништа не зборе. Али им очи к’о ватра горе, А руком стежу свог знанца стара, Крвави балчак гује-ханџара ! Нису то сени, ио голој стени; Нису утваре пакла страшпога; Већ су снновн рода српскога, Ојађенога и несрећнога ! .... Хај, то Је шака врлих синова, То је остатак од витезова, Од паћеника... од мученика!... То је Једино српско уздање, Једина срећа, зебња, надање... Па ето лете братскоме збору, Заклетви братскоЈ и договору Поноћ Је страшна Ал' Је страшниЈа Паклена душа у крвопиЈа ! Вршком Је пуна чаша стрпљења ; Вршком Је пуна чаша мучења ; Вргаком су пуне раЈнне груди, Пуне отрова, преиуне студи; Па куну мајку и оца свога ; Проклињу живот; проклнњу Бога ; Проклин.у правду! Тако и треба Ње нема ваљ’да ни у сред неба!